Прочитај ми чланак
(counterpunch.org – Reem Haddad)
Задах сиромаштва и даље се вуче по кућама Алавита у Сирији. Четрдесет година је прошло, још увек је ту – никако га се не може ослободити.
Не зна се много о историји Алавита, не зато што је нема много, већ зато што је тако мало документованих живота и трагедија тих људи. Можете нешто пронаћи ако се добро потрудите у понекој књизи, али вероватније је да ћете је срести на поштенији начин, у очима старије генерације. Све је у њима: невоља, порицање, лишавање и, да, страх.
Како су почели да живе у најсуровијим планинама Сирије, где су живеле само звери, јесте питање са више одговора. Различити извори причају различите приче, али све се своди на исто. Масакр за масакром, сваки пут од другог непријатеља, али углавном Турака, учинили су да Алавити побегну из градова у којима су живели и да потраже уточиште у хладним планинама. То је била политика насељавања-расељавања. Алавити су расељени из својих градских станова који су брзо добили неке друге станаре. Крајњи резултат је био да су живели у готово потпуној изолацији, мешање са хришћанским суседима и прихватање многих хришћанских традиција и празника у нади да ће избећи препознавање.
Тек са доласком француске окупације Алавити Сирије били су у стању да се ослободе нешто страха. Иако империјалисти, Французи су Алавитима дали минимална права. Права која се нису усуђивали ни да сањају. Алавити су добили своју државу (изненађујуће много Алавита је било против тога) и њихови људи су могли да се пријављују у француску војску – шансу су уграбили многи млади људи из те области, јер им је давала прилику да зараде и путују. Међутим, француски снови јачања мањина до тачке када ће порасти и борити се против јединствене независне Сирији неславно су завршили. Салех Ал Али (Алавит из Тартуса) био је један од најистакнутијих револуционара који су захтевали да се уједињена цела Сирија ослободи француске окупације.
У 1946, Сирија је стекла независност, али су Алавити остали сиромашни, не тако страховито као раније, али веома, у сваком случају, заштићени оним због чега су раније страдали – сиромаштвом и изолованошћу. Наставили су своје битисање у својим дивљим планинама, увек у страху од одласка у градове јер су били исмевани због лоше одеће и грубог акцента.
Рођењем партије БААТ (што значи препород или ускрснуће) дошла је нада за сиромашне и потлачене. Идеологија БААТ-а се заснива на принципима социјализма и просветљења. То је секуларна идеологија у којој владајућу класу замењује револуционарна прогресивна класа. За сиромашне Сирије, међу којима су Алавити били тек мањина, био је то као пут ка слободи.
Државни удар је следио државни удар у Сирији, и тако је било све до 1970, када се Сирија средила за време председника Хафиза Ал Асада-а, баатисте из алавитских планина. То је била прилика за Алавите да поправе своје стање и они су у хордама пристизали у градове тражећи државне послове и пријављујући се у војну академију, као што су увек и чинили.
Неки су то искористили и злоупотребили своју моћ (као и сви који дођу на власт), а несумњиво да је било корупције и непотизма, као што је несумњиво и да је било измишљотина и фабрикација око Алавита!
Измишљотине о сексуалној распуштености и безбожности, чудним паганским обичајима и несветим везама расле су и цветале. Алавити су били лака мета са својег, као пећинских људи, непознавања градских манира и свог грубог акцента – али су били превише лаке мете и зато што се сматрало да су прекорачили линију коју се остатак друштва није усуђивао да пређе.
Њихова села су са струјом и текућом водом постала релативно боља места за живот. Школе су изграђене и путеви су асфалтирани. Њихов страх од мешања са другима ублажен је, али никада није нестао.
Сиријска „револуција“ 2011 Алавите је поново суочила са њиховим старим страховима. Али овога пута у томе нису били једини. Њима су се придружиле друге мањине као што су хришћани, Друзи и Исмаилићани. Секуларни Сунити су такође делили исти страх. Сиријска „револуција“ од почетка није успела да освоји поверење тих мањина. Седећи у европским престоницама, опозиција је понудила мањинама медене речи, али на терену, слика је била потпуно другачија. Мањине су биле на мети. Друзи у Јарамани, хришћани у Малули и Алавити у својим приобалним регионима.
У августу су Алавити нападнути у местима у којима су се сматрали најбезбеднијим – својим планинским селима! Кошмар се вратио. Млађе генерације су могле да виде истину о томе шта се дешавало њиховим прецима јер су видели да се понавља њима самима. Њихова села (Ебу Макех, Обин, Бејт Шакухи, Блоута, Хамбоушиех, да поменемо само нека) су нападана, њихове куће су спаљиване, њихови људи су убијани, а жене силоване!
А да, има један услов за силовање Алавићанке! Она не сме да буде у другом стању! Па тако је написао Кувајћанин, који је финансирао ове оружане терористичке групе, др Шафи Ал Аџами, на Твитеру 4.августа – не сме да буде трудна да не би дошло до мешања у крвној линији (научно нетачно!). Стотине Алавита би још било масакрирано у својим селима да Сиријска војска није дошла и ослободила их од наоружаних терористичких група.
Сиријска опсерваторија за људска права – очигледно опсерваторија за само неке Сиријце, али не све, једва да се забринула шта се догодило – и што још више изненађује, медији у Сирији нису овим масакрима посветили дужну пажњу. Било је као да их је сувише срамота да причају о ономе за шта су мислили да се никада неће поновити. Ниједан озбиљан покушај није направљен да се ови покољи објаве, једва да су поменути у западним медијима. Ниједна званична притужба није изнесена против „Сиријске националне коалиције“, која штити ове наоружане групе, и није поднет никакав захтев за званичну истрагу за оно што се десило у Сирији – етничко чишћење, да не буде забуне о томе. Етничко чишћење врши се са благословом Запада и финансира саудијским и новцем земаља Залива!
Данас Алавити Сирије остају уплашени и углавном их се погрешно разуме – за њих оно што се дешава у Сирији јесте рат, они су мете и борба се води око самог њиховог постојања. Као злостављано дете, немају где да се окрену и као злостављано дете чувају своју тајну добро, баш као у стара времена када су били превише уплашени да говоре. Поново срах!
Реему Хададу се може писати на адресу: [email protected]
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – Руска странка [email protected]
