Прочитај ми чланакУставни суд Аустрије поништио је други круг председничких избора и вратио кандидате Ван дер Белена и Хофера тамо где су били 22. маја. Аустријски политички актери утркују се у похвалама судској непристрасности, формално уједињени у демократском патосу поделе власти. За разлику од њих, Европа у читавој ситуацији види или комично-оперетске, или застрашујуће озбиљне сигнале. Ко је у праву, знаће се почетком јесени.
Ван дер Белен и Хофер
Уставни суд Аустрије поништио је други круг председничких избора и вратио кандидате Ван дер Белена и Хофера тамо где су били 22. маја. Аустријски политички актери утркују се у похвалама судској непристрасности, формално уједињени у демократском патосу поделе власти. За разлику од њих, Европа у читавој ситуацији види или комично-оперетске, или застрашујуће озбиљне сигнале. Ко је у праву, знаће се почетком јесени.
Најпре о похвалама и панегирицима добро темпираној правној држави, или, којим тоном је аустријским бирачима саопштено да су пре месец и по дана џабе кречили и то скупо платили.
Још актуелни државни председник Хајнц Фишер (до 8. јула) био је, ни пола сата после одлуке уставних чувара, слика мира и стабилности – по њему, то је догађај од којег ће национална историјска свест само профитирати, он потврђује темељне принципе правне државе, припадност земље демократском пантеону и слично.
Лако је Фишеру да тако нешто каже, изјавио је коментатор аустријског јавног сервиса ОРФ Ханс Биргер: „То је као кад некоме гори кућа, а ти не престајеш да хвалиш ватрогасце како професионално гасе. А ко је запалио кућу?“
У одлуци о понављању избора је само једна ствар добра, коментарише аустријски лист Пресе – а то је да се ниједан политичар, или политичка институција не усуђује на свађу са Уставним судом, четвртом и највишом власти у једној демократској држави, вишом и од народног суверена и његове парламентарне репрезентације.
Губитници и победници судске одлуке су схватили поруку, и једни и други послушно изјавили да у актуелној ситуацији нема губитника и победника, подвили репове и отишли да у тишини смишљају политичке поруке и адуте за трећи круг избора.
Кад Хајнц Фишер у петак после 12 година напусти председнички тракт у империјалном Хофбургу, његову функцију интеримистички преузима тим парламентарних председника, тријумвират састављен од Дорис Бурес (СПО), Карлхајнц Копфа (ОВП) и Норберта Хофера (ФПО).
Хофер – ипак председник?
Државни тријумвирати увек лоше завршавају, у принципу и пре историје која их је изнедрила, не само у старом Риму и не само код Шекспира. Довољно је поучно и актуелно искуство Хрватске са егзекутивним тријумвиратом Орешковић-Карамарко-Петров, формираним и срушеним на нивоу историјске фарсе.
Али аустријски тријумвират није тог типа – он је само привремено, техничко решење, закрпа на поцепаном ткиву правне државе, ватрогасна метафора на демократским странпутицама. Свеједно, један његов члан на крају без интрига, отрова и мача може изаћи као победник и уселити се у Хофбург.
Норберт Хофер (архивска фотографија)
Норберт Хофер је добио легално финансирану шансу да три месеца игра улогу председника и тако пружи могућност бирачком телу да се навикне на његове државничке квалитете, надпартијску одговорност и карактерну сталоженост, све особине за које пола Аустрије мисли да их Хофер има, а пола да му опасно недостају.
У интервјуу датом италијанском дневнику Коријере дела Сера у првим сатима после одлуке суда, Хофер је најавио шта ће бити један од његових носећих аргумената у поновљеној изборној кампањи: Претња „Аугзит“ референдумом у случају да Брисел у свој озбиљности настави са процесом турског приступања Унији.
То наравно није ништа ново, Хофер је само поновио оно што је прошлог маја рекао довољно гласно и јасно. Пријем Турске, кокетирање са пријемом Турске, попуштање службеној Анкари, игнорисање њених демократских, државно-политичких и дипломатских дефицита – то је за председничког кандидата Хофера црвена линија за расписивање „Аугзита“. Била и остала.
Ново је то, да после реално одиграног „Брегзита“ та претња сада сасвим другачије звучи. Ново је и то, да је Брисел, уз иницијативу и подршку званичног Берлина, пре два дана донео одлуку о отварању новог поглавља у приступним преговорима са Турском.
На страну искривљена оптика тог чина, која претпоставља ситуацију да је Анкара партнер од поверења, а Београд није, или да је Анкари хитно да уђе, док Београд има све време овог света да преговара натенане, шира слика такве пркосне одлуке није толико нелогична, колико опасна.
