Прочитај ми чланак

Шта су данас медији и новинари: Пример Немачке

0

Два поштована интелектуалца преко ноћи су проглашени медијским кловновима јер су се усудили да објаве књигу о драматичној промени немачких медија, видљивој на извештавању о рату у Украјини

Великим медијима немачког говорног подручја се никако не допада књига Рихарда Давида Прехта и Харалда Велцера Четврта моћ – како се прави већинско мишљење тамо где га нема, објављена септембра 2022. Првих дана су се аутори у новинским коментарима сретали са грубостима. Кад их то није сломило, грубост је обогаћена подсмехом и ругањем, па је Прехту и Велцеру сада залепљен надимак „медијски кловнови“.

Главна теза из књиге је да више није политика та која медијима говори шта ће се писати и како извештавати, већ обрнуто, да велики и утицајни медији, и из њих групе „алфа-новинара“, диктирају политичкој власти какве одлуке ће доносити. Медији у ту сврху користе зграњавање, морализовање, симплификацију и дифамирање, технике преузете од друштвених мрежа, како би приморали политику да учини „праву ствар“– брзо, директно, без одлагања или размишљања.

Тај тренд је већ био у доласку, кажу Прехт и Велцер, али је дефинитивно добио форму и усмерење са ратом у Украјини. Велики немачки медији, и у њима најзначајнија новинарска имена, од почетка вехементно заступају своје мишљење – да Берлин мора да подржава Украјину на сваки начин, па и војно – продајући га као већинско мишљење у де фацто подељеној јавности.

„Алфе“, сматрају аутори, задају непопустљиви морални ритам у једној експлозивној ситуацији без премца и без скрипта. Они су адреналин-овисници без јасне мисли о последицама. Остали медијски посленици их следе да не испадну из тренда и нађу се иза граница релевантности.

Политика се тресе од страха.

Да ли је све тако?

Паметни, лепи, слепи…

Прехт и Велцер су прешли пут од звезда до трња у само две седмице.

При томе су обојица били врло омиљени, поготово Прехт (рођен 1964. у Солингену). До пре неколико дана он је био апсолутна звезда немачке јавне и интелектуалне сцене. Прехт је образован, елоквентан, духовит у наступима уживо, доста објављује, лако пише. Добро зарађује од интелектуалног рада, што је ретки благослов. На све то је и онако мушки згодан и леп, још увек, некима тек сад. Популарна митологија каже, да је Француз ходао би по сломљеним срцима.

У високе тираже се винуо са првом књигом Ко сам, и ако јесам, колико нас? ((Wer bin ich, und wenn ja, wie viele?, 2007). Од осталих наслова овде само само мали исечак: Љубав, тај неуредан осећај (Liebe. Ein unordentliches Gefühl, 2010); Уметност не бити егоиста (Die Kunst, kein Egoist zu sein, 2010); Зашто постоји све, а не ништа (Warum gibt es alles und nicht nichts, 2011); Трактат о дужности (Von der Pflicht – eine Betrachtung, 2021).

Харалд Велцер (рођен 1958. у Хановеру) је социолог и социјални психолог са фокусом на топос жртве, од жртви нацистичког прогона и психолошког бремена код потомака убијених и убица, до природе и климе као жртви људског фактора. У књизи Злочинци. Како од сасвим нормалних људи постају масовне убице (Täter. Wie aus ganz normalen Menschen Massenmörder werden, 2005) Велцер наставља путем Хане Арент. Некад се игра појмовима као у Некрологу себи самом. О култури предаје (Nachruf auf mich selbst. Die Kultur des Aufhörens, 2021); некад је ироничан, као са Глатком диктатуром (Die smarte Diktatur. Der Angriff auf unsere Freiheit, 2016).

Сада су Прехт и Велцер заједнички написали књигу о драматичним променама у великим немачким медијима под утицајем рата у Украјини. И за то кажњени подсмехом новинарске сцене.

У популарном талк-схоw Маркуса Ланца на ЗДФ-у (29. септембра) Прехт и Велцер су добили прегршт презирних гримаса од „Алфе“ Меланије Аман, шефице берлинске редакције Шпигла и игнорантског смеха Робина појма-немам-шта-ми-замерате Александра, заменика главног уредника Ди велта.

Аутори храбро доносе закључке без репрезентативне снаге, тврде Аман (рођен 1978. у Бону) и Александер (рођен 1975. у Есену). Написали су брзу, неуредну књигу у којој им се привиђа радикална промена односа утицаја и моћи између политике и медија.

Структурна промена јавности?

То је грм у коме лежи зец. То је рана у коју се гура прст. Већ нешто више од две деценије, барем од бомбардовања Србије 1999, свугде где влада немачка реч, шири се питање: да ли актуелне промене јавне сфере, пре свега под утицајем друштвених мрежа, добацују до квалификације нових „структурних промена“? Да ли су промене површинске или дубинске; декоративна козметика, ботокс, или пуна пластична операција? Социолошки речено: да ли су на делу промене у систему јавне комуникације, или промена система јавне комуникације?

