Прочитај ми чланак
Ради се о предложеном трговинском споразуму о коме се између Европске уније и Сједињених Америчких Држава преговара тајно, иза затворених врата, далеко од очију забринуте јавности, са циљем стварања највеће светске слободне трговинске зоне која би се протезала преко читавог северног Атлантика.
Ако буде прошао, потиснуће све претходне споразуме о слободној трговини, а Европска комисија сматра да би могао да подигне економију Европске уније за 120 милијарди евра, што је равно расту од 0,5 одсто БДП-а читаве ЕУ; америчку економију би подигао за 95 милијарди долара, што је 0,4 одсто тамошњег БДП.
У зависности од извоза, званични Брисел сматра да би могао да створи неколико милиона нових радних места, док би потрошачи уживали у јефтинијим производима и услугама. Просечно четворочлано домаћинство Европске уније би имало 500 евра прихода више на годишњем нивоу као последицу повишења плата и снижења цена; тако барем тврди студија чија је израда наручена од стране Центра за истраживање економске политике 2013. године.
План је да се царинске баријере спусте на нулу, а да се нецаринске баријере снизе за 25-50 одсто. Студија инсистира на томе да је ово реалистична могућност. Гране индустрије које би највише профитирале су металуршка, прехрамбена и хемијска, као и аутомобилска.
Највећи добитници би наравно биле велике компаније, с обзиром да се мале пропорционално ретко упуштају у трговину и према другим чланицама Европске уније, а камоли у трансатлантску трговину.
Према томе, главни циљ ТТИП је да смањи регулаторне баријере за трговину у областима као што су правила која се баве исправношћу хране, заштите животне средине и банкарства.
Критичари због тога дижу главу, а и вама је јасно шта то значи: једна од најбитнијих тековина Европске уније управо су високи критеријуми у погледу прехране и заштите околиша и ако се то буде уништило, то ће бити цивилизацијски крах читавог европског пројекта.
Заправо, управо су правила о безбедности хране главни камен спотицања у преговорима, тако да битка још увек није изгубљена (битка у којој ми не учествујемо, али чији ће се исход на нас итекако одразити).
У Великој Британији се плаше да ће ТТИП уништити њихову Националну здравствену службу (НХС), као и друге државне сервисе. Расте бојазан и да ће овај споразум довести до још приватизација, а постоји могућност и да ће америчке корпорације покуповати гомилу виталних јавних предузећа по ЕУ у областима транспорта, образовања, водовода и здравства.
Пад стандарда није занемирљива ствар, шта више. Ако споразум буде прошао сва је вероватноћа да ће рецимо ЕУ регулатива против козметичких средстава које се тестирају на животињама бити обесмишљена пошто Американци немају такве законе. Шта ако нека држава-чланица ЕУ жели да на неки свој производ стави ознаку географског порекла, рецимо Италија на шунку из Парме или Србија (уколико постане чланица) на сјенички сир?
Као што смо већ напоменули, преговори се одвијају углавном у тајности али отпор према ТТИП полако али стабилно расте.
Више од два милиона Европљана потписало је онлајн петицију против овог споразума, а указује се не само на ово што је горе поменуто, већ и на нешто много озбиљније: на потенцијалну опасност да се уништи, збрише европска демократија.
Наиме, најконтроверзнији елемент читавог споразума је такозвани ИСДС; у питању је скраћеница од „Investor State Dispute Settlement“ који регулише права приватних корпорација да затраже од међународног трибунала да одлучи да ли је влада неке земље према њој (корпорацији) поступала нефер, те да добије компензацију.
Ово није први пут да се ИСДС убацује у међународне споразуме, шта више, то се радило и раније, још од осамдесетих година, како би се охрабрило прекоморско улагање у сиромашније земље, али је ова провизија у склопу ТТИП-а подизање целе приче на виши ниво. Понајвише зато што се по први пут омогућава директан удар на европске земље.
У току последње деценије, многе велике (махом америчке) компаније (често дувански конгломерати) тужиле су бројне државе користећи се ИСДС-ом. Чак су тужили и Аустралију.
Одредбе у теорији омогућавају приватним инвеститорима да туже владе за све губитке будуће зараде (дакле, оне до које уопште није ни дошло) због одлука које су донесене у националним парламентима.
Чини се да финансијско-економска врхушка света полако руши демократски параван, који је барем потенцијално могао да донесе неку промену, да служи народу, и да полако али сигурно успостављају глобални систем у коме ће човек бити сведен на статус роба.
Срећно нам било.
(Телеграф)
