Прочитај ми чланак

Случај Тексас: Да ли се остварује пророчанство Игора Панарина

0

„Случај Тексас“ је симптом дубоке декаденције и кризе не само „периферије“, већ и самог „центра“ Запада као цивилизације и геополитичког пола.

У настојању да заузимањем Украјине „лимес“ помери још источније, одавно пренапрегнути Запад је коначно преиграо и постигао контра-ефекат.

Последња деценија 20. века било је време постхладноратовског тријумфализма САД, те су многи поверовали да ће Фукујама са својим „крајем историје“ бити потпуно у праву.

Они други су махом устрашени ћутали, чувајући се прогноза, нарочито избегавајући да доведу у питање вечно трајање „новог светског поретка“ – униполарног. Само они ретки – попут осведоченог русофоба Бжежинског, који је упозоравао на „будућу, опорављену Русију“ – били су опрезни.

Тексас – америчко „буре барута“

Стога, када су се америчке власти својевремено сурово обрачунале са шачицом забарикадираних наоружаних тексашких суверениста-сепаратиста, то је прихваћено као нешто сасвим оправдано. САД се ни најмање нису освртале на евентуалне замерке због „недемократског поступка“ и „прекомерне употребе силе“.

Широм „остатака света“ на то се гледало са страхопоштовањем и уважавањем реаговања Државе ради очувања сопствених граница, макар покушаји њиховог угрожавања – као поменути тексашки – били и крајње бенигни.

А исте те САД, истовремено су подржавале и помагале неупоредиво озбиљније сецесионистичке покрете у сваком кутку Планете ако је то било у њиховом интересу. Двоструки стандарди, па шта? Qуод лицет Иови, нон лицет бови!

С друге стране, провејавале су и нескривене симпатије према некоме ко се одважио да у самом средишту Империје доведе у питање њену целовитост и кредибилитет. Међу Србима су мишљења била подељена – од „ето како се они обрачунавају са својом Словенијом“, до „нека и они виде шта значи претња дезинтеграцијом земље“.

Фантазија или далековидост Панарина

И док су Руси били на коленима, а Американци на врхунцу разобручене глобалне моћи и увелико се спремали да 1999. агресијом на СРЈ „ватрометом“ прославе полувековно постојање свог биполарног чеда НАТО-а, Игор Николајевич Панарин је на једној међународној конференцији у Линцу 1998. године, изнео хипотезу да ће се САД до 2010. распасти на шест делова. Један од њих била би Република Тексас, која би се састојала од десетак јужних држава САД.

Његова идеја, протумачена као сензационализам недостојан научника, изазвала је опште чуђење, а код непоправљивих атлантиста и отворени подсмех.

Наравно да су они више веровали у Бжежинског и распоред фигура на Великој шаховској табли из 1997, посебно се радујући његовој идеји објављеној исте године у чланку у Фореигн Аффаирс-у о цепању Русије на три државе – Русију (европски део), Сибирију и Далекоисточну Републику.

Могуће да је проф. Панарин, руски доктор политичких наука и неоевроазијац – упоредо са својим презимењаком Александром Сергејевичем, филозофом, и такође оригиналним мислиоцем и неоевроазијцем – тада само реаговао истом мером на непролазне таласократске снове о подели „недопустиво велике Русије“ чије огромне ресурсе „треба ставити на располагање читавом човечанству“. Ипак, пре се може рећи да се радило о научно поткованом футуризму који се на више каснијих примера показао исправним.

Било-како-било, очигледно да је погрешио у предвиђању године фрагментације још увек водеће светске силе, али није погрешио у претпоставци да је то могуће. Тексас, његов жустар отпор политици Вашингтона према имигрантима који баш ту америчку државу непосредно угрожавају и подршка коју добија од половине осталих гувернера о томе сведоче.

Вирус деструкције шири се Империјом

„Случај Тексас“ је симптом дубоке декаденције и кризе не само „периферије“, већ и самог „центра“ Запада као цивилизације и геополитичког пола. У настојању да заузимањем Украјине „лимес“ помери још источније, одавно пренапрегнути Запад је коначно преиграо и постигао контра-ефекат. „Доћерао је Цара до дувара“ и приморао Русију да реагује, лишавајући на тај начин самога себе полигона за вестернистичко мисионарење, али пре свега њених јефтиних енергената и великог тржишта.

