Прочитај ми чланак
Д. Марјановић
Једна особа је убијена, а десетине су рањени након нове ескалације насиља у склопу жестоких анти-владиних протеста у Египту.
У исто време полиција у Каиру напада демонстранте обиљем сузавца настојећи их уклонити с трга Тахир гдје их је стигао већи број у намери да тамо и остану у знак противљења председнику Морсу и његовој Влади.
Жестоки сукоби одвијају се иу граду Даманхур, на простору делте реке Нил, где је нападнуто седиште странке „Слобода и Правда“ (политички огранак организације Муслиманска браћа). „Члан Братства, Ислам Фатхи Масоуд (15), убијен је, а 60 их је повређено након што су насилници напали седиште Муслиманскебраће у Даманхоуру“, истакнуто је на сајту МБ-а.
До напада је дошло након што је око 1,500 припадника МБ-а изашло на улице како би истакли своју подршку за председника Мохамеда Морсија који си је декретом знатно проширио овлашћења и – према многима – циља ка апсолутној власти.
Противници Морсија тада су, према појединим изворима, напали поворку Муслиманске браће камењем и молотовљевим коктелима. Информације говоре како снага безбедности није било нити близу. Демонстранти у Каиру заветовали су се да неће напустити Тахир све док Морси не одустане од најављених промена.
Аналитичар листа ал-Кудс ал-Араб, Калед ел-Схами, коментарисао је ситуацију у Египту за време гостовања у посебној емисији Пресс ТВ-а на актуелну тему. Схами тврди како се у Египту управо „рађа нови диктатор“
„Заиста је тужно чути како неки људи који су критиковали Мубарака због његовог ауторитативног режима, сада бране новог диктатора који се рађа у Египту. Желим рећи како је ово јако тужан дан за Египат, тужан дан за револуцију и мученике. Египат улази у тамни тунел у којем се поларизација продубљује, а нестабилности ће ескалирати.
Пре неколико минута, хиљаде судија су ступили у штрајк протестујући против укидања судске власти која је у Египту традиционално поштована као независна, чак иу време Мубаракове диктатуре и других. Судије су и тада доносили пресуде против режима. Ово што се догађа у Египту последњих неколико дана је без преседана. Још од доба фараона, ниједан државник није укинуо судски систем и право народа Египта да оду на суд против режима уколико то желе.
Када судије штрајкују, значи да је држава Египат парализована. Говоримо о још већем јавном гневу који се ствара. Египат је већ дубоко подељен са овим председником који не зна да разликује између тога да ли је вођа Муслиманске Браће или вођа египатског народа. Зато је отишао да одржи говор само за своје људе који га подржавају, уместо да се обрати целом народу и бар покуша да објаснисвоје одлуке.
Бојим се да ћемо видети још насиља. Још крви. Египат је сада отет од стране некога за кога смо се надали да ће испунити циљеве револуције, али добили смо то да ће Египат изаћи као губитник „, истакао је Кхалед ел-Схами.
Подсетимо, велик број људи изашло је на улице прошлог петка када је египатски председник Мохамед Морси одлучио декретом повећати си своје овлашћења. Многи из опозиције, као и велик део становника Египта, виде овај потез као почетак процеса у којем би Морси ускоро могао да постане недодирљив, а његова владавина диктаторска. Многи на то не пристају, нарочито након што су у пре мање од две године с власти свргнули дугогодишњег про-америчког деспота Хоснија Мубарака.
Да бисмо разумели од куда произлазе све ове тензије, морамо се накратко вратити у јануар 2011. Када је почела масовна побуна против Мубарака, 25.1.2011, протесте нису предводили представници Муслиманске Браће, већ примарно умерено верујућа и националистичка омладина Египта као и поједине левичарске организације.
Управо у то време свет се детаљно упознаје са именом Муслиманска браћа. Многи медији, не знајући исход побуне, изразили су „забринутост“ да би се евентуално власти могла домоћи организација МБ. И тада, баш у време највећих сукоба, док су млади гинули на улицама, из МБ-а поручују да ће остати „по страни“ и не мешати се у актуелни сукоб. Тако је и било, још увек није прошло толико времена да бисмо се бавили ревизионизмом.