Структурална трансформација јавне сфере је термин скован од Јиргена Хабермаса („Структурwандел дер Öффентлицхкеит“, 1962) за историјску еволуцију раздвајања јавног и приватног у модерним друштвима. Хабермасова књига је постала медијска библија не само у Европи и преко Атлантика, већ и код комунистичких интелектуалаца либералнијег типа, у Југославији такође. Као марксиста, адорновац и, мора се рећи, сањар-диктатор, Хабермас је критиковао демократију капиталистичког и јединог постојећег типа, тако што је тражио да се политичка и државна моћ повуче из јавног дискурса.

По систему, људи ће сами, кад им систем не виси над главом, у простору без диктата („им херрсцхафтсфреиен Раум“) створити слободне медије, однеговати културу јавне дебате и конфликта у којима увек побеђује боља идеја, чим по дефиницији рационални учесници примете шта је добро за њих и за колектив, што дође на исто.

На чају код Баба Јаге

За реалисте је концепт још онда звучао као политичка утопија у трансформацији ка некој од мрачнијих бајки. Као да је Томас Мор свратио на чај код Баба Јаге. Али у једној ствари је Хабермас био у праву кад је предвидео стварање јавног комуникативног простора из кога ће бити избачена организована политичка моћ. Да, тај простор је настао са друштвеним мрежама и под њиховим утицајем, то је истина, али се врло брзо претворио у пародију слободне речи, а не ареал цивилизоване размене мишљења.

Сад је питање: да ли се структура јавне речи у европским друштвима уопште, у Немачкој и Аустрији конкретно, поново радикално променила последње две деценије? Не са друштвеним медијима, већ због друштвених медија. Не у ширину, као додатна информативна понуда, већ у дубину, структурно, преузимањем комуникативних форми из друштвених медија: искључивости, агресије, лапидарности, дисциплиновања, претње, мржње, уцене и котерија с насилним потенцијалом.

Питање није да ли су медији слободни, јер никад нису били слободнији него сада. Ко год каже да нису, брка две ствари – слободу да се нешто каже и одговорност за оно што се каже.

Књига Четврта власт је толико нова да није преведена ни на енглески, још мање на српски. Уз то, и наслов иде контра српском идиому где се за „четврту власт“ употребљава фраза „седма сила“, на руском, на пример, „шеста држава“, иако увек значи једно исто – медије, медијске људе, новинаре и коментаторе.

Свеједно су главне поруке лако разумљиве за све пасиониране кориснике јавних медија, јер је по Прехту и Велцеру политичка власт а) идеолошки испражњена и због тога слаба; б) лута около због недостатка јасног смера и ц) иде по легитимацију код великих медија и њихових главних опинион макера, то јест алфа-коментатора.

Са своје стране, јавни медији су се а) прогласили морализујућом, не информативном инстанцом; б) постали неизабрани политички актери; ц) трансформисали се у диктаторе над државним политичарима који верују, или им је тако лакше, да слушају воx попули кад конзумирају медије и д) ово је сад интерпретација, али сасвим у контексту књиге, да су алфа-новинари претворили редакције у војне штабове за ратне операције против Москве.

Под бљеском атомске бомбе

У емисију код Ланца гости су стигли као два тима. Прехт и Велцер као ауторски тим, Аман и Александер као интересни тим. Разговор је био мучан, пун слабо прикривене агресије Аманове и комедијанства од Александера. То се још и могло разумети као динамични додатак за подизање квоте гледаности.

Проблем је био да интересни тим ни једног јединог тренутка није изгледао као да разуме шта говори ауторски тим. Ствар је пала већ на нивоу елементарне комуникације.

Тачке разлаза: Прехт и Велцер су написали књигу о тренду који се рађа и који сада са ратом у Украјини добија тако јасне обрисе да га је немогуће игнорисати или заменити за нешто друго. Написали су књигу користећи се квалитативним методама. Оне користе појединачне, упечатљиве, бремените, буквално „трудне“ примере који носе будућност у себи док је једног момента не породе као већ формирану, с главом, репом и роговима.

Аманова и Александер су се жалили да примери нису довољно репрезентативни, јер у књизи недостају квантитативна истраживања о томе да ли немачки медији заиста неодговорно гурају Шолца у рат с Русијом. Недостаје ослонац на шира квантитативно подупрта истраживања о томе да ли велики медији приморавају, гурају, уцењују неодлучног канцелара-колебљивца да преломи и уђе у војни сукоб с Москвом, најпре преко испорука тешког наоружања, а онда до краја, по потреби, видећемо.

