Извештаји из протеклих неколико недеља указују на то да је светска економија на путу према новој финансијској кризи. Глобална ниво дуга виша је него 2008, а сиромашне земље су предводнице у стварању дуга. Далеко од тога да буде на сигурном, Велика Британија је опасно изложена могућим кризама у остатку света, док у исто време има сопствене проблеме.

Најновија ММФ-ова предвиђања из публикације World Economic Outlook оцртавају тмурну слику успореног раста широм света. Чак и мејнстрим економисти попут бившег америчког министра финансија  Larry Summners-a говоре о озбиљној „секуларној стагнацији“ – идеји према којој су развијене економије у трајном паду.

Из ММФ-ове перспективе еврозона представља највећи ризик за светску економију. Такође је назначено и успоравање раста у водећим мање развијеним земљама попут Бразила и Русије.

Упркос свему томе, финансијска тржишта бујају. Амерички  Dow Jones индекс цена акција ове године досегао је рекордне висине. Међутим, како ММФ истиче у „Global Financial Stability Review-u“ расте забринутост због експанзије ‘‘shadow banking’‘ система. ‘Shadow banking’ се односи на сплет нерегулираних и ванбилансних активности које предузимају финансијске институције. Ове ванбилансне активности опонашају конвенционални банкарски систем, те омогућавају (на пример) пласирање кредита те трговину финансијском имовином, али без уобичајених правила и регулација која се примењују на регуларно банкарство. ‘Shadow banking’ институције су најчешће смештене у пореским оазама.

Пре последњег пада, амерички ‘shadow banking‘ систем био је отприлике два и по пута већи од конвенционалног банкарског система. У Великој Британији ‘shadow banking‘ систем мањи је од конвенционалног, но без обзира на то свеједно је ‘тежак’ око 400 одсто БДП-а. Глобално је око 70 000 милијарди долара финансијске имовине похрањено у банкама из сенке. Реч је о износу еквивалентном половини имовине банака у свету.

‘Shadow banking‘ је проблематичан зато што је ван контроле јавности, а уз то је и врло комплексан. Расте као резултат избегавања регулација од стране финансијских институција и ‘хеџ’ фондова који на тај начин желе остварити високе поврате на инвестиције у што краћем времену. Све до избијања кризе 2007-08, конвенционалне банке користиле су га за пласирање хипотекарних кредита клијентима, а потом и за управљање тим кредитима. Ове везе са конвенционалним финансијским системом за време кризе срушиле су и остатак финансијског система у тренутку кад је “shadow banking‘ доживео колапс.

‘Shadow banking‘ систем од тада се опоравио захваљујући ултра ниским каматним стопама и коришћењем квантитативног попуштања (енг. quantitative easing) од стране држава широм света. Ниске каматне стопе смањиле су стопе поврата на инвестиције те присилиле финансијска тржишта да траже инвестиције са већом стопом повраћаја. Квантитативно попуштање које се односи на издавање новца од стране централних банака омогућило је приватним банкама играње са великим новчаним сумама. А (минимални) нови прописи бацили су финансијске институције у потрагу за рупама у регулативи. Квантитативно попуштање и ниске каматне стопе требале су подстакнути економску активност у реалном свету. Финансијски прописи требали су зауставити ризично понашање. Свака од ових мера сада производи управо супротан ефекат. У међувремену, покушаји отплаћивања дуга сами по себи уништавају раст тако што преусмеравају новац из производних инвестиција.

Овогодишњи Geneva Report објављен од стране Центра за истраживање економске политике истиче генералну забринутост. Од 2008., укупан износ дуга широм света у поређењу са глобалним БДП-ом порастао је за 38 процентних поена, на 212% – без дуга финансијских институција, што значи изузимање “shadow banking‘ система. Стварање дуга уопштено је успорено у земљама са високим дохотком, али сада убрзава у земљама са ниским и средњим дохотком које предводи Кина. Кинески спољни дуг – дуг према онима који су негде другде у свету – порастао је за 50 посто у прошлој години. Но, и друге велике земље средњег дохотка попут Турске, такође остварују висок раст задужености.

Другим речима, земље ниског дохотка управо пролазе кроз сценарио који су прошле земље високог дохотка у првом деценији 21. века, стварање дугова тренутно је одговорно за процес раста. Стварање дуга дугорочно не може бити испред привредног раста будући да се дугови морају отплатити с каматом. Привредни раст доноси додатна средства потребна за плаћање камате. Уколико тих средстава нема, систем се урушава, као што смо то већ видели у земљама са високим дохотком током 2007-08., Када је велик број неотплаћених дугова срушио светску економију.

Велика Британија је посебно изложена. Покушаји коалиције да отплате део јавног дуга су неславно пропали, а George Osborne је позајмио више у 4 године него лабуристи у 13 година. За то време, већина је осетила пад реалних прихода, а повећање дуга приватног сектора (кредитне картице и хипотеке) помаже да се одржи „опоравак“.

Британски финансијски систем има укупне обавезе од нешто више од 1.300% БДП-а и врло је интернацинализован што значи да је рањив те изложен ризику било где у свету. На пример, британске банке које предводи ХБСЦ позајмиле су Кини више од било које друге стране банке. Након спасавања банака из 2008. развило се очекивање да ће уколико нешто крене по злу, трошкове ризика сносити друштво.

Ситуација ће се стабилизовати уколико се вратимо одрживом развоју (остављајући по страни његове последице на околину). Но, то се не очекује. Вероватнији је процес значајног отписа дугова који наговештава Wonga (британска компанија која даје краткорочне кредите оп.а) са својим недавним потезима. Кључно питање биће управљање тим процесом на начин да друштво буде заштићено.

(Б.Томић – Адванце)

Ознаке: анализа, Б.Томић, финансијска криза, финансијска тржишта, шекулација новцем