Прочитај ми чланак
Како данашњој генерацији Срба може да звучи чувени говор од 23. марта 1775. једног од првих људи Америчке револуције:
„Нико више од мене не цени патритозам и способности оне заслужне господе која су се управо обратила овом Дому. Али различити људи често различито виде исти предмет; стога се надам да се неће схватити као непоштовање према тој господи ако, наговештавајући мишљење које је потпуно супротно њиховом, своја осећања и схватања изнесем слободно и без ограде.
Ово није време за прославе. Пред овим Домом је одлука о једном страшном тренутку за ову земљу. Што се мене тиче, то је ништа мање од питања слободе или ропства; стога слобода расправе мора да буде у сразмери са важношћу теме. Једино тако можемо да се надамо да доспемо до истине и испунимо велику одговорност према Богу и својој земљи. Када бих своје мишљење задржао за себе у овакво време, из страха да неког не увредим, себе бих сматрао кривим за издају отаџбине и кривим за неверство Небеском господару, кога поштујем више од свега земаљскога.
Господине председниче, за човека је природно да се заварава илузијом наде. Ми смо научили да затварамо очи пред болном истином и да слушамо песму сирена све док нас не претворе у животиње. Да ли то треба да буде улога мудрих људи, посвећених мучном борбом за слободу? Или припадамо онима који не виде поред очију, и не чују поред ушију, окренути стварима које им пружају само привремено бегство од стварности? Што се мене тиче, коликогод то духовну буру изазвало, морам да сазнам читаву истину; да сазнам најгоре и да нешто поводом тога предузмем.
Постоји само једно светло које ме води, а то је светло искуства. Не знам ни за један начин предвиђања будућности осим сагледавања прошлости. И, судећи према прошлости, желео бих да знам шта је то било у понашању британске Владе у последњих 10 година што је дало разлога за наду којом господа посланици и овај Дом дозвољавају да се теше. Да ли је то онај неискрени осмех којим се наша петиција дочекује у последње време?
Веровали или не, сире, то ће бити кљусе за ваше ноге. Немојте дозволити да вас заведе пољубац. Запитајте се само како се поклапа овако слаткоречиви пријем наше петиције са ратним припремама које покривају наша мора и бацају сенку на наше копно. Да ли су флоте и армије нужне за дела љубави и помирења? И да ли смо се ми показали толико неспремни на помирење да мора да се позове сила да би се тиме поново придобила наша љубав?
Немојмо се заваравати, сире. Ово су средства рата и потчињавања; крајња средства којима се окрећу владари. И питам вас, господо, шта значи овакав ратнички скуп, ако његова сврха није да нас натера у покорност? Можете ли, господо, да наведете било који други мотив за то? Да ли Британија има икаквог другог непријатеља у овом делу света, е да би то изискивало овакво нагомилавање бродова и војски?
Не, сире, нема. Они су намењени нама и никоме другоме. Они су послати да нас окују у оне ланце које британска Влада толико дуго кује. И шта ми имамо чиме можемо да им се успротивимо? Да ли су то аргументи? Па, сире, то је оно што радимо последњих 10 година. Да ли имамо било шта ново да томе придодамо?
Немамо ништа. О свему томе смо разглабали на све могуће начине; све узалуд. Да ли да прибегнемо понижавајућим споразумима? Има ли услова које можемо пронаћи а да расправе о томе већ нису исцрпене?
Умољавам вас, сире, немојмо се заваравати. Сире, урадили смо све што је у људској моћи да се избегне олуја која нам се спрема. Захтевали смо; објашњавали; молили; простирали се пред престо и молили да се искористи његова моћ да би се зауставиле тиранске руке Владе и парламента. Наши захтеви су бивали одбачени; наше жалбе су изазивале нова насиља и увреде; преко наших молби се прелазило као да не постоје; било смо с презиром одгурнути од ноге престола. Узалуд је, после свега тога, уљуљкивати се у лажне наде мира и помирења. Нема ту места за наду. Ако мислимо да останемо слободни — ако мислимо да очувамо неокрњене оне бесцене привилегије за којима смо тако дуго жудели, ако не мислимо да бедно предамо нашу племениту борбу којој смо тако дуго били предани и за коју смо се заклели да је никада нећемо напустити све док не испунимо славни циљ коме смо се посветили — морамо се борити. Понављам, господо, морамо се борити! Позив на оружје и позив Богу Саваоту је све што нам је преостало!
Кажу, господо, да смо нејаки; неспособни да се ухватимо у коштац са таквим страховитим непријатељем. А када ћемо то бити снажнији? Хоће ли то бити идуће недеље или идуће године? Хоће ли то бити пошто нас потпуно разоружају и пошто британски стражар буде постављен у сваку нашу кућу? Да ли ћемо добити снагу неодлучношћу и неделањем? Да ли ћемо пронаћи начин за било какав отпор лежећи пасивно на леђима у загрљају са неухватљивим фантомом наде, све док нам непријатељи не свежу и руке и ноге?
Нисмо ми слаби, господо, ако на прави начин употребимо она средства која нам је Бог природе дао у руке. Милиони људи наоружани за свету ствар слободе, у оваквој земљи као што је наша, непобедиви су за било коју силу коју непријатељ пошаље против нас. Осим тога, сире, ми у нашим биткама нећемо бити сами. Поистоји Бог правде који управља судбинама народа, и који ће подићи своје пријатеље да бију и нашу битку. Битка није само за јаке; она је и за будне, делатне, храбре. Уз то, господо, ми ни немамо избора. Чак и када бисмо пали тако ниско да то прижељкујемо, сада је прекасно да се из ове утакмице повучемо. Нема повлачења осим у предају и ропство! Окови су нам већ исковани! Њихов звекет се већ чује у равницама Бостона! Рат је неизбежан — и нека дође! Понављам, сире, нека дође.
Узалуд је сада одуговлачити ову ствар. Неки од вас би могли да вичу ”мир, мир!”, али мира нема. Рат је заправо већ почео! Следећа олуја која задува са севера до наших ушију ће донети судар јечећег оружја! Наша браћа су већ на бојном пољу! Због чега само стојимо овде немо? Шта желе заправо господа? И шта ће добити? Да ли је живот тако драгоцен или је мир тако сладак, е да би се задобили по цену окова и ропства? Сачувај ме тога, Свемогући Боже! Сада знам којим би правцем могли кренути други; што се мене тиче, дајте ми слободу или ми дајте смрт!
Патрик Хенри (1736-1799) био је међу најзначајнијим и најрадикалнијим заговорницима Америчке раволуције и републиканизма и постколонијални гувернер Вирџиније. Историја га је запамтила управо по овом говору, одржаном у House of Burgesses, у коме је од власти захтевао почетак војне акције против британске војске. Тај говор сматра се пресудним за почетак борбе за независност у Вирџинији. Први пут у штампаном облику гоовор се појавио тек 1817, када га је објавио Вилијем Вирт у биографији Живот и карактер Патрика Хенрија.”
Превео СРЂАН ЂУРИЋ
