Pročitaj mi članak
(dw.de)
Дивље депоније у Албанији честа су појава. Јер порастом благостања иу „Земљи орлова“ све је више смећа, које се баца било где, па иу море. Заштитницима животне средине је тога доста, траже од власти да нешто учине.
Дословце свуда, по јарцима и потоцима могу се видети дивље депоније смећа, било да је предграђе Тиране, лучког града Драча или у Скадру на северу земље. Заправо, и појам „депоније“ пука је апстракција, јер и грађани и општине бацају свој отпад где год им се учини згодним.
На пример, лучки град Драч: Тамо уопште нема званичне депоније смећа. Смеће града са преко 200.000 становника завршава на пољима око града. Тамо по смећу газе свиње и козе тражећи нешто за јело, а кад падне киша, сви отрови из смећа сливају се у потоке – и на крају у Јадранско море.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Једини које то смеће уопште занима јесу Роми, које покушавају да спроведу некакву „рециклажу“: траже пластику, папир, метале и све што се још некако може уновчити. Како би дошли до метала, једноставно пале смеће, наравно са кобним последицама и по њих и по животну средину.
Чак и ако депонија постоји … Смеће у Албанији никог не занима
Лавдош Феруни је један од ретких у Албанији, који се бори за очување природе. Већ дуго се жали због дивљих депонија, али се готово нико не осврће на његове апеле. „У последње 23 године потрошња је у Албанији експлодирала. Инфраструктура није пратила тај тренд тако да ми у Албанији стварамо кудикамо више смећа, него што смо у стању да га прерадимо.“
Заправо, небрига надлежних иде толико далеко да у читавој држави постоје само две депоније које колико-толико одговарају стандардима Европске уније – у Тирани и једна у Бушати на северу земље. Али Немац Волфганг Краусе на сопственој кожи искусио је, како се Албанци односе према свом смећу.
Наиме, он је био директор депоније смећа коју је тамо изградила немачка фирма за одлагање отпада – Бекер. У депонију и погон за рециклажу уложено је готово пола милиона евра и калкулација је испрва изгледала одлично. Само за пластични отпад пронађен је партнер који је био спреман да плати 60 евра по тони, тако да су тражили само седам евра по тони отпада, који се тамо могао одложити.
Како је пројекат завршио? Волфганг Краусе изгубио је посао јер од читавог подухвата није било ништа. Наиме, оно што је депонији недостајало било је – смеће! Стизало је само осам одсто смећа од онога колико је израчунато да се посао исплати, јер се све остало смеће и даље бацало по ливадама!
И то управо велике количине: само град Скадар, како су израчунали стручњаци америчке организације УСАИД, сваки месец производи 2.000 тона смећа, што је отприлике 50 контејнера стандардних димензија. „Али многе општине су свој отпад и даље бацале у реку Кир и на многе дивље депоније и чекале да то смеће на пролеће вода однесе у море. То смеће онда долази у Хрватску“, констатује Краусе.
Резултат уштеде од седам евра по тони, лако се може видети у предграђу Скадра. Читава брда смрдљивог смећа уз саму реку Кир. Али оно што се граничи са апсурдом јесте поред свог тог „албанског“ смећа са којим не знају шта ће, Албанија је одлучила смеће чак и да увози!
Тако је, према информацијама албанског Министарства за заштиту животне средине 2011. у ту земљу увезено 300.000 тона металног отпада и 20.000 тона пластичног отпада како би се у тој земљи прерадило – пре свега из Италије. На крају нико не зна, шта је тачно стигло у Албанију. Јер, албански цариници се нису баш превише трудили да провери, шта је у пристиглим контејнерима – поготово након што су, како многи претпостављају, од увозника добили „мали поклон за труд“.
… ионако ће завршити у мору!
Норвежани у једној својој опсежној студији тврде како се туризам и туристичка путовања драстично одражавају на климатске промене. Највећи кривци у тој причи су наводно Немци, јер они најчешће и најрадије путују.
Шта је у Албанију стигло?
Заштитник околиша Феруни може само да слути шта је заиста дошло из Италије, ако је и прекривено са мало „обичног“ ђубрета, испод тога лако може бити отровни, хемијски отпад. Безбедно одлагање отпада је у Европској унији прилично скупо, ау Албанију је највероватније стигао преко добро познатих канала са југа Италије.
Заменик министра за заштиту животне средине, Таулант Бино, тврди како заштитници околине „претерују“ са оптужбама, али ипак, у истом даху признаје и како није тешко поткупити албанске царинике. Истовремено, он каже како његово министарство не може да гарантује да никакав отровни отпад није увезен у Албанију.
Барем кад је реч о том, „увозном“ отпаду, чини се да ће он ипак престати да стиже у Албанију. Још у априлу су се заштитници околине, уз помоћ тада опозиционих албанских социјалиста, изборили за референдум на којем би грађани одлучили о том „послу“ са Италијом. Највероватније ће и грађани бити против, али с обзиром да су албански социјалисти ионако у јуну ове године победили на изборима, сада је на њима да зауставе увоз сумњивог смећа.
Али тиме није решен проблем отпада у Албанији. И они сами стварају превише отпада – међу којима такође има и мноштво опасних материја и нико, ни грађани ни политичари нису превише забринути шта се са тим отпадом на крају дешава. У природу ионако једва да одлазе. А ко и би, поред толиког смећа? При томе ако вода смеће заиста однесе у море, онда је проблем је за Албанце ионако решен.
Аутор: Јохан фон Мирбах / А. Шубић
