(Н. Бабић)

САД као потенцијално буре барута: јаз између богатих и сиромашних у земљи с 300 милиона комада ватреног оружја.

Истраживање које су The Wall Street Journal и NBC News провели између 5. и 9. марта ове године показују да је популарност америчког председника Барака Обаме достигла историјски минимум. Само 41% Американаца подржава политику Беле куће, а најјачи Обамин аргумент, реформу здравства, као добру идеју види тек 35% становника Сједињених Држава. Иако 79% Американаца у Русији виде супарника, само 5% их подржава идеју да САД покрену некакву акцију против Москве без договора са савезницима, а скоро трећина их мисли да је то еропски проблем у којег се не би требало мешати. Истраживање је такође показало како су групе међу којима је Обама изгубио највише подршке: Афроамериканци, Латиноамериканци и жене. Дакле, онај део Американаца међу којима је избор Барака Обаме за америчког председника дочекан с највећим одушевљењем.

Према ономе што наводи The Wall Street Journal, резултати истраживања су такођеалармантни и за Демократску странку која након избора у новембру 2014. намерава да задрж већину места у америчком Сенату, но резултат од 43% подршке у односу на републиканских 44% не даје велике шансе за остварење тог плана. Погледамо ли Фејсбук страницу америчког председника коју прати скоро 40 милиона људи, виде ћемо да уопште нема спољнополитичких тема и углавном се говори о економији, споменутој здравственој реформи (тзв „ObamaCare“) достигнућима“ Обамине администрације и сл.

„Иако се предсједник Барак Обама бори да превлада раширени песимизам о економији и осјетну фрустрацију која је захватила америчко друштво, његова популарност је на најнижем нивоу. Резултати говоре да би на изборима ове јесени Демократска странка могла изгубити већину у Сенату, особито у конзервативним државама које ће одиграти велику улогу у одлучивању. 54 % људи не одобрава посао који Обама ради, а као неуспјех држе и његову здравствену реформу. Најновије истраживање је такође показало најнижу подршку икада америчкој спољној политици. П поитању економије шездесет и пет посто испитаника мисли да је земља на кривом путу, а само једна четвртима верује да ће америчка економија током идуће године изаћи из рецесије. Унаточ чињеници да популарност председника непрестано пада, он још увијек није досегнуо ниво неодобравања као његов претходник, Џорџ Млади Буш.

Демократи сматрају како имају победничко рјешење. Они захтијевају повећање савезне минималне плате са 7,25 долара на сат на 10,10 долара. Испитаници у анкети су рекли да на изборима у новембру подржавају кандидате који се залажу за смањење савезне потрошње, али и да веројатно неће да подрже кандидате који траже смањење социјалних издвајања и неизгласавање новог закона о здравству. За Американце то није добар начин за смањење буџетског дефицита, а за такве мере се залажу углавном републиканци“, пише The Wall Street Journal.

Оно што посебно треба нагласити да се готово сви испитаници слажу „како не мисле да гласају за кандидате који Америку желе увлачити у сукобе у улози светског полицајца“. Само 5% републиканаца и демократа, без разлике, мисли да је украјинска криза и амерички проблем којега Вашингтон мора и може да реши сам, док огромна већина мисли како Европљани тај спор требају реше сами.

Као што видимо, амерички предсједник Барак Обама нема више онакву подршку у народу, а и политика јастребова у америчком Конгресу, те твораца пројекта „Новог америчког стољећа“ (ПНАЦ) је изразито непопуларна међу Американцима.

Питање о Украјини је важно из разлога што је одговор на њега уједно и критика замјенице америчког државног секретара, Викторие Нуланд, која је подупирала идеју да Вашингтон без помоћи или сугласности Бруxеллеса сам „ријеши“ украјинску кризу. Ништа чудно, будући да је Викториа Нуланд супруга Роберта Кагана, неоконзервативца из утицајне породице творца пројекта америчке глобалне хегемоније који од 1983. обавља највише дужности у Стејт Департменту, а данас је члан Већа за иностране послове (ЦФР).

„Време и место када су Сједињене Државе постале свјетски полицајац је дошло и прошло. Нека свет данас води своје битке сам за себе“, казао је испитаник Давид Андерсон, искусни 74-годишњак из Вашингтона, но његово мишљење не деле нити Бела кућа, нити Капитол Хил.

Узмемо ли у обзир катастрофално стање америчке економије, кризу којој се не назире крај и жељу америчке финансијске и политичке елите, да на глобалној разини играју улогу на какву су навикли непосредно након распада Совјетског Савеза (када нису имали озбиљног супарника оп.а.), већ многи предвиђају да би могло доћи до отвореног неслагања Американаца с високим државним врхом.

