Pročitaj mi članak
(двери)
Случај Едварда Сноудена тера нас да се сетимо да су три бивша висока НСА функционера још 2001. ознанила монструозне размере прислушкивања невиних грађана од стране САД.
Глобална међународна афера, коју је покренуо Едвард Сноудон обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призма програмом шпијунира буквално читав свет, још увек потреса међународну политичку сцену.
Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.
Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:
Вилијем Бини образлаже: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.
А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа.
Страх од тотално онечовечене демонократије. Колико је тај страх оправдан?
САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.
То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).
Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?
Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча, која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.
Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“
Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то: „Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.
Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који на пр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.
Тај ФИСА-закон је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.
При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5 180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.
Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?
Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава?
Вилијем Бини каже: „Сви контролни механизми су 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“ Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује: „Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.
Џ. Кирк Виби додаје: „Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“ И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет.
Могуће је, чак и вероватно, да су се ова три америчка дисидента својевремено заиста сматрали једном врстом „Једи-витезова“, који се налазе на „страни светла“, у служби демократије и правне државе, слободе и људских права.
Много важније питање је међутим – да ли је НСА (најкасније) од доласка Џорџа В. Буша на власт а која је „у стању да створи основу једне тоталитарне државе“, тада заиста „пала у погрешне руке“ и тиме условила, да се САД нађу на „путу без повратка“?
Надајмо се да то није тако и да ће наслов овог прилога („У цара ‚Великог брата‘ слоновске уши“) остати само сатирично именовање једне привремене девијације људског духа, само ознака маније (негативне) величине светских моћника.
Тренутни показатељи, моментално чињенично стање је међутим не баш охрабрујуће.
Бини потврђује: „НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима.
Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати.
Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе!нЈедан јотабајт износи, дакле, 1 000 000 000 000 000 000 000 000.
Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас на пр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан!
За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“
Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују.
Нарочито често се у том контексту помиње немачки БНД.Утолико је занимљивије да се управо у немачким медијима шири и јача протест, да расте огорчење и да се захтевају правне и моралне консеквенце, као и заустављање опасног тренда тоталитаризације западног друштва. Тако коментатор Ханс-Улрих Јергес у недељнику „Штерн“ 25.07.2013. пише и следеће: „Замислимо за тренутак да се иза свега овога налазе Руси. Руси су, дакле, преузели контролу над интернетом, они су – као Американци после терористичког напада на Светски трговински центар – свуда по свету основали тајне затворе и тамо мучили илегално ухапшене. Руси су изградили некакав свој Гуантанамовск и држе тамо потпуно противправно затворенике, Руси воде необјављене и међународно-правно недопустиве ратове беспилотним летилицама свуда по свету. Како бисмо се у том случају сви ми само оборили на њих!
Али ово су сад Американци и Британци!
Врло је сумњиво, да ли би САД са једним оваквим ставом у односу на људска права данас имале било какве шансе да уђу у ЕУ. А тек Британци? Који бестидно краду све могуће информације о нама?
Американци шпијунирају читаву нашу привреду, они су својим трулим хипотекарним кредитима гурнули читав свет у финансијску кризу и натурили нам – заједно са Британцима – проклетство инвестмент-бенкинга.
Непријатељ није више на истоку. Ми у међувремену имамо противнике на западу.
Наше Савезно јавно тужилаштво би у суштини морало да отвори званичну истрагу против председника САД, против председника Владе Велике Британије и против свих њихових службеника.
Наше тајне службе би морале да узврате ударац, али оне су умешане у све то…“
„НАТО-демократије“, на челу са САД, та толико често и гласно обзнањена „Међународна заједница заједничких вредности“, све више се испоставља као једна макулатура, као маска и фарса, као колевка надолазећег тоталитаризма. Да ли је то разлог за ликовање критичара ове нове империје?
У првој линији за оне, који су тешко пропатили и још увек жестоко пате због несумњиво бескрупулозног и насилног, нечасног и неморалног делања њених водећих, империјалистички и властољубиво настројених елита, као што је то на пр. случај (не само) са Србима?
Не, ни у ком случају. Али не мора се очигледно (више) бити Србин а да би се мирне душе констатовало – ‚Нешто је труло у држави НАТО‘…
Демократија западно-капиталистичког типа је оболела, тешко оболела. Та болест је по свему судећи системски условљена и порастом самозадовољне декаденције, типичне за све империје у историји човечанства, она постаје опасна не само за дотичну империју, већ и за читав свет.
То, наравно, није разлог за ликовање, напротив, али још мање је разлог да се престане са критиком тј. са аргументативном и легитимном борбом против те растуће, глобалне и у крајњој консеквенци смртоносне опасности, у социјалном и индивидуалном смислу речи.
Јер и сваки Асанж и Сноудон, Бини и Дрејк, Кирк Виби, па и Јергес се боре против бескрупулозног и насилног, нечасног и неморалног делања својих сопствених водећих, империјалистички и властољубиво настројених елита и не пада им на памет да ликују.
Такви људи унутар „НАТО-демократија“ су носиоци наде и за оне, који се налазе изван њих и који су тешко пропатили и још увек жестоко пате под ударцима Империје и њеним агресивним експанзионизмом.
Као што су то нпр. (не само) Срби.
И горе поменути дисиденти, дакле, воде аргументативну и легитимну борбу против растуће опасности настајања тоталитаризма у светским размерама, само заогрнутим плаштом тешко рањене демократије.
Тиме они заслужују сваку подршку и свако поштовање.
Јер и они су схватили, да је западни „систем вредности“ у међувремену добио свог најстрашнијег непријатеља у историји а то су његови сопствени носиоци и управљачи, који теже трансформацији демократије у демонократију.
Тај систем убрзано губи смисао, поприма не само убилачки, већ и самоубилачки карактер а то ни у ком случају није разлог за ликовање, напротив. Јер енормни капацитет Запада би (у правим а не у погрешним рукама) могао да да огромни допринос настајању једног бољег, слободнијег и праведнијег света.
То је у овом тренутку међутим „систем вредности“, у коме амерички председник Барак Обама добија западноевропску „Нобелову награду за мир“, иако је тај исти председник на пр. „од 2004. године и од укупно 506 напада америчких беспилотних летилица по свету, лично заповедио 318 таквих акција само у Пакистану, а те паклене направе су при томе убиле најмање 2 548 људи, међу њима и више од 168 деце“ (Стерн, Хамбург, 27.06.2013.) а часни и храбри Едвард Сноудон мора истовремено да страхује за своју слободу, за свој људски интегритет или чак за свој голи живот.
‚Нешто је труло у држави НАТО‘…
Желео бих да поверујем, да је тај систем, не, да су људи који га носе односно чине, способни да га радикално измене, да га хуманизују и учине вредним људског достојанства, вредним живљења.
Један такав први радикални корак – и истовремено пријатна утопијска визија – би био, када би Барак Обама свечано уручио своју (незаслужену) Нобелову награду за мир (заслужном) Едварду Сноудену и именовао га шефом једне Комисије за истраживање рада и реформу тајних служби САД, са најширим могућим овлашћењима.
Мој предлог за чланове те комисије би био Асанж, Бини, Дрејк, Кирк Виби… А да потом све „НАТО-демократије“ оснују сличне комисије.
Нада, као што је познато, умире као последња…
