Прочитај ми чланакИако Специјална војна операција није прави грађански рат, она ипак садржи одређене типичне аспекте неспорног грађанског рата
Занимљиве ствари су се догодиле дан за даном. Најпре је руско Министарство одбране закључило да је до експлозија на руском аеродрому на Криму дошло као резултат диверзионе операције (користим израз „диверзионе“ у његовом смислу на руском по којем „диверзија“ значи саботажа/разарање). А данас су Руси објавили да су ухапсили два запослена у Нуклеарној централи у Запорожју/ЗНЦ (једног чувара и једног инжењера!) који су Украјинцима достављали нишанске координате и исправљали њихове ударе. А сада Русија упозорава да би јачи удар на ту нуклеарну централу могао да има катастрофалне последице.
Моја данашња намера није да разматрам ситуацију око ЗНЦ, већ да то размотрим само као видљиви врх много већег леденог брега.
До сада је једино мој пријатељ Андреј Мартјанов помињао веома велик ризик од саботажа и/или терористичких напада украјинских диверзантских група, укључујући ту и могућу саботажу на крстарици Москва и/или терористички напад на аеродрому на Криму. Као и обично, Андреј Мартјанов погађа право у мету. Ја ћу на то покушати да ове закључке мало проширим у мом уобичајеном, тачка-по-тачка формату:
Прво, не треба оспоравати да су укронацисти из СБУ/ГУР (Служба безбедности и контра-обавештајна служба Украјине – прим. прев.) већ доказали да јесу у стању за ефикасне диверзионе нападе, као и то да их већ јесу спровели – укључивши ту и убиства читавог низа вођа ЛДНР. Неки пут би укронацисти за то користили специјалне СБУ/ГУР јединице, а онда би у другим приликама то за њих обављали успешно регрутовани локални појединци (било у ЛДНР било на Криму) који би вршили саботаже и терористичке нападе.
Друго, важно је не изгубити из вида чињеницу да иако Специјална војна операција (СВО) није прави грађански рат, она ипак садржи одређене типичне АСПЕКТЕ неспорног грађанског рата, почев од чињенице да како постоје про-руски слојеви становништва у од нациста окупираним деловима Украјине, тако постоје и про-укронаци сегменти међу становницима ЛДНР и саме Русије. Због тога у обе стране постоје људи спремни и способни да помогну оној другој страни, укључујући ту и анти-руске и про-украјинске елементе у областима под контролом ЛДНР и Русије (са све Кримом).
Треће, поред идеолошких мотива и најобичније корупције, треба разумети да и СБУ/ГУР и руска СВР/Г(Р)У имају приступ широкој бази података која и једнима и другима омогућава да некога на супротној страни уценом присиле на колаборацију. За то могу да употребе компромитујућу информацију о некој њиховој активности (ранијој или садашњој) која би њих, ако би само била обнародована, довела у велике неприлике, но за то могу да употребе и чланове њихових породица, или могу да директним притиском некога просто наведу на то да са њима сарађује. На крају крајева, на обе стране постоји пуно сиромашних и очајних појединаца којима је новац који немају преко потребан, можда не зато да би купили више милиона долара вредну јахту него за то да, на пример, обезбеде пристојно лечење неопходно члану своје најуже породице. Западне специјалне службе умеју да такве појединце врло вешто уоче.
Мапа могуће контаминације око Нуклеарне централе у Запорожју (Извор: Руско министарство одбране)
Четврто, као и у сваком другом сукобу, када рат почне неки ће из њега да извуку корист, али је још већи број оних који ће због њега бити на великом губитку и који ће због тога бити и несрећни и огорчени. А огорчени појединци савршени су регрути за специјалне службе (већина совјетских пребега је своју земљу издавала не због новца, колико год да неки баш зато то јесу, него зато што су се осетили изневерени или непоштено третирани од њима надређених појединаца и-или служби совјетске државе).
Пето, специјалне службе су врло веште да 1) уоче угроженост и 2) да то за своје потребе искористе. Будући да су по дефиницији људи само људи, таквих угрожених људи ће бити довољно на обе стране овог сукоба.
