Прочитај ми чланак
(Александар Гољц, Русија.рс, Комерсант)
У Русији је сачињен План одбране. Какав је то документ, нико не зна. Али до чега може да доведе, отприлике јe јасно.
Ко је оно рекао да је домаћа бирократија лења и неспретна? Понекад она показује чуда своја експедитивности. Током новембра прошле године председник је унео исправке у закон “О одбрани”. Предлог је да се закон допуни чланом који предвиђа израду Плана одбране Руске Федерације. Прошло је свега два месеца – и министар одбране Сергеј Шојгу и начелник Генералног штаба Валериј Герасимов већ извештавају да је план, у чијој је изради учествовало чак 49 министра и служби, готов.
Сергеј Шојгу је убеђен да су у том Плану одбране “разрађени сви детаљи, сви фрагменти. План су одобрили сви. Али најважније је то да план укључује и перспективу, и даљи развој, укључујући и реализацију Државног програма наоружања. Поред тога, план узима у обзир и све могуће ризике. Извршена је, како то ми видимо, довољно компликована анализа онога шта можемо да очекујемо у наредних десет година“.
Организаторским способностима и сигурности првог човека оружаних снага можемо само да се дивимо. Није мала ствар за пар месеци сјединити у један план стотине, ако не и хиљаде захтева и упутстава разних сектора. Шојгу је сигуран да су успели да предвиде све могуће претње са којима ће се наша држава срести у наредних десет година.
Сличним прогнозама не може да се похвали чак ни прекоокеанска ЦИА. Чак се и сам Владимир Путин недавно веома пажљиво изразио у погледу будућих претњи: „Свет се мења. Текући у њему процеси глобалне трансформације крију у себи ризике најразличитијег, често непредвидљивог карактера“. Али сада ћемо одахнути – свима је мање више све постало јасно. „По први пут смо успели да укључимо све програме везане за одбрану наше земље: и програм наоружања и програм мобилизације, и програме сви министарстава и одељења на целој територији наше земље“, изложио је Сергеј Шојгу.
Нажалост, нама непросвећенима, није омогућено да у најскорије време видимо шта пише у том величанственом плану – он је потпуно поверљив. Нешто ипак може да се претпостави, ако се имају у виду најважнији учесници битке одигране пред нашим очима.
Главну реч ће имати Генералшта
О идеји о јединстсвеном Плану одбране земље бринули су умови руских војних руководилаца с средине 1990-тих. Управо тада високо постављени представници „мозгова армије“ су говорили о потреби да се у случају ванредних околности остале безбедоносне структуре потчине Генералном штабу. Та иницијатива је изазвала страшну препирку међу „безбедњацима“. На крају, савет безбедности је предложио компромисно решење.
Командовање преузима на себе онај, чијем одељењу “припада” ванредна ситуација: ако је терористички акт – сви се потчињавају Савезној служба безбедности, ако се десила природна или техногена катастрофа — руководи Министарство за ванредне ситуације, а ако је пак војна агресија – тада је ред на Министарство одбране, односно Генералштаб. Међутим до практичне реализације тог концепта на срећу није ни дошло.
У пракси, ситуација је почела да се мења након десет година – у другој половини 2000. године. Формације других безбедносних одељења – Савезне службе безбедности, Министарства за ванредне ситуације, Министарства унутрашњих послова, као и локалне власти почели су активно да се интересују за маневре Оружаних снага.
Посебно је јасно да је то било демонстрирано током маневра “Восток-2010”. Било је очигледно, да је замисао тих вежби предвиђао реакцију на оружани конфликт на Корејском полуострву. У оквиру тог сценарија граничари би контролисали границу, одељања МУП-а би основали избегличке кампове, Министарство за ванредне ситуације за случају техногене катастрофе (то јест цурења радиоактивних супстанци), а Оружане снаге у неколико праваца би одбијале покушаје упада на руску територију од стране страних војних формација.
Сада, уз прихватање глобалног Плана одбране, као што може да се претпостави, војни сектор је коначно доказао да је најважнији. У име Министарства одбране координацију акција свих педесетак министара и служби, као и регионалних власти обављаће Генерални штаб. Према речима првог човека комитета у Думи задуженог за одрану Владимира Комоједова, у новом закону „О одбрани“ важно је да сви органи власти (укључујући локалне) морају да узму ућешће у територијалној одбрани. Томе припада заштита мостова и саобраћајница.
Поред тога, пројекат подразумева, да ће одредбу о Генералштабу одобравати председник државе, а не Министарство одбране. „У складу са новим документом, улога Генералног штаба за управљање војном организацијом државе, је све већа. Полазећи од тога, Генералштаб ће планирати у интересима одбране не само делатност Оружаних снага, већ и свих осталих оружаних формација“, изјавио је Комоједов.
Тако или иначе, испада, да управо „мозак војске“ у садашњим условима постаје најважнији државни орган за планирање и координацију у области безбедности. При чему реч није само о ратном, већ и о мирнодопском времену. Није узалуд Сергеј Шојгу спомињао припрему мобилизације.