То се првенствено односи на Немачку, која се, заједно са Француском, представља као „локомотива ЕУ“. Истина, та „локомотива“ све учесталије проклизава и остаје без горива. И рачун је убрзо дошао на наплату. Наоко моћна Немачка вратила се на глобалном плану у позицију „политичког патуљка“, а на преломној тачки је да то постане и по економским показатељима.

Минирање Северног тока дало је резултате „на одложено“. Земља је ушла у спиралу рецесије, немира, демонстрација, антисемитизма… Последица је снажење деснице, а идеја да се забрани најснажнија партија у том спектру може бити контрапродуктивна и само појачати екстремизам. Богатији бундеслäндер-и већ постављају познато центрифугално питање: „Та, ди су наши новци?“

Слично је у Француској, где се помислило да су „жути прслуци“ давна и непоновљива прошлост. Француски пољопривредници, незадовољни политиком глобалистичке власти подређене Бриселу (читај: Вашингтону, пардон – Давосу), тракторима су блокирали прилазе Паризу.

А када су се од неоусташа прогнани Срби у „тракторском егзодусу“ из Републике Српске Крајине – између осталих заслугом и те Француске – нашли на прилазима Београду, то им је било „тамо, далеко“, негде „на брдовитом Балкану“, и није их било брига.

Трактори незадовољника су убрзо запретили и Бриселу – седишту ЕУ и НАТО-а – тј. ионако фрагилној Белгији чији се фландријски и валонски део слажу „као рогови у врећи“. Проширује се „тракторски синдром“ као епидемија. Ето их и у Пољској.

Ко зна која је следећа чланица европске интеграције на реду. Штавише, са неколицином тих пољопривредних машина-симбола суочила се чак и Женева у „недодирљивој“ Швајцарској, која формално не припада ЕУ, али припада Западу.

Не би се требало изненадити ако и њени кантони постану међусобно супротстављени и склони раздвајању, слично белгијским, немачким и француским, те поново шпанским, италијанским и другим политичко-територијалним јединицама унутар чланица ЕУ.

По „Панариновом моделу“? Или, пак, пре по Дугиновом концепту демонтаже „најважнијег америчког мостобрана на западу Евроазије“, а сходно другој фази неоевроазијског пута ка мултиполаризму?

Индикативне аналогије

Када се по дискордантним тзв. авнојским границама растакала СФРЈ многи су тврдили да ће се деструкција зауставити на Балкану. А није ли сада она стигла чак до САД? Сетимо се када се против званичног Београда правила „непринципијелна коалиција“ осталих република, а уз нескривену пристрасност Запада под маском „добрих услуга“.

Не личи ли подршка половине гувернера Тексасу такође на „непринципијелну коалицију“ против Вашингтона? Под патронатом и уз војни ангажман САД догађала се сецесија албанске националне мањине у косовско-метохијском делу Србије и то је проглашено за суи генерис. Будући да слично прети да учини Тексас, хоће ли и то бити суи генерис?

Када се деведесетих цепао СССР и деструкција стигла до „предворја Кремља“, само малобројни су размишљали у смислу геополитичке инверзије – зар није могуће обрнуто, тј. да деструкција досегне до „предворја Беле куће“?

Када је конфликт потресао Кавказ и постало јасно да је тиме угрожен „меки трбух“ Русије, ко је могао да наслути како нечему сличном може бити изложен Тексас као „меки трбух“ САД?

Када је Запад режирао пуч у виду „обојене револуције“ ради цивилизацијско-геополитичке конверзије Украјине у анти-Русију и тиме извршио удар не само на руску интересну сферу, већ на руску колевку, није ли морао да очекује снажну руску реакцију која је уздрмала саме темеље ЕУ не само као интересне сфере САД, већ као њихове цивилизацијско-геополитичке „матице“.

И овога пута показује се да проблеми Империје нису резултат само претње „варвара“ споља, већ и унутрашњих проблема који, по правилу, доводе до територијалног распада. Деклинизам Запада за сада не изгледа као синусоида израженијих падова него што су све мањи и ређи успони налик на фазе-циклусе Кондратјева.

Више асоцира на све убрзаније релативно слабљење, које се ближи тачки прелома ка неповратној, стрмоглавој, свеобухватној регресији и шпенглеровској „пропасти“, која не може проћи без територијалног сажимања и фрагментирања.

У сваком случају, Игору Панарину се више нико не подсмева.