Прочитај ми чланак
…Мада недовољно познат нашој јавности, московски Музеј чоколаде ће остати у незабораву сваком путнику намернику који борави у овом импресивном граду.
Отварање јединственог Музеја историје чоколаде и какаоа под називом „МИШКА“ (руски медвед) је био доиста импресиван догађај, За сладокусце, који су имали ретку шансу да дегустирају чоколадне вафле „ИЉИЧ“, карамелу „ПРОЛЕТЕРСКА“, чоколадни „ВАЛЦЕР“ и какао „ПЛЕС“ и многе чоколадне домаће слаткише врхунског квалитета, ово је био прворазредан догађај.
Посетиоцима музеја је предложено егзотично и фасцинантно путовање по чоколадној реци, приказаној на поду као путоказ, у чаробни истовремено и горки и слатки свет, где је главни херој – њено величанство ЧОКОЛАДА. Обилазак музеја креће од древне Централне Америке племена Маја, јер човечанство управо овом народу дугује захвалност за чудесни проналазак – чоколадну посластицу, који је 1000 година п.н.е. почео да гаји дрво какаоа.
Седећи на степеницама макете пирамиде Маја на специјалном монитору кроз тродимензионалне наочаре можете погледати видео-клип о дрвету какаоа и о првобитној обради његових плодова. Ту прву просторију краси фигура „Бога чоколаде“, којем су се Абориџини молили за време својих обреда и ритуала, које су почињали припремом и испијањем горког напитка – праве горке чоколаде – с медом, соком од кактуса и мирођијама. „Бог“ личи на човечуљка са семенкама какао-боба, које му расту из главе.
То је била само једна од многих тајни овог народа, сачуваних у њиховим кодексима-књигама и које су дуги низ векова безуспешно покушавали да разјасне многи научници из разних земаља света, да би 30-их година 20. века то дефинитивно прогласили немогућим.
У дешифровање тајанствених записа о древном напитку се 50-их година упустио млади и талентовани руски етнограф Јуриј Кнорозов и разоткрио тајну, а причу о свом открићу поверио својој љубимици мачки Асји, „коаутору“ својих научних открића, која посетиоцима на филму прича и разоткрива тајну хијероглифских написа о припреми чаробног чоколадног напитка.
После пирамиде путовање преко океана настављате заједно са Колумбом и Кортесом у другу просторију – на броду-лађи, на којем су конквистадори превозили какао из Америке у Европу, а ви уз хуку таласа и вреће пуне плодова какаоа упловљавате у централну музејску просторију, посвећену дугој и интересантној историји чоколаде.
Таквим бродовима је чоколада стигла из Мексика у Шпанију, одакле скоро 100 година није „излазила“ у свет, јер је рецепт љубоморно чуван, да би се почетком 17. века најпре појавила у Француској, затим у Италији, па Немачкој и Аустрији и на крају у Швајцарској и Русији, и то на царским дворовима, док је обичним људима чоколада била недоступна. У царској кочији императорке Ане Јовановне даље настављате путем чоколаде.
Посебно детаљно је представљена историја чоколаде у Русији – од лабораторије, где се смишљају чоколадни рецепти, до кафеа са колекцијом кутија и интересантних паковања чоколадних бомбона и вафла из разних епоха, где су посебно занимљиви слаткиши из совјетског времена. Експозицију музеја чине експонати из фондова фабрика слаткиша „Црвени октобар“, „Рот Фронт“ и „Бабајевски“, као и етнографска колекција увезена из Ходураса, Гватемале и Мексика.
Историја руског посластичарства и чоколаде креће са почетка 19. века од првих руских посластичара Ејнема, Гејса и породица Абрикос и Леонов, њихових лабораторија и канцеларија, кућице Абрикосових – краљева марципана (на руском абрикос=кајсија), до Жоржа Бормана и совјетских продавница „Моссељпром“ и „ВДНХ“ и данашњих дана, док звездано небо-плафон краси дирижабл са логом компаније „Ејнем“.