Као објашњење се овде може рећи да постоје друштвена истраживања на бази триангулације/комбинације метода. Рецимо, подаци се скупе и обраде квантитативно, статистички, а резултати се онда читају кроз неку од интерпретативних парадигми феноменологије, симболичког интеракционизма, објективне херменеутике, системске анализе… Дуг је низ квалитативних метода које се уздижу с такве подлоге. Најчешће ипак свако остаје у свом дворишту – статистичари у бројевима који осигуравају репрезентативност; они други из интерпретативне парадигме у кључним, граничним, „трудним“ примерима који у обрисима показује ствари које долазе.

Прекомпликовано

Конкретан неспоразум: Твитер. Прехтова и Велцерова теза је да су велики медији до моћи над политичарима дошли тако да су усвојили и применили горе побројане технике друштвених медија, као искључивост, агресију, претњу, моралну уцену и слично. Аманова је на то узвратила експозеом да су Тwитер & цо „ту, шта да се ради“, да „ми не можемо да их игноришемо“, па их стога велики медији користе као „сирови материјал“.

Ту су као Хималаји, немогуће их је заобићи, најбоље је да се на њих попнеш.

Онда Прехт каже: не, не, није ствар у садржају твитова политичких цвркута, већ да велики медији преузимају структурне елементе с те стране. Аманова на то настави да је систем Твитера битан јер га користи млада генерација. Једног тренутка се Прехт нагнуо ка Амановој и изговорио реченицу коју је свака жена барем пет пута у животу рекла свом мужу: „Ја сам мислио да ми контрирате намерно, из чистог ината, али ми је сад јасно да ви појма немате шта ја уопште кажем!“

„Ваљда је прекомпликовано за мене“, стигао је саркастични одговор Аманове, након чега се Прехт искључио из даље дискусије. Једнаку неспособност да се од појединачног закорачи ка посебном је показивао и Александер из Велта, иако он с више лаког духа. Не стоји Прехт-Велцер теза да су новинари постали политички актери. Они су, као и раније, посматрачи са обавезом да представљају сво богатство различитих мишљења у јавности.

На то је Велцер из унутрашњег џепа извадио папирић са цитатима из Александерове књиге Губитак моћи: Крај Меркелове и драма немачке политике (Мацхтверфалл: Меркелс Енде унд дас Драма дер деутсцхен Политик, 2021) у којима се Александер хвали како су га у кључним моментима 2018, са „арцанума„, илити затвореног састанака партијског и државног вођства, неки учесници тајно снабдевали твитовима, тако да је у реалном времену знао шта се унутра збива. На то је Александер одмах објављивао своје твитове, које су онда учесници са затвореног састанка читали као непосредни „воx попули“ и сходно томе прилагођавали своје потезе. Унутар секунди, политика је хранила изабраног новинара, свако свог, и паралелно се адаптирала према његовој/њеној реакцији.

Уз кобасице, лежерно на „Wурстелстанду“, Робин Александер је, без парламентарних избора, без демократске легитимације, суделовао у креирању партијске и државне политике. Пазите, то је ситуација коју је Александер као „духовиту“ описао у својој књизи, не ситуација коју му неко импутира. „Ви сте у тој ситуацији били актер, не новинар“, каже му Велцер.

„Нисам, ја сам био посматрач“, одговара Александер.

Робин Александаре, заменик главног уредника Велта (Фото: Мартин Ленгеманн/Еxберлинер)
„Ако је ваше писање у том моменту утицало на ток ствари, онда сте били актер, не посматрач. Осим ако не мислите на кобасицу“, одговара Велцер, док Прехт гледа у страну и чека да се емисија заврши. „Није баш да се они мене толико боје“, лаконски одговара Александер. „Они“, или велика државна политика. Па зашто онда то кажете…? Ја то никад нисам рекао!

Идемо из почетка.

Да ли је бољи рат из намере или неспоразума?

После ове књиге, Прехт и Велцер су оптужени да гризу руку која их храни, а то су велики медији и алфа новинари у њима. Поготову је Прехт, као славнији, изложен твитовима Алфи да су га медији „створили“, а сад им он враћа злим, блатећи их да морално уцењују националну политику и гурају је у рат с Москвом.

Да нечег има у тим аргументима, о томе се и не разговара. Да је вероватан допринос медија Прехтововом успону углавном у томе да су из непажње пропустили да га сасеку као „кловна“ на почетку каријере, то се исто не спомиње.

Небитан је и аргуменат Прехта и Велцера да су прва испитивања јавног мњења у Немачкој пролетос показивала 45 одсто за испоруке тешког оружја Украјини, 45 одсто против; статистика коју су велики медији у наставку замаглили и претворили у моралну уцену власти у корист ратне опције. Тај аргуменат „Алфе“ истина чују, али не разумеју, што је симптом који ће први препознати геријатри.

Тренд који двојица аутора описују у својој књизи иде даље, несхваћен, непрепознат, непостојећи.

Ако се он настави, Немци ће, и с њима и сви остали Европљани, имати само једну дилему: Хоће ли у рат с Русима ући намерно или случајно? Као Алфе или као овце?

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!