Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Деценијама је Министарство спољних послова Немачке водило преговоре са САД о предаји спискова са члановима нацистичке странке. Истраживања сада показују: кривицу за одуговлачење сноси Немачка.
Већ годинама се чини као да се Немачка добро суочила са својом нацистичком прошлошћу. Бројне публикације посвећене су свим аспектима националсоцијалистичке диктатуре у Немачкој између 1933. и 1945. године. Ипак, у стварности, већ дуго времена постоји велика празнина – на пример, до 1994. године, скоро па и да није могло да се одговори на питање ко је заиста био члан Националсоцијалистичке немачке радничке партије (НСДАП) Адолфа Хитлера.
Списак чланова НСДАП је додуше сачуван у Берлинском документационом центру, до 1994. под управом САД. Тај Центар није желео да обелодани документа, иако је Савезна република Немачка непрестано и званично упућивала молбе да се то учини. Деценијама су сви преговори остајали без успеха. Ипак, разлог за то, како је открио новинар Малте Хервиг, није била тврдоглавост САД. Напротив, Савезна република Немачка очигледно та документа није ни желела да добије .
Хервиг је током свог истраживања наишао на доказе који то јасно потврђују. Он је пронашао документа у којима америчка амбасада у Берлину изражава љутњу због тога што Савезна република Немачка јавно тражи предају докумената о нацизму, али на дипломатском нивоу поручује следеће: „Ми то додуше јавно тражимо, али Вас молимо да исто тако јавно објавите да та документа не можете ни у ком случају да вратите“.
Да ли је Немачка влада заиста свесно осујећивала враћање докумената? Историчар Ханс Момзен сматра да то није вероватно: „Ја не бих користио реч осујетити. Пре имам осећај да су они радили бирократски“, каже Момзен. За то време, Министарство спољних послова Немачке не укључује се у ту актуелну дебату.
Али управо тамо, у архивама Министарства спољних послова, аутор Малте Хервиг открио је информације које упућују на тактику одуговлачења. Он је, како каже, наишао на белешке са разговора из 1986. године у којима се налази процена да се „повратак докумената одлаже за шест до седам година јер тада то неће бити проблематично“. Хервигу се, након тог податка, укључио аларм: „То је, заиста се мора рећи, најружнији облик притиска од стране државе. Сматрао сам то није могуће.“
„Када једном слажеш, остани при томе“
Хервиг је непрестано у документима Министарства спољних послова наилазио на реч „непроблематично“. Аутору је јасно на који се проблем ту мисли: „Проблематична су била имена водећих западнонемачких политичара која су се налазили на списку чланова НСДАП. Реч је пре свега о Хансу Дитриху Геншеру, шеф управо оног Министарства које је било задужено за преговоре о враћању докумената.“ Геншер, који је био министар спољних послова од 1974. до 1992. године, није о томе желео да дâ изјаву за Дојче веле уз образложење да нема времена.
Ипак историчар Момзен сматра да су негодовања настала након Хервиговог открића „олуја у чаши воде“. Јер „људи који су били задужени за тај материјал, и које ја лично познајем, сигурно нису били људи који су желели да штите Министарство да на њега не падне сенка националсоцијализма.“
Малте Хервиг се с тим не слаже и поставља једно друго питање: зашто је тако велики број људи, а међу њима и водећих политичара, прећуткивао чланство у НСДАП? „Ипак је било могуће рећи: био сам млад и био сам у заблуди, али после сам увидео грешку. Па Ханс Дитрих Геншер је на крају рата имао само 18 година“, подсећа Хервиг.
Малте Хервиг је о тој теми разговарао и са бившим немачким канцеларом Хелмутом Шмитом, у чијем кабинету су били бројни бивши чланови НСДАП. „Питао сам господина Шмита зашто ти људи ни данас не могу да кажу да су као седамнаестогодишњаци ступили у НСДАП. А Шмит ми је одговорио: ‘Када једном слажеш, онда остани при томе’.“
Хервиг, осим тога, уочава тенденцију у немачком друштву да се све посматра црно-бело. „Чланство у НСДАП и СС данас има симболично значење. Реч је о етаблираној стигми.“
Знак нове отворености
И у медијима, који у својим извештајима ствари сувише често објашњавају поједностављено и у скраћеном облику, о тој тешкој теми се све ређе пише избалансирано. При том се, како каже Хервиг, из сазнања о нечијем чланству у НСДАП могу извући важни закључци. „Ако се без пребрзог осуђивања погледа ко је био у странци и пре свега како су се он или она понашали, онда се може схватити како се у том може упасти, али и како се из тог излази“, каже Хервиг.
Натезања око објављивања података из Документационог центра САД изненађује и због тога јер је немачко Министарство спољних послова пре осам година наручило истрагу независних експерата о прошлости тог Министарства и пробудило осећај да се отворено суочава са својом прошлошћу. Године 2005, тадашњи министар Јошка Фишер формирао је Комисију независних историчара како би истражили прошлост Министарства спољних послова у време нацизма. Та Комисија је резултате свог рада објавила под називом: „Служба и прошлост“ и предала га Фишеровом наследнику Гиду Вестервелеу 2010. године.
И историчар Моменс и новинар Хервиг гледају на ту студију критично. За Моменса она није претерано значајна, а за Хервига су њене процене под знаком питања. Хервиг за свој рад тврди да није био ометан. Напротив: „Приликом истраживања имао сам подршку архива. Сви документи су ми предочени, а међу њима и они категорисани.“ Реч је о документима са којих је, за потребе Хервиговог истраживања, скинута ознака „тајно“.
Иако је у немачким и америчким архивама открио мало тога позитивног, Хервиг је убеђен у искреност Министарства: „Верујем да је Министарство спољних послова спремно за објашњење“, каже он. Из самих докумената, али и из држања немачке владе до 1994, могуће је нешто научити. При том је неопходно, каже Хервиг, јасно рећи: „Да, било је тако.“
