Прочитај ми чланак
Политика Израела штети Америци и зато што су САД осрамоћене и изложене непријатељским погледима.
Текст Џефрија Голдберга у Атлантику изазвао је бурне коментаре, између осталог и примедбе колега из Националног интереса. Голдберг је учинио добру ствар због најмање два разлога. Први разлог је осветљавање пратећег феномена израелске политичке машинерије, која је штетна по саму себе, упркос томе шта амерички званичници, јавно или приватно, мислили о Израелу.
Коментаришући, на пример, последњи упад радикалних јеврејских досељеника на арапску територију у источном Јерусалиму – на шта Палестинци гледају као на депалестинизацију источног Јерусалима како не би могао да постане престоница њихове државе – Голдберг пише: „Нетанјахуова влада је потпуно одсечена од реалности. Јерусалим је на ивици тога да постане трећа палестинска интифада.“ У праву је што се тиче потенцијала нове интифаде, каналисаног беса који би спонтано могао да се претвори у нешто што нико не би могао да контролише ни води.
Други разлог је реалистичан приказ односа, које обе владе искушавају како би виделе колико је заиста чврст њихов савез, који све више поприма нијансе „ортаклука“. Чињеница је да су интереси које израелска влада потражује (не треба их мешати са дугорочним интересима израелског народа и Израела) у потпуној супротности са интересима САД. И никаква оправдавања портпарола то не могу сакрити. Због та два разлога Голдбергов текст је заслужио ширу читалачку публику.
ШАМАРИ ИЗА ЗАТВОРЕНИХ ВРАТА
Најновији однос снага не види се из коментара неименованог америчког званичника. Наиме, Голдберг у трећој реченици текста, позивајући се на тај извор, каже да „се показало како се амерички и израелски званичници шамарају иза затворених врата“. Језици су се развезали на обе стране, али и уз два опажања. Прво је да је Америка давалац (више милијарди долара помоћи, као и политичке подршке у међународним институцијама), док је Израел прималац. Оштри коментари се далеко теже правдају када је штићеник незахвалан према свом покровитељу него обрнуто. Друго опажање је да израелски лидери не само да вређају америчке кроз анонимне изјаве новинарима већ и потпуно отворено и јавно, а актуелни министар одбране Израела је један од оних који то често раде.
Добро би било истражити оптужбе против Американаца о којима Голдберг говори, поготово недоличну терминологију којом се оне изричу. Али, како би се имао увид, потребно је направити ширу слику целог односа. Гола истина је да, без обзира на реторику којом се Израел назива „савезником“, он није савезник Америке, осим када прима политичку и материјалну помоћ. Савезник је онај који нуди нешто значајно и корисно заузврат, поготово кад се то тиче безбедносних питања. То није јача страна Израела, који није помогао САД у њиховим протеклим сукобима на Блиском Истоку, попут „Пустињске олује“, кад је Израел одбио да учествује зато што је на своје учешће гледао као на одговорност, а не изазов.
Основ политике око кога се врти цела израелска влада, а који ужива пажњу целе светске јавности, јесте бескрајна окупација територија на којима Израел никад није дефинисао своје границе нити је дао политичка права Палестинцима, било да им да државу или да циркулишу у две паралелне државе. Таква политика штети Америци на више поља, између осталог и зато што су САД, због своје блискости са Израелом, осрамоћене и изложене непријатељским погледима.
САБОТИРАЊЕ СПОРАЗУМА
Један од највећих америчких дипломатских напора је преговарање о израелском нуклеарном програму како би се обезбедило да буде мирнодопски. Закључивање споразума о томе био би велики успех за ширење регионалне стабилности. Израелски „савезник“, међутим, чини све како би саботирао споразум.
Заблуда је мислити да ће Америка, додворавајући се Израелу, променити тај став. Заблуда је зато што је (израелска) влада ставила до знања да не жели никакав споразум са Ираном, без обзира на услове и зато што је некоректна у изражавању свог противљења. Свакако да постоји истинска брига у Израелу око иранског нуклеарног наоружања, али то није разлог због ког се израелска влада противи споразуму, без обзира што је питање да ли би Иран имао мотив и способност да уради тако нешто. А то је сам смисао споразума. Уместо тога, Израел настоји да Иран држи у политичкој изолацији, противећи се свакој сарадњи Америке и Ирана (зато што би се испоставило да САД немају само једног способног партнера на Блиском Истоку), и задржи пажњу на иранском нуклеарном програму, етикетирајући га као прави проблем Блиског Истока, чиме заправо скреће пажњу са страдања Палестинаца. Ти циљеви, као и саботирање споразума, су у супротности са америчким интересима.
Најбољи начин да се реши Нетанјахуов неумољиви отпор, који је иначе „отписао“ Обамину администрацију, јесте да се он сам отпише, као и опција да се разговара са њим. Потребно је показати Израелцима, Конгресу и Американцима да је његовог став некоректан. Можда би корисно било показати како се Нетанјахуова бомба, коју је показао у Генералној скупштини УН, смањила и како је далеко испод црвене линије коју је Израел зацртао.
Позивање Нетанјахуа да се преиспита можда није довољно за политичке промене, али је свакако неопходно. Однос са САД је веоме битан за многе Израелце, али неће бити покретач политичких промена док год се буде причало о „нераскидивом савезу“.
Постоји неколико проблема са Голдберговим чланком (што је вероватно масло уредника, а не њега самог), а то је тврдња да кризе у односима „званично“ нема. Званичне изјаве којима се ставља до знања да се савез срозава је, као што је управо објашњено, погрешне.
Превео за Нови стандард Андреј Цвијановић
