Прочитај ми чланак
(Адванце)
Руско министарство спољних послова истиче како поједини материјали сугеришу како су оптужбе против сиријске владе смишљене пре но што се инцидент с хемијским нападом догодио 21. овог месеца. Портпарол руског министарства спољних послова, Александар Лукашевич, истиче да Русија и даље помно прати све детаље око ових информација.
„Добијамо нове доказе који сугеришу како је овај криминални акт заправо провокација. Конкретно, појавиле су се информације на интернету које сугеришу да су се материјали о инциденту, за којег се оптужују сиријске трупе, објавили неколико сати пре но што се инцидент догодио заправо. Дакле , ради се о унапред планираној акцији „, рекао је Лукашевич.
Није прецизирао на које материјале мисли руски званичник, но дан раније су се појавиле поједине видео снимке које су објављене на мрежи Јутјуб с датумом „2013/08/20.“ те према томе изгледа као да су објављене дан пре него се напад догодио.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Но, упитно је колико је ово заправо кредибилни доказ о смишљеној провокацији. Наиме, видео снимке можда нису постављене на ИТ директно из Сирије већ путем одређених група које су се у тренутку постављања налазиле у другој временској зони, тј још увек у 20-ом августу. Подсетимо, према изјавама опозиције напади су се догодили око 5 сати ујутро. Дамаск је један сат испред нашег времена, но на пример Њујорк је 7 сати иза Дамаска, Лос Анђелес 10 сати иза.
Дакле, неко је могао из околице Дамаска снимке послати у САД или их објавити негде другде те су исте затим могле бити „поново“ објављене у САД-у на мрежу ИоуТубе те би то онда изгледало – тј значило – да су објављене 20-ог августа. Надаље, треба имати на уму како датуми на појединим интернетским сервисима као што је ИоуТубе и Гоогле могу бити подложни манипулацијама. Другим речима – овај податак не може се користити као егзатна чињеница у доказивању било чега.
Но, из Лукашевићевог коментара није презиран о којим се заправо материјалима ради. Ако Русија има нове доказе који иду у прилог тврдњи да је напад унапред испланиран како би се за њега окривила влада и војска, вероватно ће о овоме бити још говора.
Чињеница јест да је на снази дипломатски рат због инцидента. Тако је на пример данас британски министар спољних послова, Вилијам Хејг, отворено устврдио – без имало доказа – како је за напад крив „Асадов режим“.
„Знам да неки људи у свету желе рећи да се овде радило о некаквој завери од стране сиријске опозиције. Сматрам да су шансе за тако нешто занемариво мале и стога верујемо како је ово хемијски напад изведен од стране Асадовог режима“, рекао је Хејг.
„Занемариво мале“? Због чега? Моралног компаса? Очито је да су оптужбе ескалирале на једну вишу разину те обе стране користе све расположиве изјаве, па чак и овакве апсолутно неосноване тврдње.
Објективни посматрач у овом тренутку морао би – ако не жели да буде пристрасан – да констатује како је могуће да је напад извела било која страна. Аргументи иду у прилог тези да су напад извели побуњеници због својих тактичко-политичких разлога. У прилог тој тези иде и чињеница да су готово сви медији под западним утицајем одмах кренули у оптужбу само једне стране. У вези тезе да је сиријска војска извела тај напад, готово да и нема аргумената изузев оних поприлично неуверљивих попут „Асад је изгубио разум“.
Но, уз ове две тезе постоји бар још неколико на које се готово нико не осврће. Напад је могла извести терористичка група која није повезана с главним током побуњеника и њиховом ФСА, чак и без њиховог знања. Другим речима, не може се искључити ни потенцијално деловање „треће стране“. То је могло бити обављено по директној наредби неке стране владе или обавештајне службе. Не можемо игнорисати чињеницу да су се овакве ствари дешавале, нарочито у новије доба „психолошког ратовања“.
