Шест држава оснивача ЕУ најавили су да ће продубити међусобну интеграцију, остављајући право другим чланицама да воде своје политике.

Амерички политиколог, аналитичар и оснивач аналитичке агенције Стратфор прокоментарисао је на свом блогу „Геополитичка будућност“ недавни састанак шест држава оснивача Европске уније, на коме су ове чланице ЕУ најавиле јачу интеграцију, а другим државама оставиле могућност да воде своју политику. Фридман сматра да је овај идеја потпуна аилузија и да она може довести до распада Европске уније на више делова:

У интервјуу за Блумберг, италијански премијер Матео Ренци је, говорећи о разним кризама са којима се ЕУ тренутно суочава, рекао: „ЕУ је као оркестар који свира на Титанику.“ Мислим да ништа боље од те реченице не осликава стварност Европе, осим једне ствари. Оркестар на Титанику је знао да брод тоне и да ће умрети. Свирали су упркос својој судбини. Руководство и апарат ЕУ се налазе на броду који тоне, виде да вода расте, али инсистирају да ће брод наставити да плови ако једноставно наставе да свирају старе мелодије. Оркестар на Титанику је свирао са херојском храброшћу. Бенд „ЕУ“ свира уз јасно негирање реалности. Између ова два примера постоји огромна интелектуална и морална разлика, и претпостављам да је Ренци ње свестан.

У међувремену, министри иностраних послова шест држава оснивача ЕУ су се састали у Риму 9. фебруара. Министри Белгије, Француске, Немачке, Италије, Луксембурга и Холандије су издали заједничко саопштење, рекавши да су „забринути због стања европског пројекта“, и да су миграције и тероризам за ЕУ два највећа изазова.

Одвојимо мало времена да проценимо и друге проблеме: катастрофално економску стање јужне Европе. Грчка и Шпанија и даље имају стопе незапослености око 20 одсто, као и јужна Италија. Из заједничке изјаве се види да ЕУ није у могућности да формулише заједничку политику за ублажавање економске кризе, или да заједнички и одлучно ублажи социјалну катастрофу која је у току. То ћутање је знак порицања – негирање чињенице да је један део ЕУ у катастрофалном стању, а да га други део сматра као нешто страно, а не као део јединствене заједнице.

На састанку су размотрене могућности решавања основних проблема, а у саопштењу је речено: „Ми чврсто верујемо да је Европска унија остаје најбољи одговор који имамо за данашње изазове, а она омогућава различите путеве ка интеграцији.“

Јасно је да једна од могућности која је разматрана била повећана интеграција држава оснивача ЕУ, док се другима дозвољава да наставе другим путевима. Међутим, то се већ дешава. Јужна и Северна Европа већ имају различите путеве. У суочавању са миграцијом, чини се да сваки народ поставља своја правила. И у погледу тероризма, ЕУ нема војну силу или заједничку одбрамбену политике. Дакле, по дефиницији, свака земља прати свој ток.

У овој изјави постоји занимљив наговештај. Непосредна претпоставка је да се то односи на Велику Британију, која покушава да измени свој однос са ЕУ како би се избегла присилни одлазак после референдума. Али, изјава се није односила само на Уједињено Краљевство. Бивши Совјетски сателити су усвојили веома другачији став о избеглицама од оног кога заговара Немачка. Између осталог, они нису економски у стању да збрину велики број избеглица. Игнорисали су директиве ЕУ и следили свој пут.

Због тога, на састанку држава оснивача је остао утисак признања онога што се већ догодило. Европско искуство се поделило. Неко из Грчке другачије доживљава Европу него неко из Пољске или Холандије. За Грке, бити Европљанин је настојање да се опстане. За Пољаке, реч је о суочавању са Русијом. За Холанђане, ради се о заштити високог животног стандарда. Ово није критика било које од ових земаља, већ се само указује да од 2008. године тешко утврдити шта је остало од европских интегррација.

Идеја ближе интеграције између шест држава оснивача је изражена као посредно признање реалности. Унутрашња шесторка, како су се некада звали, има заједничко европско искуство. Могуће је да могу појачати међусобну интеграцију. Британци су различити и увек издвојени – понекад у великој мери. У Источној Европи постоји страх да их „унутрашња шесторка“ не може разумети. Јужни Европљани живе у бучном очају.

То је занимљива идеја – Европа са ужим кругом високо интегрисаних земаља, и са спољним кругом мање интегрисаних земаља.

Међутим, овде постоје три проблема. Први је Италија. Она може бити део Унутрашње шесторке, а северна Италија може да ужива исти економски стандард. Али јужна Италија дели судбину Грчке и Шпаније. Рим се суочава банкарском кризом, али земље Шесторке, а посебно Немачка, не показују никакву намеру да помогну. Такође и Француска не ужива у економски успех Немачке или Холандије, тако да се интеграција може свести на четири државе Бенелукса и Немачке. Али док белгијско фламанско становништво може да следи јачу интеграцију, то може отуђити сиромашније валонско становништво већ подељене Белгија. Дакле, када погледамо пажљивије што би интеграција била јача, језгро Европе би се стално смањивало.

Други проблем унутрашњег круга је евро. Многе земље у еврозони не припадају новом језгру. То би могло присилити земље јужне Европе да се повуку из еврозоне, што би редефинисало границе ЕУ у великом нереду. На крају, ту је и проблем Немачке. Немци се ослањају на извоз да би одржали свој просперитет, и њима је потребна европска зоне слободне трговине као тржиште на коме могу да доминирају. У случају јаче интеграције, многе остале чланице би могли да преиспитају да ли имају корист од слободне трговине. А ако се то деси, већ несигурна извозна ситуација Немачке – обзиром на стање већине њених глобалних клијената – може да постане катастрофална.

Идеја о више интегрисаном језгра Европе је илузија. Изгледа да лидери Шесторке, са са изузетком Ренција, нису озбиљно размислили о идеји Европе у две брзине. Овакав систем је покушај да се оствари повратак у време у коме је чланство у ЕУ значило само лепе ствари. Али највећи проблем са овим приступом је да захтева пуно времена да би се спровео, јер је то сложен процес, док се ЕУ креће невероватно споро. Европа тоне, а редизајн брода се олако нуди као решење.

Без обзира да ли државници признају њихово постојање, појављује се геополитичка стварност. Распад Европе у неспојиве делове може бити један од сценарија.

Ознаке: ЕУ, Земље, распад