Таоци плана
Таква централизација је последична и логична. Потребно је сакупити све одбрамбене ресурсе под једно окриље да би се одбила било каква претња. Међутим, из неког разлога, у многим земљама које се сматрају цивилизованим (на пример у САД или Великој Британији), функције генералних или главних штабова су строго ограничене. Те функције ни не стигну ни до какве “координације” разних државних служби.
Поред тога, њихове функције се јасно ограничавају само војним планирањем и достављањем препорука за највише руководиоце државе. Таква расподела послова није случајна. Уочи Првог светског рата генералштабови великих држава су објединили под својом контролом како стратешко планирање, тако и оперативно руковођење армијама. Једноставно говорећи, генерални штабови су сами планирали у којим ситуацијама ће почети борбене акције и како их треба водити, и сами су руководили армијом током рата.
На крају, и монарси и председници су испали, у суштини, таоци својих војних планера: чим су после атентата у Сарајеву покренути сви механизми опште мобилизације, дан почетка рата није одређивала воља врховних влада, већ ред вожње возова, према којем су се транспортовали резервисти у регионе. Током Првог светског рата генерални штабови су увек инсистирали да је војно решавање било ког проблема – најбоље. Рецимо, немачки генералштаб је неколико пута осујећивао покушаје да се почну преговори супротних страна.
Генерални штаб који преузима на себе сво управљање оружаним снагама, неизбежно служи као извор милитаристичког утицаја на све сфере живота државе. Треба рећи, да су политичари водећих светских држава видели и постали свесни те опасности. У истим тим САД, Комитет начелника штабова је орган који развија стратешке концепције. Он такође иступа као колективни саветник председника за војна питања. И не само то. Оперативно управљање оружаним снагама обавља Министарство одбране кроз оперативно командовање. Тако, сво руковођење борбеним акцијама у Авганистану иде преко Централне команде, која је одговорна за Велики Блиски Исток.
Русија се очигледно враћа моделима из давне прошлости. Такво проширење функција “мозга војске” ни најмање није наивно ни у садашњим условима. Нису стигли ни Шојгу ни Герасимов да изложе Врховном главнокомандујућем План одбране, када је начелник Генералног штаба изјавио на годишњој седници Академије војних наука: “Велике ратове нико не пориче, о неспремности за њих нема ни говора“.
Треба рећи да у жаргону генералног штаба „велики рат“ је еуфимизам за појам „светски рат“. Совјетски Генералштаб, који је припремао државу за такав рат, против земаља НАТО-а и Кине у исто време, по мишљењу низа експерата, коначно је уништио привреду СССР-а. Уништио сталним захтевима за веће трошкове за војску, да би сачувао стратешки паритет са САД. Ево само један пример.
После хладног рата, многи експерти су се трудили да схвате зашто је СССР произвео преко 60.000 тенкова, а што су биле количине тих борбених возила веће него у свим осталим земљама укупно. Одговор је међутим једноставан. Стручњаци Генералштаба су механички преносили совјетски модел трансфера индустрије на војне потребне за „Потенцијалног противника“. Тај модел је предвиђао, да је практично било које предузеће, чак фабрика која производи макароне, била такозвана мобилизациона зграда.
И испало је, да ће у случају потребе фабрике у Детроиту произвести невиђену количину тенкова (то није имало никакве везе са реалношћу — могућности проширења америчке војне индустрије претарано су увећане у односу на совјетски Генералштаб за 50-100 пута!). Зашто совјетски војни стратези нису видели други излаз осим да унапред, у мирнодопско време произведу потребну за глобални рат количину наоружања: тенкова, пушака, авиона… Гигантски ресурси су се трошили „на празно“, за време извршавања Плана одбране.
Ако План одбране и сада допушта могућност светског рата, онда је Генералштаб осуђен да делује слично као совјетски. Управо: наново активирати војне дивизије и јединице, које ће морати да приме милионе резервиста. И вероватно, заборавити одобрену од стране Путина идеју Серђукова да у саставу Оружаних снага морају да буду потпуно комплетиране јединице. Поред тога – резервисте је потребно наоружати.
Такође, предузећа не морају само да сачувају постојеће капацитете (опрему и кадрове, који омогућавају да се производи наоружање у цивилним предузећима). То значи да ће бити потребно вредност одржавања тих капацитета (осветљење, грејање, вишак особља) укључити у вредност те робе, коју предузећа сада производе. Што те производе у потпуности чини неконкурентним.
У совјетска времена је покушано да се све то нивелише Државним планом, којим су цене индустријских производа одређиване по директиви. А сада је ипак код нас, каква-таква, тржишна економија. У тој ситуацији власници предузећа ће бити принуђени да се „договарају“ са сарадницима Генералштаба, који су одговорни за мобилизацију и постројавање.
На крају: доношење Плана одбране неизбежно јача бирократску улогу Генералштаба у нашој држави. И као директна последица, појачава милитаризацију земље.