То би поједностављено значило да се Вашингтон ускоро може да суочи с насилним протестима осиромашених, исфрустрираних, али наоружаних Американаца. Када кажемо „исфрустрираних“ онда се, између осталог, мисли и на добростојеће појединце из света високих финансија, међу којима се, као никад прије, бележи пораст самоубистава. Све то говори како тренутни статус не игра никакву улогу у осјећају задовољства појединца. Данас у Америци бити чиновник банке је по осјећају несигурности исто што бити радник у производњи или имати приватни бизнис.

На улици се може завршити сваког тренутка, што говори и одлука управног одбора инвестицијске банке“J.P. Morgan & Co.“, који је у фебруару 2013. одлучио да до краја 2014. године отпусти 17 000 радника и тако годишње уштеди милијарду долара. Examiner.com 15. марта објављује листу 11 појединачних случајева самоубиства међу банкарима само од почетка ове године. Ради се о запосленицима Вол Стрита и Лондон Ситија, што опет значи да ситуација није ни приближно онаквом каквом је описују Барак Обама или Ангела Меркел.

Но оставимо по страни високе финансије у Америци, гдје се очајници који остану без примања и с високим кредитима одлуче на самоубиство и у њему виде једини излаз. Вашингтон је забринут због 50 милиона Американаца (или 16% популације) који су у протекле четири године пали испод границе сиромаштва. Крајем јануара је Барак Обама пред Конгресом говорио о стању нације и вешто се служио лепим фразама. Амерички предсједник је од грађана тражио да га подрже у његовим настојањима у решавању унутарњих проблема, у првом реду у борби против сиромаштва, незапослености и социјалне неједнакости.

Поред 50 милиона сиромашних у Сједињеним Државама, проблем је и службена стопа незапослености преко 7%, што би значило да 12 милијуна Американаца данас нема никакав извор прихода. Jared Bernstein за NYT тврди „како тој бројци треба придодати и 4,4 милиона сезонских радника који раде неколико мјесеци годишње и осам милиона људи који раде пола радног времена, што наравно није довољно за основне животне потребе.

Стога многи експерти вјерују како Вашингтон вјешто манипулише с подацима о стварној незапослености у земљи. Чак и стуб америчког друштва – његова средња класа – данас изражава отворено незадовољство политиком Беле куће и Конгреса, што за представнике власти представља велики проблем. Амерички средњи слој и приходи тих људи су у сталном опадању, а негативни трендови се више не могу скривати.

Након заједничког истраживања проведеног од стране економиста са универзитета: „UC Berkeley“, „Paris School of Economics“ и Универзитета „Oxford“ закључено је „како Америка систематски пропада и нитко не ради готово ништа да се то заустави“. Истраживање показује да су разлике у заради између „златних 1%“ и остатка становништва достигле рекордни ниво у посљедњих сто година. У раздобљу између 1993. и 2012. реални приходи 1% богатих су нарасли за 86,1%, док је 99% у истом периоду имало раст зараде од 6,6%. У „златни постотак“ спадају сви они који су у 2012. зарађивали преко 394.000 $ годишње.

Све је већи јаз између богатих и сиромашних, као и економска и социјална неизвјесност за већину америчке популације. Додамо ли томе природне непогоде и несреће с људским фактором, добивамо плодно тло за социјални бунт већих размера. У земљи као што су Сједињене Америчке Државе, гдје становништво поседује најмање 270 милиона комада ватреног оружја било какви масовни протести се могу да претворе у крвопролиће и да прерасту у оружани сукоб.

Постоје нагађања да из тог разлога америчка администрација враћа своје снаге из Ирака и Афганистана. Уколико је доиста тако, супротно уобичајеној пракси амерички званичници су напокон постали свесни да главна пријетња за Америку данас лежи у самој земљи и та су опасност – обични грађани Сједињених Америчких Држава, уморни од пролевања крви, зноја и бацања новца којим плаћају геополитичке амбиције и луксузан живот владајуће елите.

У јесен 2011. у Орегону, на сјеверо-западу Сједињених Држава, забринути становници гледали су у чуду кретање војних конвоја. Локални медији су објавили стотине фотографија и снимке блиндираних теренских возила, оклопних транспортера, па чак и тенкова. Збуњени обични Американци су на конвоју међу возилима приметили и бројне с „урбаном камуфлажом“ (маскирне боје које је SWAT увео 1990. године у којима превладавају сиво-црни тонови карактеристични за градске четврти оп.а). У децембру исте године се нешто слично догодило и у јужном Аркансасу. Један од сведока је овако описао оно што је видио:

„Видио сам конвоје камиона пуних војне опреме. Било је и Хамера с монтираним митраљезима, урбаних борбених возила и камиона за превоз војника. Конвој је возио добар дио пута између Мемфиса и Литл Рока, а све је наводно било прилагођено за уличне борбе, а не за ратне операције.“

