Прочитај ми чланак
Најновија збивања у Сирији показују да су сукоби између сиријске војске и наоружане опозиције ушли у нову фазу.
Нову фазу сиријског сукоба карактерише показивање моћи на бојишту и директније сукобљавање зараћених страна.
Иако су разне оружане групе у Сирији постигле релативно јединство након њиховог састанка у Анталији, чиме се централизовала њихова командна структура, напори још нису донели неких опипљивих резултата на терену и тзв. Слободна сиријска војска није успела променити баланс снага у своју корист.
Састанак у Анталији 9. децембра 2012. био је прилика да Сједињене Америчке Државе саопште сиријским наоружаним групама, као и њиховим регионалним и европским присталицама, нарочито Француској, како су донеле своју коначну одлуку о наставку војних операција у Сирији. Иако су побуњеници након састанка кренули у акцију, чини се да нису успјели постићи значајнији напредак у протеклих неколико недеља.
Освајање ваздушне базе Тафтаназ од стране Ал-Нусра фронта, представља се као значајна победа побуњеничких група. Према репортерки Ал Џазире, која је известила из Тафтаназа, поставља се питање могу ли исламисти задржати базу, пошто се база налази под снажним ударима Асад авијације и ракетних снага. Очито да је Ал-Нусра у Тафтаназу изложена мета, стога би им се заузимање базе могло обити у главу.
Исти случај као са базом Тафтаназ догодио се недавно и бригади ал-Тавхид. Бригада ал-Тахвид је успела освојити академију сиријских копнених снага на периферији Алеппо. Одмах затим писало се о великој победи побуњеника који су најављивали да откуцава сат Асадовим снагама на северу земље.
Међутим, Сиријска војска је истовремено одсјекла стратешку цесту која повезује Ал-Ракках с Алеппо, тиме довршавајући опсаду источне стране Алепо. Што се задњих побуњеничких неуспеха тиче, Сиријска војска је успела да одбрани цивилну ваздушну луку у Деир ез-Зору, те војне ваздушне луке Кавирс, Минг и Ал-Неираб у предграђу Алепо.
Побуњеничке групације концентрисале су се на војна и цивилна стратешка центра а не на градове, што показује да планирају повећати директно супротстављање Сиријској војци.
Један од главних циљева састанка у Анталији био је да се уједине различите оружане групе под једним заповједништвом, како би се у јавности изоловао Ал-Нусра фронт, чији припадници пред камерама хвале Ал-Каиду.
Но, тренд збивања на бојишту показује да је утицај Ал-Нусра фронта у порасту у односу на остале групације. Сједињене Америчке Државе су недавно уврстиле Ал-Нусрете на своју црну листу терористичких група због њених веза с Ал Каидом.
Ал-Нусра фронт има снажну организацију и високу борбену спремност. Организација је редовно присутна у готово свим сукобима између наоружане опозиције и сиријске војске: од Алеппо до Идлиб на северу, од Хаме и Хомса у средишту Сирије, до истока Сирије и предграђа Дамаска на југу. Као резултат тога, не постоји диференцијација између „Слободне сиријске војске“ и Ал-Нусра фронта у већини оружаних сукоба у земљи.
Према либанском дневнику Ас-Сафир, Ал-Нусра фронт је апсорбовао делове западних и арапских средстава која су усмерена сиријској опозицији након састанка у Мароку. Неки су приметили да је ово слање средства, која су наводно износила 25.000.000 $, довело до потреса у америчком Стејт департменту.
Брахимијев дипломатски фијаско
План знан као Женева-2 формулисан је након покушаја усклађивања мишљења између великих сила, пре свега између САД-а и Русије. Испрва се чинило да се међународни мировни изасланик за Сирију, Лакхдар Брахими, приближио ставовима сиријске владе пошто није изричито затражио одступање Ассада.