За потлачене и жељне промене у Египту најважнији догађаји дешавају се не за време 18-дневне побуне у јануару и фебруару 2011, већ непосредно затим. Док су тргом Тахир одјекивали ватромети, закулисне игре већ су се убрзано одвијале.
Први корак у рушењу револуцију било је хистерично медијско инсистирање да Египат мора хитно имати нову власт. У том периоду војска је преузела контролу на неколико месеци. Негдје у том периоду испоставило се да се у „демократији“ могу такмичити само припадници старе гарде и Муслиманска браћа, јер једино то двоје имају сву неопходну логистичку и другу подршку. За народ на улицама, за све оне праве револуционаре, револуција је овде исчезла и процес се поново пребацује у руке елите.
Колико је народ огорчен оваквим исходом показују и председнички избори средином ове године. Половина бирача, око 49%, гласало је Ахмеда Схафика – задњег премијера из времена Хоснија Мубарака. Да ли то значи да је 49% ове највеће арапске земље желело задржати све по староме?
Тешко, протести подршке Хоснију Мубараку готово да нису ни постојали, за разлику од суседне Либије где је и до милион људи претходно НАТО бомбардовању излазило на улице Триполија како би изразили подршку за Пуковника Муамера Гадафија.
Нема сумње да је народ хтео одлазак Мубарака, али очито добар њих није желео долазак Исламиста из редова Муслиманске браће.
Јер проблем са МБ-ом није само тај што су конзервативни – ако народ жели конзервативце, нека их имају – проблем је тај што су МБ продужена рука про-западне нео-колонијалистичке политике ис њима се народ Египта никада неће ослободити окова у којима се налазе .
Један од главних окова који гуши њихову и друге земље је ММФ, а Морси и МБ одмах су показали како ће ММФ-у бити добри и послушни сарадници.
То показује да је предизборна кампања Морсија била лажна. Да је Морси заиста фактор промене – народ би му дао прилику, штавише, народ му јест дао прилику. Обећао је променити вођење економије из доба Мубарака у нешто друго, то није учинио. Уместо да се крене са заштитом националних интереса, стране инвеститоре дочекује се са црвеним тепихом.
Незапосленост младих у Шпанији (око 50%), Грчкој и неким другим земљама ЕУ већ доводи до ситуације за коју многи предвиђају да би могла да измакне контроли. Замислимо тек ситуацију у Египту – незапосленост младих (15-29 година) према последњим бројкама износи чак 77.5%. Приче о томе како Морси ово није до сада могао да заустави су само приче, као и оне да Обама у целом првом мандату није успио затворити злогласни затвор Гвантанамо.
Немојмо ни једног тренутка заборавити како Египат, као и друге земље, има својих „99%“ – термин који је популаризовао амерички оццупи покрет, другим речима – подела на класу израбљиваних и израбљивача.
Становници Египта желели су промене, у првом реду економске промене, а добили су нове ММФ кредите. Само тај детаљ довољан је да се констатује како је револуција украдена и како се у Египту догодило нешто, али то нешто није револуција.
За већину становника те земље избор секуларно или религиозно је секундаран, колико год се та подела гурала у фокус, за већину битан је њихов живот, привреда, достојанство, право на рад, школство, здравство.
Говоримо о оним „правим“ људским правима, универзалним правима које готово ниједна држава света данас не поштује. Придодајмо томе и нужну аутономију, ниједна земља не може ни сањати о томе да ће животе својих грађана учинити достојнима док има хронични дефицит аутономије. Египћани су фрустрирани том чињеницом и то с правом.
Знају да је њихова велика, сходно томе и снажна, земља претворена у амерички сателит и главни спољнополитички координатор политике Вашингтона у региону. То је било очигледно и за време недавног конфликта у Гази, Египат је успешно извео медијацију и примирје је проглашено између Хамаса и ИДФ-у, али тек након што се у Каиру појавила америчка државна секретарка Хилари Клинтон.
Можда је баш та „успешна“ медијација у актуелном сукобу донекле понукала Морсија да сада крене са својим планом преузимања веће моћи – очито сматрајући како му је популарност порасла. То нам понешто говори ио самом плану, изгледа како га је Морси већ раније припремио и само је чекао погодан тренутак.