Оружане снаге у Сједињеним Државама законом из 1878. могу именовати „шерифа са ванредним овлашћењима.“ Међутим, тек 1981. је усвојен „Закон о војној сарадњи с цивилним агенцијама за провеђење закона“, који је знатно проширио сарадњу између Министарства обране и полиције, чиме је по мишљењу многих полиција практично милитаризирана. Међутим, прије 1981. су се такође догађале сличне ствари, или тачније након инцидента 1966. када је масакр на Свеучилишту у Аустину (Тексас) послужио као изговор за оснивање специјалних јединица SWAT, које ће 1969. бити кориштене као борбене јединице против активиста из редова Црних пантера. Борбе у америчким градовима, које је савез Пентагона и полиције претворио у бојно поље, 1999. је описала  Diane Cecilia Weber с „Instituta Cato“ u Massachusettsu, но како видимо без икаквог учинка.

Годину дана прије усвајања закона којим се милитаризирају полицијске снаге у САД-у, дакле 1980., бројним маневрима у Белој кући и у Конгресу се покушала да прикрју праву природу спорног закона којим се бришу границе између војске и полиције. Након закона из 1981., све јена крају завршило с Меморандумом о разумијевању из 1994. између америчког Министарства правосуђа и Министарства обране. Споразумом се легализирао пренос савезне војне технологије локалним полицијским снагама, што значи да су цивилне службе за примену закона добиле вишак војне опреме који је стајао у резерви у случају рата.

Разлике између војске и полиције у САД-у потпуно нестају 2002. када је Министарство државне сигурности (Department of Homeland Security/DHS), под изликом борбе против криминала, тероризма и трговине дрогом, одлучило финансирати опрему полиције. Специјалне јединице америчке полиције су опремљене уређајима за ноћно проматрање, аутоматским оружјем, минобацачима, па чак и војним оклопним возилима.

Нешто што је необјашњиво, поготово за једног нобеловца као што је Барак Обама, јест наруџбеница из 2012. којом Министарство државне безбедности сигурности у слдећих пет година од компаније Alliant Techsystems Inc. наручује 450 милиона комада метака које је већ више од стотину година забрањено за употребу у војним сукобима. Ријеч је о тзв. „Hollow Point Bullets“ мецима за које нема никаквог оправдања, нити се зна сврха те наруџбе.

„Ако САД граниче с Канадом и Мексиком, од којих им не пријети никаква опасност, у кога ће се онда испаљивати ти пројектили?“, пита се аутор књиге „Почетак краја“ (The Beginning of the End) Michael Snyderи потврђује како је истина да у САД-у има око милион и пол припадника разних криминалних група, али да то сигурно није разлог за такву нарџбеницу.

У америчком случају „Pax mafiosa“ се не односи на сукобе међу разним клановима као у јужној Италији, него је реч о непотписаном примирју између владе и „куполе“, што полицији даје одријешене руке да затворе пуни квартовским босовима и ситним деликвентима, док сам врх организираног криминала који чврсто сарађује с обавештајним службама остаје нетакнут.

Американцима није јасно нити опремање специјалних полицијских јединица оклопним возилима класе MRAP (Mine Resistant Ambush Protected). Више од две и по хиљадее тих оклопних возила (свако у вредности 650 хиљада долара), а који су дизајнирани за заштиту војника од експлозија бомби или мина, Пентагон по посебном програму мора да испоручи Министарству државне безбедности. Довољан је први поглед на ово чудовиште од неколико тона, па да закључимо како карактеристике тих возила не одговарају потребама редовних полицијских активности.

Позадина убрзане милитаризације америчке полиције би се могла крити у изјави Дагласа Хагмана за Northeast Intelligence Network. Hagmann инсистира на тврдњи „како се америчка влада припрема за велики рат унутар граница САД-а и боји се како су околности такве да би он доиста могао и букнути“.

Даглас Хагманн је у пролеће 2012. у интервјуу за TruNews Radio, позивајући се на виши извор у влади, изјавио „како ће колапс долара и хиперинфлација бити узрок избијања немира, а потом и сукоба“. То су потврдили и други аналитичари, а потврдио експерт и финанцијски савјетник с Вол Стрита, David John Marotta, Американцима препоручује „да спреме залихе хране, оружја и муниције које ће им помоћи да преживе период насилних штрајкова који ће потресати земљу“.

Многи ће рећи „како је све ово претеривања“, но држимо се чињеница. Барак Обама као да сам потврђује оваква алармантна упозорења. Он потписује један закон за другим са звучним насловима: „Овлашћења за потребе националне одбране“ и „Припрема националних ресурса у случају одбране“ (National Defense Authorization Act i Executive Order – National Defense Resources Preparedness) Према тим документима, сваки држављанин САД-а, који се сумњичи за везе с тероризмом, може да се пошаље, без суђења, у затвор на неодређено вријеме и тога се сећамо из натписа о Гуантанаму. Одобрава мучење, одсутност бранитеља и држање у притвору на неодређено вријеме.