Важна ставка на којој је сиријска влада инсистирала, јест кандидатура Ассада на председничким изборима идуће године, заједно са осталим кандидатима. Ассадов предлог укључивао је прекид ватре између зараћених страна, долазак међународних посматрача који ће надгледати примирје, оснивање уставотворне скупштине која ће израдити нацрт новог устава, формирање владе националног јединства, одржавање слободних парламентарних избора надгледаних од стране међународне заједнице.Ассад је дакле понудио учешће у власти опозиционим групацијама које су спремне одбацити оружје и обезбедити изборни процес идуће године.
Но, Брахими је ипак одбио било какву могућност да Ассад или било ко из његовог круга учествује у транзиционој влади поткопавши тиме сопствене мировне напоре. Сиријски Ал-Ватан се осврнуо на Брахимијев дипломатски фијаско изјавом да је Брахими „скинио маску непристрасности“ те да је открио своје право лице, назвавши Брахимија „алатом за спровођење политике неких западних земаља“.
Брахими је изјавио да је Ассадов предлог сузио могућност неким групацијама да учествују у власти. Ассад је само изјавио да „никоме ко је позивао на страну интервенцију неће бити допуштено да учествује у дијалогу и влади“ посебно се осврнуо на Муслиманско братство које категорички искључује из било каквих преговора. Уз то Ассад је позвао да се „сви страни борци повуку и да се хитно стане на крај финансирању и наоружавању нападача у Сирији.“
Брахими је то било превише, што није ни чудно кад делује као дипломатско крило Муслиманског братства и Ал-Нусра фронта.
Ал-Нусра фронт и Муслиманско братство
Отворене симпатије Ал-Нусра фронта према Ал Каиди замагљују везе те оружане групе са Муслиманским братством. Иран Ревиев објавио је анализу о Ал-Нусрете као најспособнијим Ассадовим противницима. Тамо стоји: „Фронт је основан у Турској под вођством Муслиманског братства под назором војног вијећа на чијем је челу Мохамад Фарук Таифур, заменик председника сиријског Муслиманског братства.“
Таифур је био међу командантима битке у Хами 1982. године коју је Муслиманско братство изгубило од снага Хафеза ал-Асада. Он је био један од ретких који су успели живи напустити град те се сада освећује за оно што се догодило. Муслиманско братство се тежи дистанцирати од Ал.-Нусрете гурањем Ал-Каиде у први план.
Ал-Нусра је стога тек тактика Муслиманског братства у овој фази рата. По потреби она би могла постати још ближа Ал-Каиди, ау другом случају могла би нестати као што се и појавила, док би се њени борци преточили у друге јединице и постали узорнији пред очима света, као чланови подношљивог Муслиманског братства, а не као фанатици ал-Каиде.
Ал-Каида би тако преузела сву одговорност за бруталне злочине почињене од стране Ал-Нусрете, а Муслиманско братство би остало заштићено. Сви вође Ал-Каиде су у младости били чланови Муслиманског братства, а примери као Ал-Нусра показују да је сарадња између умереног и екстремног исламизма, између Муслиманског братства и Ал-Каиде итекако могућа.
– Ali QADERI – „The Big Deal in Syria Game“ (http://www.iranreview.org/content/Documents/The-Big-Deal-in-Syria-Game.htm)
– DEBKAfile – „Syrian rebels forced out of Taftanaz air base“ (http://www.debka.com/newsupdate/3459/)
– MEHR NEWS – „‘Strategic Plan’ by Bashar al-Assad for Syrian crisis: speculation“ (http://www.mehrnews.com/en/newsdetail.aspx?NewsID=1784103)
– AL MONITOR – „Syria: Brahimi Urges Implementation of Geneva Plan“ (http://www.al-monitor.com/pulse/politics/2012/12/syria-brahimi-urges-implementation-of-geneva-plan.html)
– IRAN REVIEW – „Who Are the Most Heavily Armed Opponents of Bashar Assad?“ (http://www.iranreview.org/content/Documents/Who-Are-the-Most-Heavily-Armed-Opponents-of-Bashar-Assad-.htm)
– Daniel GREENFIELD – „Every Al Qaeda Leader was a Member of the Muslim Brotherhood“ (http://frontpagemag.com/2012/dgreenfield/every-al-qaeda-leader-was-a-member-of-the-muslim-brotherhood/)
(Адванце)
