Тинк танк организација из Лондона, ЕЛН (European Leadership Network), објавила је преко викенда обимни извештај у којем се истиче како се током ове године десило најмање 40 инцидената због којих су НАТО и руске војне снаге „скоро“ ушле у директан војни сукоб.

Ове нарочито узнемирујуће информације откривају до које мере је украјинска криза опасна за Европу и свет, као и колико се тога заправо дешава „испод радара“. Количина информативног материјала који политичким одлукама никада не завршава у медијима очигледно је велика, но спознаја о инцидентима још једном потврђује да се ова криза никада није смела да  деси јер је сама по себи опасна и екстремно непредвидива.

Спознаја нас такође доводи и до три шире дебате о међународној политици генерално, тј. до разматрања њене актуелне уништавалачке фазе. Када се оголи сва реторика и сви квази-аргументи, сасвим је јасно да је Украјина била (најгоре од свега је то што још увек и јест) геополитичка шаховска табла која је дошла на ред чињеницом да се „слободан простор“ нагло смањује.

Сфере утицаја у Европи (и шире) изоштриле су се те ће због тога да долази до све већих сукоба око простора који је још увек неодређен или је на било који други начин „између“ кључних сфера. Нажалост по стабилност народа Европе у питању су овде примарно само две сфере интереса, она америчка и она руска. Да је Европа сама по себи спољнополитичка сила ствари би вероватно изгледале мирније, барем по Европу – не искључујемо тиме могућност да би се снажнија Европа почела да уплиће далеко ван својих граница по старим нео-колонијалним методама.

Поводом годишњице пада Берлинског зида је један од кључних актера тог доба, Михаил Горбачов, одржао је говор те притом истакао неколико врло паметних ствари, а једна од њих је управо жаљење за Европом која никада није стасала у ништа конкретно. Зато јој се и догађају овакве ствари. Украјина је део Европе, Русија је део Европе. Сукоб у Украјини је трагедија за целу Европу, али и опасност са потенцијално екстремно погубним последицама.

Чак и у актуелној донекле смиреној фази, украјинска криза има велике последице за стабилност Европе. Сваки однос с Русијом, чак и онај крајње послован, почиње се сматрати некаквом велеиздајом европске безбедности, па тако имамо ситуацију да се око Путиновог посете Београду дигла велика паника, а западне амбасаде у региону су у некој врсти тихе панике настојећи одговорити на питање „шта то значи?“. Те „тихе панике“ и та гласна тензија угрози ће на крају све стабилности, а ова наш регион могао би да има више жаришта.

Центар на који се ових дана у нашем региону гледа са далеко већом пажњом је суседна Мађарска где се на улицама Будимпеште већ кувају почеци државног преврата. Свака част Мађарима који желе већа права, мање корупције и бољу државу за себе, али на њиховим улицама уз њих већ марширају све нијансе „наранџастих“ стручњака јер питање које се покреће није нити демократија нити корупција, само линија Будимпешта -Москва.

У једно „здравије“ време ово уопште не би било спорно, можда би некима било мање драго, али се не би дизала паника. Сада је све другачије и сваки однос, чак и онај прагматичан, према Русији, изазива свакојаке чудне реакције које просечан становник дотичних држава вероватно нити не разуме.

У готово целој источној Европи, у свакој држави, већ је усађен нови „Десни Сектор“, неки облик анти-државног елемента који се може по потреби да буди на позив и да решава се демократски изабраних власти у тренутку када исте почну добијати „чудне идеје“ о томе да могу, да се усуђују, пословати с Москвом.

Народна, директна, демократија већ је давно угушена идеја, а сада улазимо у период када ће се гушити и она „крња“, једва донекле нешто вредна, парламентарна демократија. Шта народи могу добити насилним гушењем и такве демократије? Нарочито ако исту гуше реакционарне екстремне силе које су чиста супротност од свега прогресивног, солидарног, људског и правичног?

Дизати „крњу“ демократију и устајалу номенклатуру на некакав трон који уопште не заслужује било би крајње глупо. Тиме бисмо унапред закочили све оне који заиста имају за понудити нешто боље за народе Европе. Разумљиво је, чак и природно, желети неки облик хаоса у тренутку када се ситуација чини посве безизлазном. Многим Украјинцима се у ово доба прошле године стање у земљи чинило управо таквим. Таквог су утиска били и многи Египћани касне 2010., па и Сиријци идућег прољећа. Ако су нас ичем научиле последње године онда је то спознаја да можда и није толико паметно желети нешто без добро испланираног идућег корака. Код људи који воле теоретизирати о хаосу увек постоји једна снажна еуфорија да ће политички хаос изнедрити прогрес, да ће попримити сам од себе некакве револуционарне аспекте. Можда је то и тачно за „аутентични“ хаос, али што је заправо оно што гледамо на свим тим жариштима? То би се могло назвати „врхунском координацијом хаоса“.