„У Америци је дошло до колапса правне државе и нису проблем само корумпирани државни тужиоци и њихови лажни прогони. Режим Буш/Обама су узурпирали власт и сада су они судија, поротник и џелат, све у једном. Ако није реч о некаквом ревијалном суђењу, полицијска држава не треба тужитеље и судове. Данас вас предсједник Сједињених Америчких Држава може доживотно стрпати у затвор или једноставно лишити живота без икаквог доказа. У слободној и демократској Америци више не постоји претпоставка невиности“, изјавио је Paul Craig Roberts, помоћник министра финансија у Реагановој администрацији, а данас познати аналитичар и колумнист који пише за „Creators Syndicate“.

Ванредан примјер припреме за увођење потпуне контроле над становништвом су војне вјежбе „Unified Quest 2011.“ Од 2008. америчка војска и полиција припремају и увјежбавају како да делују у околностима економског и друштвеног колапса. Судионици вежби се припремају „како да одржавају ред у земљи у случају грађанских немира који би било последица господарске кризе великих размјера“.

У Сједињеним Америчким Државама се од 2012. редовито одржавају заједничке вјежбе Националне гарде и полиције, а судећи по изјавама званичника те се активности проводе с циљем „како би војници и полицајци стекли вештине и знали учинковито дјеловати у урбаној средини“.

На крају споменимо како је 10. јануара 2014. „Америчка агенција за управљање ванредним ситуацијама“ (U.S Federal Emergency Management Agency/FEMA) објавила конкурс за набавку медицинске и друге опреме за распоређивање 1 000 огромних шаторских болница диљем земље у којима ће да раде 220 000 лекара. ТКо ће се у њима лечити? Хоће ли то бити будуће жртве нереда и хоће ли 1 000 пољских болница бити довољно да прихвати све рањене? Можда је само реч о још једном спину америчке администрације, као када су Национална гарда и бостонска полиција у потрази за рањеним и изнемоглим атентатором Џохаром Чарнаевим блиндирали цели град. Док су припадници специјалне полиције људима упадали у куће без икаквог налога, Чарнаев се у полусвесном стању скривао под церадом чамца у једном дворишту. Искусни полицајци су касније тврдили „да је био довољан један пас (обзиром да је Џохар Чарнаев крварио оп.а.) и неколико људи да га се ухапсе“.

То је била одлична прилика за тестирање становништва, али не заборавимо да се терористички напад у Бостону догодио пре годину дана. У међувремену је долар потонуо још дубље, а амерички ФЕД води независну политику која је у служби Вол Стрита, а не америчких грађана због којих је основан.

Директор швајцарске банке УБС, Art Cashin, рекао је у недавном интервјуу „да се америчка економија тренутно суочава с једним од најтежих и најопаснијих тренутака у својој историји и све захваљујући ФЕД-у“.

Art Cashin је већ дуже време сумњичав у вези мера подузетих од стране челника ФЕД-а, као и њихових колега у другим земљама“.

„ФЕД је мислио да ће решити очајнички проблем очајничким мјерама“, рекао је Art Cashin у недавном интервјуу за King World News, те упозорио „да су услови на финансијским тржиштима и даље врло ризични“.

„ФЕД ствара врло, врло опасну ситуацију и ово је једно од најосјетљивијих тренутака за америчку економију. Прошло се кроз кризе као што су 1987. или 2008, која су можда биле пуно горе, али овај пут је ФЕД тај који Америку гура у слијепу улицу. Ако се повећа брзина оптицаја новца, експлодират ће инфлација. Исто тако, нема економских активности и то узрокује дефлацијски притисак. То је као да вас нетко лечи с врло јаким лековима, који су у ствари штетни за ваш организам, а тиме идете у сусрет страхотама које сте могли избјећи“, тврди Art Cashin из швајцарске банке УБС док сат америчког националног дуга неумољиво отуцава и показује 17 507 милијарди долара, 120 милијарди више него прије неколико дана, што је уз политику ФЕД-а аргумент више да ће доћи до колапса долара и социјалних немира.

За оних „златних 1%“, америчке политичаре, финансијску и подузетничку елиту, опремљени најбољим наоружањем спремна је Национална гарда и полиција. Оних 99% ће можда изаћи на улице и пртестовати, на што ће уследити „демократски“ одговор америчке полиције и неће се догодити ништа. Но ипак, можда овог пута и не буде тако?

(Адванце)

Ознаке: анализа, државна контрола, Н. Бабић, протести, САД, финансијска криза