Аутентичан котао за припрему чоколаде са краја XIX века (где се чоколадна маса месила минимално 72 сата) је изложен у центру, а ту су и разне модлице за изливање разних фигурица од чоколаде, предмети ручне израде и интересантна паковања, старински омоти и кутијице.
У центру Музеја расте право дрво какаоа, од чијих се плодова добијају разне сорте чоколаде: обична, десертна, бела и црна, млечна, ваздушаста и горка чоколада, а руске чоколадне посластице данас по квалитету заузимају високо и престижно место у свету, а најбољи доказ су престижне награде париског Салоне чоколаде.
У свим просторијама су уграђени екрани и монитори, на којима се приказују слајдови, видео-клипови и филмови, а помоћу правог електронског „чаробног штапића“ прецизно можете да разгледатe сваки експонат који вас занима.
Детаљне информације о чоколади можете да потражите у електронској књизи у два тома „Краљеви посластичарства“ и „Историјски догађаји“, а ако се уморите од читања довољно је само да пружите руку и имате жив осећај да ћете одмах из бутика „Чоколадница“ бити послужени топлом чоколадом од стране воштаних фигура из времена мајстора посластичара Ејнем. Све је у музеју уређено и урађено оригинално и с видљивом огромном љубављу, простор је технички изванредно опремљен и осмишљен и стилски представља праву егзотику.
Десерт је уз крепки руски чај служен у производним погонима фабрика, где се у реалном времену могла пратити цела производња најпопуларнијег слаткиша у целом свету – праве чоколаде, на самом крају посете сваки посетилац добија слатки поклон, а на излазу се чоколадни артикли могу да купе по фабричким ценама.
Одлазите задовољни и задивљени са жељом да поновно дођете у јединствени МУЗЕЈ ЧОКОЛАДЕ у Москви. Персонал Музеја је с правом веома поносан на свој лепи и необични музеј и нарочито на директорку Људмилу Анатолјевну Нумерову, најзаслужнијег човека од идејног пројекте до данашњег изгледа музеја, а ја бих све комплименте изрекла и шармантним и стручним водичима Марини Лмитријевној и Јелени Владимировној.
Иако музеје чоколаде имају Француска, Шпанија, Швајцарска, Немачка, Чешка и Канада, ипак једино у московском припремају јединствену и неограничену дегустацију чоколадних посластица. Па, пријатно, дођите!
Познати совјетски научник Јуриј Валентинович Кнорозов (1922–1999.), геније с изванредним памћењем и светски признат научник – етнограф, први се и једини прославио дешифровањем хијероглифског писма Маја 1952. године и успео да се њихови кодекси фонетски читају, што му је 1955. године донело титулу доктора историјских наука и у тадашњем Совјетском Савезу и у свету изазвало научну и културну сензацију.
Кнорозов никада није био у Мексику, за разлику од многих светских научника који су године и године проводили безуспешно покушавајући да дешифрују древно писмо, а то је на крају успело „кабинетском научнику“ Кнорозову. Истраживачка интересовања Кнорозова су била невероватно широка – од одгонетања древног система писања, лингвистике и семиотике, до насељавања Америке, археоастрономије, шаманизма, еволуције мозга и теорије колектива, те до фантастичног познавања светске књижевности.
Кнорозов је носилац престижне награде – мексичког сребрног Ордена Астечког Орла (примајући овај Орден велики научник је изјавио: „Сердцем я всегда остаюсь мексиканцем“ – У срцу ја увек остајем Мексиканац); за своја научна достигнућа је одликован Великом Златном медаљом председника Гватемале; у Москви је још за научниковог живота отворен Центар за мезоамеричка истраживања, који данас носи име великог научника Јурија Кнорозова, а у Мексику је недавно завршен филм о научном подвигу овог еминентног етнографа.
Дописник из Москве: проф. Радмила Тонковић