Доласком на власт Морси није увео економске промене и из тога аспекта можемо закључити како је Египат и даље контролисан – што свесно, што спонтано – споља. Спољна контрола Египта има два циља – први је користити Египат као регионално упориште за доминацијом северне Африке и Блиског истока, док је други – гаранција мировног споразума између Египта и Израела.
У вези спољнополитичког утицаја на Египат нужно је осврнути се и на политику САД-а и Израела.
Упркос чињеници да су политике ове две земље дуги низ година комплементарне, веће и мање трзавице итекако постоје. Ко користи кога у том односу? Израел САД или САД Израел?
Оба одговора су тачна и оба знатно утичу на стање у Египту.
Значи ли то да би право политичко ослобођење Египта можда довело до новог рата између Египта и Израела?
Многи ће рећи да би, те како је једини начин за очување безбедности Израела директно уплитање у египатску политику, исто као и давање великог новца палестинским властима на простору Западне Обале. Но, то уопште не мора бити тако.
Аутономна власт у Египту сигурно не би мирно гледали како Палестинци на простору Појаса Газе живе у условима за које неки тврде да подсећају на највећи отворени затвор на свету. Притом је нужно шире познавање историје која повезује Египат и Појас Газе, а директно је везана уз арапско-израелске ратове у другој половини прошлог века, но то је већ једна сасвим друга тема.
Аутономија Египта не би уједно значила и раскид мировног уговора с Израелом, али је јасно да би се односи према Палестинцима морали кориговати. Како било да било, Египат је још далеко од аутономије. Ипак, не треба сметнути с ума како револуције, или бар покушаји, нису готово никада моменталне промене парадигме.
И Октобарској Револуцији у Русији претходила је Фебруарска. Нико не може са апсолутном сигурношћу констатовати како догађаји у јануару и фебруару 2011 нису само увертира у нешто знатно веће. Било би добро да јесте, јер ово што имамо посљедње двије године је низ трагичних догађаја, нарочито у Либији и Сирији. А медијска пропаганда имала је до сада већ сасвим довољно времена да цео процес обоји у ружичасту и да лаковјерним конзументима са Запада продаје приче о цвјетању демократије и људских права тамо где их није било.
Вратимо се на актуелно стање у Египту. Ова нова ескалација заиста јесте ескалација, а не појава. Протести и незадовољства, мањег и већег интензитета, трају још од председничких избора.
Припадници и присталице Муслиманске браће били су у великом страху да ће тадашње војно веће лажирати изборе и гурнути свог човека, Ахмеда Схафика, у први план. Можда су били иу праву, тај сценарио свакако не би изненадио.
Непосредно пре проглашења изашли су у великом броју на улице, како би донекле дали до знања да се неће мирити с поразом. Да ли су избори заиста били „демократски“ или је војна хунта закључила да би пораз Морсија одвео у грађански рат, то још увек није сасвим познато. Но, чињеница је како многи нису задовољни тим исходом.
Разлог због којег овај нови талас незадовољства долази помало неочекивано је тај што је Морсија међународна заједница одмах прихватила и дала му ознаку великог демократа. Чак је и Иран снажно подржао његов долазак на власт. Сјетимо се само Самита Покрета Несврстаних у Техерану ове године. Морси је био најављиван као важан и посебан гост, особа која ће након дугог низа година поново успоставити нормалне односе на релацији Каиро – Техеран.
Уместо да искористи прилику и покаже жељу за добрим односима у региону, Морси је позорницу злоупотријебио за хушкање против сиријског председника Басхар ал-Ассада и тиме се показао као изузетно бахат и не превише дипломатски надарен државник.
Као разлог садашњег преузимања веће власти и директног задирања у независност законодавства, Морси истиче страх од „контра-револуције“ – елемената старог кадра који му наводно ради о глави. Другим речима, Морси ствара дежурну „бабарогу“ која је више измишљена но што је активна.
Египатски демократски процес, какав-такав, јако брзо би могао склизнути назад у номиналну деспотију. Подсетимо, и Мубарак је формално био „биран“ сваких пар година, а у Уставу земље се несумњиво спомиње демократија као модел.