До сада су Украјинци већ на широко користили овакве диверзионе тактике, док Руси још увек нису (онолико колико је мени познато, а нема пуно тога што мени још није познато). Немам намеру да због овога за једну страну кажем да је „зла“ а да за другу кажем да је „добра“, него само да разумемо да обе стране могу – и да обе стране хоће – да овакве специјалне операције користе да би ометале друге акције и морал противника.
А сад, да кажем нешто о једној ствари која ће на све ово имати ОГРОМАН утицај, а то је руска одлука да руски пасош у ствари издају сваком Украјинцу који га затражи. Не, ја не критикујем саму одлуку за коју знам да је направљена како из моралних тако и из прагматичних побуда, али ћу овде да нагласим да ипак постоји цена која ће због тога морати да се плати – а то је велики пораст броја руских грађана чија искрена лојалност неће бити према Русији већ према Евромајдану, или чак према укронацистичкој идеологији. А таквих људи и без тога ионако већ има и унутар саме Русије!
Чињеница да такви представљају тек минорни проценат укупног становништва Русије је сасвим небитна, оно што СБУ/ГУР треба јесте тек неколико, можда свега неколико десетина таквих.
И тачно је, то и јесте непосредан изазов за све руске обавештајне и безбедоносне агенције (СВР, ФСБ, ГУСБ/МВД, ФСО, Г(Р)У и све друге). Но остаје чињеница да ма колико добре биле руске обавештајне и безбедносне службе, оне никад неће бити у стању да их апсолутно све похватају, а још мање да све оне који им буду потенцијално сумњиви ставе под непрекидни (24/7) надзор (све и када би заиста знали ко сви они јесу). Истина јесте да ће „цурења“ увек бити, а такође и оних који ће радећи то успешно избегавати да буду откривени, па на крају пресретнути и онемогућени. Можете да похватате на стотине таквих, али ће вам се увек по неко од њих ипак кроз мрежу провући и на крају бити искоришћен од супротне стране.
Узгред буди речено, за Запад и за нацисте из Кијева тврдње како су експлозије у ЛДНР и Русији (са све Кримом) резултат њихових напада пројектилима имају пуно смисла! Не само да тиме подижу морал укронациста (Wunderwaffe и томе слично), него тиме западним чуварима нацистичког режима у Кијеву приказују колико је украјинска војска још увек „ефикасна“ и „борбено спремна“. И последње, али не и најмање важно је то што је стављање нагласка на пројектиле врло логичан покушај да се светло рефлектора скрене са њихових саботера и терориста. Русима је то савршено јасно, али се чини да људима на Западу још увек није – па отуд поново можемо да код бројних репортера видимо систематско одбацивање сваке (и најмање) помисли да су у питању обичне диверзионе операције, јер би они радије да заслуге за ово ставе на своја сновиђења некаквих чудесних супер-пројектила и осталих пробраних Wunderwaffe–на, уз одбацивање мање „секси“ обичних аката саботаже.
И на крају крајева, ако је СБУ/ГУР успела да регрутује два запослена у Запорошкој нуклеарној централи у непосредној зони напада, помислите само кога би још могла да у будуће регрутује (или већ јесте регрутовала)? Помислите само на све оне запослене у службама техничког одржавање, транспорта, логистике, у затворима, логорима за ратне заробљенике, итд, итд, итд. Дођавола, зар Украјинци нису већ покушали да поткупе чак и пилота Су-34 авиона у намери да га он пребаци на њихову страну где би га сачекали са ЕУ пасошом и великом свотом новца? Тај СБУ/ГУР покушај је јадно пропао, Руси су из тога чак успели да извуку и нека брижљиво чувана сазнања о украјинској противваздушној одбрани која су одмах искористили и убрзо је успешно је „демилитаризовали“. Међутим, за овај њихов неуспех су кључна била највероватније најмање два главна разлога, најпре тај да су пилоти Су-34 дефинитивно врхунски мотивисани и елитни типови, а и то што њих такође врло помно надзире и руска контра-обавештајна служба. Зато препоручујемо да следећег пута СБУ/ГУР за свој „циљ” одабере неку мало скромнију и слабије чувану мету.