Тзв. „Операција под лажном заставом“ постао је термин који се ових година уско веже уз теорије завере, но то је примарно због тога што дотични теоретичари претерано користе поменути термин. У стварности се ради о термину који означава тајну војну, или паравојну, операцију чији је циљ за конкретну радњу окривити другу страну. Готово да нема рата уназад неколико векова где операције под лажном заставом нису биле коришћени као сегмент ратовања, понекад и као повод за покретање рата.
Главна поента оваквих операција јест да се не може – или барем не може на време – открити ко је заиста прави починилац ни да ли се заиста десила операција „под лажном заставом“. Тако и у овом сиријском случају, спекулације по том питању неће довести до никаквог реалног резултата. Једину промену сада могу донети конкретни докази. Ту би на сцену требало да ступи УН и њихов истражни тим.
Но што УН заиста може доказати? Ако потврде да се напад десио на споменутим локацијама, што је извјесно, како ће тај извештај устврдити ко је починилац? Неки сугеришу разговоре са цивилима, но и то је поприлично дискутабилан приступ. Како да знате да цивили говоре истину? Како уопште цивили могу знати ко их је напао?
Ово је јако компликована ситуација и постоји велика опасност да ће се на крају све свести на снагу реторике. Тако данас имамо британског МИП-а Хејга који „верује како је напад извео Асадов режим“. Довољно је да су у то „веровање“ укључе Фабиус, Вестервеле, Давотугло и Кери. Шта онда? Доказе немају, али су у већини и ствар ће се окренути на начин да је „већина у праву“.
Изгледа како то схвата и руска страна. Наиме, изузев горе поменутих не претерано адекватних „доказа“ о томе да је напад „осмишљен унапред“, Лукашевич такође истиче: „Покренут је још један талас анти-сиријске пропаганде. Позиви да се одмах употријеби сила у Сирији, које смо чули од појединих ЕУ чланица, су неприхватљиви „. Надаље, Лукашевич истиче како је „Асадовог влада показала конструктиван приступ пуштајући УН инспекторе у земљу“.
Заиста, Сирија је након неколико састанка са представницима УН у Дамаску допустила да инспектори дођу и истраже три локације где се наводно десио напад хемијским оружјем. Заборавимо на тренутак на ова догађања око Дамаска и вратимо се у март ове године. Побуњеници су тада такође тврдили како су нападнути хемијским оружјем у Кан ал-Асал код Алеппа, док је влада тврдила да су напад извели они сами. Шта нам то говори? Да је влада наредила тај напад, зар би пустили УН инспекторе да дођу на терен? Чињеница јест да су инспектори ту и да им је дат приступ наведеним локацијама.
Но, треба се истакнути како је Сирија то учинила невољно, тек после очигледне „сугестије“ Русије да треба то да уради. Зашто? О томе су се већ изјаснили чланови сиријске владе – многи, оправдано, страхују да би долазак страних инспектора могао сиријски сценарио претворити у ирачки. Наиме, ако гледамо из ретроспективе – ко је крив за милион мртвих Ирачана? Америчка инвазија, дакако, но што је њој претходило? Управо лажни извештаји о наводном оружју за масовно уништење за које се на крају испоставило да није ни постојало. Шта рећи након милион мртвих? „Упс“? Од САД-а није стигло чак ни то. Разумљиво је и сасвим оправдано да је Сирија итекако скептична према овим истрагама. Упркос томе, на наговор Русије, пустили су тим да стигне у земљу. Невољко, дакако, но на крају су ипак пристали надајући се како су руске сугестије, да ће тим посао обавити објективно и професионално, тачне.
У Кхан ал-Асал страдало је неколико десетина цивила. Сиријске власти одмах су оптужиле побуњенике, но долазак УН тима, ипак им се није допао, очито су скептични по питању хоће ли истражни тим бити непристрасан. Добро, та заврзлама трајала је месецима. Тим је стигао у Дамаск у недељу, у среду су требали отићи истражити Кхан ал-Асал. И? Након свих ових састанака, више месеци преговора, „грађења“ поверења између сиријске владе и УН истражног тима, сиријска влада да даје наредбу да се побију хиљаде цивила хемијским оружјем у предграђима Дамаска, дословно УН тиму „под носом“? И то још док се тим налази у Дамаску, на каквих 30 минута од локације напада?