Познати аутор Ноам Чомски популарно је истакао у неколико наврата како се САД и друге империјалистичке силе понајвише боје демократије на Блиском истоку, јер она може бити изузетно непријатно по њихове интересе.
Сетимо се иранског премијера Мохамада Мосадеха. Демократски је изабран 1951. и у интересу сопствене земље покренуо програм национализације нафтних ресурса. Већ 1953 бива срушен у заједничкој операцији америчке ЦИА-е и британске МИ-5. Ово су историјске чињенице документоване, а не некакве нев-аге теорије завера.
И управо те чињенице нас уче како су велики „демократе“ попут САД-а и Британије уједно и највећи непријатељи праве демократије – оне у којој народ бира представнике који ће служити њиховим интересима. Ако су се бојали демократије тада, још више је се боје данас. И можда управо зато сада Мохамед Морси својим потезима докида какву-такву демократију која се почела назирати у Египту.
Крња демократија у Египту од изузетне је важности суседном Израелу. Једна ствар од које званичници у Тел Авиву страхују је могућност да на чело Египта сваких пар година може гласом народа доћи друга особа, потенцијално другачијих уверења и спољнополитичких ставова. За Израел, а даље и за глобални империјализам, овакав исход је сасвим незгодан, уноси елемент стрепње, неизвесности – да се пита САД, њима би највише пасало да се Морси заиста прогласи за новог фараона, па да по питању Египта буду мирни наредних 20, 30 година.
Ако то не прође – а изгледа да неће – онда може ићи и секундарна стратегија, а то је двопартијски демократија по узору на Европу – двије странке које се увијек препиру око домаћих тривијалности, но – неким чудом – увек су на истој линији када је реч о две важне теме: економија и спољна политика.
Наравно, када говоримо о економији онда се овде реферирамо на њену основу, начин производње, власништво, а не на финесе којима се забављају аналитичари.
Како ће се ова криза у Египту завршити, тек преостаје да видимо. Претпоставка је да, барем у оваквом интензитету, неће потрајати још дуго – не зато што ће народу досадити просвједовање, већ зато што актуелне власти не могу допустити да ово потраје.
Берзе у земљи стрмоглаво падају због актуелних догађаја. Морси ће морати да донесе одлуку – или ће посустати, вратити се у габарите својих овлашћења, или ће ићи жестоко до краја, а то значи још мртвих на улицама. Оба сценарија су могућа, пре свега због тога што – за разлику од свргнутог Мубарака – Морси има далеко већу подршку. Ако је она заиста онаква каква је била на изборима, значи да Морсија подржава половина становништва, а то је рецепт за хаос.
Извори и референце: Morsi calls power extension ‘temporary’ as Egyptians swarm streets in protest
http://rt.com/news/egypt-morsi-decree-protest-538/
New dictator being born in Egypt: Analyst
http://www.presstv.ir/detail/2012/11/25/274396/new-dictator-being-born-in-egypt/
Teenager killed, dozens injured in Egyptian anti-government clashes
http://rt.com/news/egypt-protest-clashes-victim-554/
Egyptians clash after Muslim Brotherhood teenager killed
http://www.guardian.co.uk/world/video/2012/nov/26/egyptians-muslim-brotherhood-video
Opposition groups, parties demand Morsi’s ‘immediate’ retreat on constitutional decree
http://english.ahram.org.eg/NewsContent/1/64/59191/Egypt/Politics-/Opposition-groups,-parties-demand-Morsis-immediate.aspx
Egypt’s Mursi to meet judges over power grab
http://www.reuters.com/article/2012/11/26/us-egypt-president-idUSBRE8AM0DO20121126
Mohammad Mosaddeq and the 1953 Coup in Iran
http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB126/index.htm
Egypt prepares for mass rallies
http://english.al-akhbar.com/content/egypt-prepares-mass-rallies
Egypt’s unemployment rate hits record high in second quarter
http://english.ahram.org.eg/NewsContent/3/12/50405/Business/Economy/Egypts-unemployment-rate-hits-record-high-in-secon.aspx