Како је могуће да у земљи величине Украјине народна опција није могла изгурати главу на Мајдану и преузети конце? Зашто је било тако очигледно, готово од првог дана, да ће се све завршити радикалним преслагивањем сфера утицаја где ће климаву руску покушати избацити наметљива америчка? Зато јер је координација хаоса присутна од самог почетка.

Могу ли Мађари свргнути Орбана и на његово место да доведу прогресивног политичара, или групу, која ће се обрачунати са корупцијом и ставити интерес народа на прво место сасвим игноришући што ће о свему томе рећи толико усредсређене сфере утицаја? Било би лепо да могу, али је тешко веровати да заиста могу. Прогноза је ипак оваква – ако протести добију замах срушити ће Орбана и на власт поставити крајње лојалну про-Западну власт која ће се, као и она украјинска, прозвати „камиказе Владом“ и на штету сопственог народа провести све оне кораке због којих је и добила зелено светло за преузимањем власти, па и оружаним путем као што је био случај у Кијеву (мада је 2010. „посао“ у Кијеву одрађен без крви).

Украјинска криза изгледа опасно и уз све што нам је доступно, али у позадини имамо инциденте који би могли да нас гурнути у велике ратове тако брзо да добар део Европе не би схватио ни што се догађа.

НАТО војни авиони патролирају изнад Балтика, свега 15-ак минута од већих руских градова. Руске ваздушне снаге су стога подједнако активне те се гужва све више повећава. Један погрешан корак, један тривијална грешка у комуникацији може да резултира општим војним ангажманом на истоку Европе. Сада пак добијамо извештај да смо ове године имали вероватно и преко 40 ситуација када је то могло да прерасте у нешто такве магнитуде.

„Инциденти“ су разни, од блиских сусрета војних авиона до којекаквих ситуација на терену о којима вероватно никада нећемо све нити сазнати. Ко зна ко се све „мува“ по источној Украјини у овом тренутку, од руских до америчких специјалних снага или парамилитарних одреда типа „Блеквотер“.

Један инцидент „високог ризика“, према извештају ЕЛН-а, десио се 5. септембра два дана након што је амерички председник Барак Обама посетио Естонију истичући „вечну подршку“ САД-а против Русије. 5 септембар на граници са Русијом наводно је од стране руских агената отет естонски агент по имену Естон Кохвер. „Касније је одведен у Москву и оптужен је за шпијунажу. Да је овај инцидент резултирао губитком живота, могло је доћи до опасне и неконтролисане ескалације“, наводи се у извештају ЕЛН.

Шта је „неконтролисана ескалација“ између НАТО-а и Русије?

Нешто што јако брзо расте из отварања сукоба до нуклеарног рата. У извештају ЕЛН-а се такође као инцидент истичу руски војни авиони који су уочени у близини ваздушног простора Канаде у септембру ове године. Отава, Њујорк, Вашингтон, Чикаго и други градови су дакле, теоретски, потенцијалне мете руских нуклеарних ракета.

Ово су озбиљне ситуације и помало је оптимистично тврдити „па нису они луди, па не би сами себе угрозили покретањем нуклерног ракета“. Нису ли луди? Актуелни светски поредак је прожет лудостима, почевши од тога да ће се ове зиме у европским метрополама стотине, ако не и хиљаде, људи смрзнути до смрти у сопственим домовима јер немају за плаћање грејања, до тога да се активно војно, политички и финансијски на Блиском истоку отворено подржавају терористичке организације.

Глобални поредак јест прожет лудостима и све што се дешава може брзо ескалирати. Које је решење? Као прво, људи, нарочито народи Европе и САД-а, јер ово се њих највише тиче, морали би постати свесни ових ситуација, а на њима је да тада нешто учине. Пасивност је производ незнања, не индиферентности како се то често тврди.

За почетак би помогло да се Европу покуша спасити од варничења две сфера утицаја над њом. То што је једна снажнија, она америчка, а друга, руска, слабија, ништа доброг не доноси, штавише, баш то и јесте опасно јер ће обе покушати доказати да јесу, односно нису, оно за што их се држи.

(Advance, Д. Марјановић)

Ознаке: Hladni rat, NATO, геополитика, Д. Марјановић, ЕУ, интересне сфере, Русија