Шта би из онога што се 2015.г. дешавало у руско-немачким односима могло да нам унесе оптимизам, наду да ће захлађење које је почело да се осећа бити превазиђено и да ће поверење бити опет узајамно?

Да одмах кажемо да постављање питања о „обнови поверења“ креће од Немаца. У Русији нису губили поверење у немачке партнере. Русе за Немце везује дуга историја односа; она се не може избрисати као што се бришу непотребни подаци у рачунару. Мада се с времена на време појављује осећај да на Западу покушавају да учине управо то – да из историјског сећања избришу велике исечке времена или да „преформатирају“ однос према њима. Још постоји сећање како је 1984. године Реган изјавио да је искрцавање савезника у Нормандији преломило ток Другог светског рата. Тада је то на историјском плану испало прилично ружно, али идеолошки објашњиво: шта се још може очекивати од човека који је прогласио СССР за империју зла.

Уосталом, Реган није читао мемоаре Хитлерових генерала који су за догађај који је сасвим изменио ток читавог рата проглашавали „стаљинградски кошмар“. А данас је прича о том рату на Западу толико изврнута да су не само Американци, већ чак и Немци склони да ловоров венац за победу фашизма приписују себи.

2014. Европа није жалила да потроши за грандиозни шоу поводом десетогодишњице Првог светског рата, али је после годину дана јубилеј поводом завршетка Другог светског рата прошао скоро непримећено. Зар није то чудно – свечано се обележава почетак сече која је однела милионе људских живота, а „не примећује“ Велика Победа 1945.године? Или, што је још чудније, сматрати (као Бил Клинтон) да крај Другог светског рата представља 1991. година – година уништења Совјетског Савеза?

Успут, Кина је седамдесету годишњицу Другог светског рата достојно обележила, руководиоци те земље су допутовали на параду у Москви – за разлику од већине западних лидера. Што се тиче Ангеле Меркел она се у Москви појавила тек 10.маја, положила венац на Споменик Незнаном јунаку, али је чак и тај повод искористила да прекори Русију због „злочиначке политике“.

Данас се историја немачко-руских односа у послератно време гледа на различите начине. То су врло јасно показале две одвојене изложбе „Од конфронтације према сарадњи“ које су под истим називом и скоро истовремено одржане у Москви и Берлину. Формално, те две изложбе представљају плод заједничког рада сарадника Државног историјског архива Руске Федерације и Немачко-руског музеја у Карлсхорстеу (музеј је смештен у историјској згради у којој је ноћу 9.маја 1945. потписан акт о безпоговорној капитулацији Немачке). Међутим, стил приказивања, садржина те две изложбе, избор експоната, акцентирање смисла – све је било различито. Руска страна се постарала да привуче пажњу на несебичну помоћ коју је Совјетски Савез, дотле искрварио од најтежих војних искушења, указивао Источној Немачкој. Документи који су постављени на изложби су безпоговорно доказивали да је политика СССР-а у Немачкој била реакција на изазов који је бацио Запад. Хладни рат који су западне државе повеле није Стаљину дозволио да онемогући поделу Немачке, коју су претворили у границу супротстављања Истока и Запада. Немачка експозиција је изабрала период до 2014.године у који је ушло све што је делило Русију и Запад после државног преврата у Украјини.

„Изложба би могла да постане супротстављање покушајима да се игноришу Русија и бесна русофобска пропаганда по медијима, – писале су немачке новине Junge Welt, али је њом владао дух победе у хладном рату. И присећање на речи покојног руског дипломате Јулија Квицинског који је говорио да је за Русију Немачка увек била први избор, а за Немачку Русија – тек други“. Други совјетски дипломата, амбасадор у СРН ’70-х година Валентин Фалин, ослањајући се на своје изузетно богато дипломатско искуство, говорио је да до плодотворног дијалога између Москве и Берлина може да дође так када се он буде водио равноправно. О томе како су 1990.године Немци у тренутку прешли у разговорима са дипломатама из врло ослабљене Русије на покровитељски тон, подсећао је и други руски амбасадор – Владислав Терехов.

Уколико у овој, 2016.години, испуњењу задатака који ће се наћи пред руском економијом буде доприносило јачање односа са Кином, Индијом и другим земљама Истока, не треба да се чека да Немци схвате чиме ће за њих завршити губљење веза које су већ успостављене са Русијом. У ствари – немачки бизнис покушава да се извуче из положаја, али је то све теже учинити без политичке подршке. А приватне иницијативе које политичка елита из страха пред атлантским савезницима игнорише, добијају сенку скоро па илегалног рада. Нај „смелији“ поступак који је себи дозволила бундесканцлерин у 2015.години је био да се одвоји од покушаја да се прекине изградња гасовода „Северни ток – 2“. Али, онда, зашто се немачка канцеларка по питању које је од животне важности за Немачку понаша тако неодлучно? Чега или кога се она то плаши?

…Почетком 2015. на немачким екранима се појавио претенциозни постмодернистички филм „Немачки страх“ („German Angst“) који третира проблеме савремене Немачке, између осталог пораст утицаја крајњих десничара. А крајем године се тема „немачког страха“ поново зачула: једно од испитивања јавног мњења је показало да у најситијој и најбогатијој европској земљи њени становници осећају страх пред будућношћу. Уопште, појам „немачки страх“ сада асоцира на историјско одбијање Герхарда Шредера да учествује у ирачкој кампањи САД до које је дошло 2003.године. Најбоље што су Американци тада смислили је било да одбијање Немачке објасне страхом Немаца пред ратом. Ипак, рекло би се да је Шредеров поступак показивао не страх, већ храброст политичког вође који се није уплашио да на себе навуче бес Вашингтона. Ангела Меркел није способна за такав корак.

…Ове, 2016.године у Русији треба да се појави књига познатог руског германисте Николаја Павлова. Њен радни назив је лепоречив: „Русија – Немачка. Алијанса до које није дошло“. Не желимо ни да помислимо да је вердикт који је дао аутор књиге као њен назив – вечит.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Наталија Меден

Ознаке: наталија меден, Немачка, немачко-руски односи, Русија, хладни рат