И ко уопште сме да тврди да ће неки следећи овакав покушај СБУ/ГУР бити неуспешан?
Неки се чуде зашто Руси у Украјини не ураде оно што су радили у Чеченији. Много је битних разлика ових двају ситуација, а међу најважнијима су и ове:
Чеченија је у поређењу са Украјином много мања територија коју је било пуно лакше „затворити”
У поређењу са украјинским, становништво Чеченије је (чак и након што су земљу милиони напустили) патуљасто
У Украјини нема никог ко би био попут Ахмада Хаџи Кадирова или његовог сина Рамзана
Чеченски Такфири никада нису поседовали такво наоружање ни такву ватрену моћ какву данас имају укронацисти.
И зато – не!, чеченски преседан ни на који начин не може да се примени на украјинске нацисте, па да би и они на крају били упоредиво брзо поражени на начин на који су Такфири својевремено поражени.
За Русију то јесте највећи проблем, а што је најгоре, тај проблем уопште неће бити ускоро решен.
Једино што Руси још могу да ураде јесте 1) да се припреме на врло дугу контраобавештајну и контрадиверзиону борбу и операције које ће трајати кроз много наредних година и 2) да ратну реалност прихвате онакву каква јесте, па да не падају у ватру када следећег пута укронацисти дигну нешто у ваздух, па био то брод, или воз, авион, мост или већ нека друга мета у ЛДНР или у самој Русији.
Добра вест је то што је већина таквих диверзионо/терористичких напада и даље у основи само саставни део PSYOPS–а, а углавном се припремају због пи-ар ефеката које имају. У погледу њиховог стварног утицаја на руску војну моћ и способности, он скоро да и не постоји, исто онако како израелски удари на Сирију дају нулти ниво разлике за то како ствари стоје на терену унутар Сирије. Да би се таквим дејствима постигао некакав утицај на војне операције требало би да уз њих непријатељ „у позадини“ има и сопствене бројне, одрживе и софистициране партизанске снаге какве Украјинци не само да немају – него нису ни близу тога да их направе. Такође, да би уопште имале било какав ефекат на саме војне операције, такве диверзионе тактике би требало да буду брижљиво координисане са дејствима „регуларних” пријатељских војних снага (на начин како су совјетски партизани током Другог светског рата блиско сарађивали са совјетским војним снагама с оне стране фронта).
И тако да, то јесте проблем, и то врло непријатан, са којим се нећемо лако изборити, али који није такав да би био од значајног утицаја на руске војне операције. Чак и кад би укронацисти дигли у ваздух обе нуклеарке, и у Чернобиљу и у Запорожју, ни то не би значајније утицало на СМО, па чак ни на рат Русије са уједињеним Западом. Целокупна руска војска је увежбана и сасвим добро оспособљена да своје операције изводи и у условима непријатељског нуклеарног, хемијског или бактериолошког окружења. А што се руске логистике тиче, и она је софистицирана и до врло високог нивоа дуплирана, тако да чак и кад би укронацистима успело да једно од њених чворишта за опскрбу дигну у ваздух, целокупна мрежа би њега заобишла, заменила га неким другим најближим и убрзо се од тога сасвим опоравила.
Са свим овим овде већ реченим, лично препоручујем да се ментално припремимо за ово што ће се у не тако далекој будућности врло вероватно и даље догађати. Ако нам је јасно шта се таквим операцијама може, а шта се не може постићи, те ћемо акције увек сагледавати на сасвим трезвен и прагматичан начин и нећемо допустити да због њих паднемо у хистерију (какву уобичајено шире на многим странама, не најмање код руске шесте колоне), а што ће и даље да буде неизоставан пратећи ефекат сваког таквог напада.
Додатак: Пошто бројни коментатори чупају косу због могућег разарања нуклеарних реактора у ЗНЦ, да кажем и ово: сами реактори су неупоредиво отпорнији на удар пројектила од складишта за искоришћено нуклеарно гориво, која уз остало нису ни приближно једнако ни заштићена ни чувана. И око тога, права опасност се не обично крије тамо где је инстиктивно прво очекујемо, обично буде негде другде.
Напомена: Текст је писан пре терористичког убиства Дарје Дугине
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 26, 2022