Ако неко жели да верује у овакав сценарио, може, то је њихово легитимно право, но већина ће се сложити како је у ово једноставно јако тешко поверовати. Да се послужимо речником британског министра Хејга, „шансе за овако нешто су занемариво мале“.
Ко је и како заиста извео напад? Ако дамо машти на вољу, могли бисмо теоретисати о великом броју могућих сценарија. Но, ако кренемо тим путем ускоро би се нашли у дубокој мочвари разних теорија завере и пре но што се осврнемо не бисмо више могли разликовати стварност од маште. То у оваквим примерима, мада понекад изгледало „примамљиво“, дефинитивно није прави пут.
Уколико пак, у недостатку конкретних и непобитних доказа, заиста морамо теоретисати о починиоцу овог страшног злочина, логика нам налаже да би било мудрије водити се принципом донекле прилагођене „Окхамове бритве“ – другим речима, принципом који говори да количина претпоставки треба бити што је могуће мања или конкретније: „Ако имате две теорије које предвиђају исто, одаберите једноставнију“.
Имплементацијом тог принципа, добијамо: ако искључимо сво знање и хронологију сиријској конфликта – напад је дефинитивно извела сиријска војска. Но, ако у исти принцип надодамо само неколико аргумената, као што је на пример чињеница да употребе хемијског оружја представља „црвену линију“ за почетак стране интервенције – онда је најједноставнији одговор: напад је извела опозиција.
Која је тврдња истинита? Не можемо знати, можемо само претпостављати. Но, ако идемо тим путем, све већи простор се отвара за могућност неке „треће стране“. Наиме, Русија тврди како ће Сирија апсолутно и максимално сарађивати са УН тимом, но – према задњим информацијама – опозиција то такође тврди. „Обезбедити ћемо безбедност УН тиму, критично је да инспектори стигну на локацију у року од 48 сати“, рекао је портпарол сиријског опозиционог СНЦ-а, Кхалед Салех, за време конференције за новинаре која се управо у тренутку писања овог текста завршила у Истанбулу.
Шта нам ови подаци говоре?
Она страна која „зна“ да она стоји иза напада, клонила би се икакве сарадње са УН тимом. Или не? Једна ствар је сигурна, ова ситуација прераста оквире потраге за истином и претвара се у шаховску партију чији би исход, окрутно, али истинито, могао имати и већи утицај од саме истине. Посматрајући овај дуел, Сирија каска по једном питању и то би требали одмах исправити – морају они, не да то за њих чини Москва, објавити потпуну спремност на сарадњу са УН истражним тимом, макар иза затворених врата били скептични о начину спровођења саме истраге, то се у овом тренутку мора одмах и јасно урадити јер се у недостатку те изјаве против њих већ покреће гигантска медијска кампања која настоји сугерирати како „власти у Дамаксу нешто скривају“.
Можда није коректно претерано се бавити „шаховском“ перспективом овог догађаја, јер његова позадина је све осим забавна и интригантна. У овој бруталној партији имамо, по свему судећи, невине и мртве цивиле, укључујући велик број деце. Бројке варирају, но спомињу се стотине мртвих. Један од играча ове „партије“ је нехумани ратни злочинац и терорист, то се не сме заборавити, као ни чињеница да је убијено већ преко 100,000 цивила, а данас је УН објавио још један јако жалостан податак – преко 1 милион сиријске деце налази се у избјеглиштву.
Но, све у овом рату је опасно, па чак и природна сентименталност коју осећамо због страдалих и прогнаних, јер и те људске емоције настоје се експлоатисати у нечију корист, тачније у корист оних који нам нуде „крај сукоба“ називајући себе „хуманим интервенциониста“ .