Прошлог маја, Штрахеов ФПО је био странка неповерљива према ЕУ али у принципу суздржљива и ЕУ-кооперативна, иако не ЕУ-ентузијастична. Бриселу је тог тренутка било потребно тако мало да ту странку „купи“, неутрализује њен скептицизам.
„Корумпираност“ странке ФПО крије се у процесу њене трансформације започете још под Хајдером почетком деведесетих година. Тада је постало јасно да је ФПО спреман на много идеолошких уступака не би ли постао угледна, и код куће и напољу цењена, или барем прихватљива странка, а не више презрено десничарско друштво за столом који сви заобилазе.
Захваљујући координисаној акцији Берлин-Брисел, или Меркел-Јункер, сада би са тим релативно кооперативним ставом могло бити готово. Од сусрета Штрахе-Ле Пен пре две недеље у Бечу, у пуној мери од британског референдума прошлог четвртка, Слободарска странка се укрцала на отворени антиевропски курс.
Циник би рекао, ФПО је коначно решио своју кризу идентитета, али за цинизам је још рано.
Ако Европска комисија сада, без икаквог сензибилитета за политички тренутак, доноси одлуку о отварању новог поглавља са Турском, и тиме дражи аустријске, генерално све европске десничаре, тиме само ставља велики улог на лоше карте.
Је ли Аустрија банана-република?
Пре неколико месеци је шефица странке Зелених Ева Главишник, изнервирана чињеницом да сви у парламенту не деле њене политичке ставове, назвала Аустрију „банана – републиком“. У коментару свог бечког дописника, франкфуртски ФАЗ сада атестира Аустријанцима да „нису банана република“, чим је уставни суд у стању да вођен ничим другим осим принципима правне државе детонира политичку бомбу.
Нису сви тако добронамерни. Каква бламажа за Аустрију, пише немачки Ханделсблат. Што више свађе у ЕУ, тим веће шансе за Хофера, прогнозира ФАЗ у редакцијском коментару. Италијански Коријере дела Сера сматра да је овом одлуком суда отворена вишеструка криза у Европи. Немачки Билд мисли да је Аустрију погодио разорни политички земљотрес, док швајцарски НЗЗ закључује: „Поларизовано гласачко тело Аустрије спрема се на нови круг скупих и исцрпљујућих избора – Беч пропада у земљу од срама“.
Званичних реакција из Европе за сада нема, што је и разумљиво. Ниједан демократски изабрани политичар у Европи неће без преке потребе улазити у свађу са уставним судом, уз то још туђим, а с друге стране, како су сви гласно одахнули кад је Хофер изгубио, сад би било неприлично послати поруку преко неког јадног портпарола – баш фино да је Хер Хофер добио нову шансу…
Оно што је заједничко медијским реакцијама из Европе јесте синергичан ефекат поновљених аустријских избора. Неко ко као Хофер долази из миљеа десно-популистичке странке, са декларисаном амбицијом приближавања политичком центру, у земљи од осам милиона, не може срушити темеље европског заједништва.
Али, гедано у маси, може. Заједно са хаосом у који британски одлазак из Европе прети да се претвори, заједно са актуелном сеобом народа, заједно са председником Европске комисије Јункером који, како пише Пресе „толико добро познаје европско право, и на основу њега своја права, да му је свеједно јесу ли његове одлуке политички промишљене или не“, заједно са непопустљивим ставом званичног Берлина по низу питања, Хофер као председник има потенцијал за демонтажу ове и овакве Европе.
Тек сада, али не пре месец и по дана, што само показује како убрзаном политичком спиралом се Европа креће овог тренутка.
Има назнака да би Лондон могао да стане на пола пута, ни у Унији, ни напољу, намерно повећавајући осећај хаоса и несигурности на континенту, спреман да „изађе из Европе“ и врати се у традиционалну „splendid isolation“ тек онда кад од заједничког пројекта генерација не остане ни камен камену.
У том случају, антиевропски потенцијал ФПО ће нужно јачати, зато што је ФПО од Хајдера наовамо формиран као авангарда нове политичке деснице, а авангарда не може допустити да је догађаји претичу.
У политици, логике је мало, па управо Хофер као председник може на кратки рок и без властите воље дати импетус за спас Европе.
Хоферова победа у септембру натерала би Брисел и Берлин на хитне корекције политике. Избор Ван дер Белена пружио би им напротив лажни осећај сигурности.
Од питања која половина Аустрије ће победити овог пута, зависи доста тога у Европи.
