Прочитај ми чланак
(Милош Казимировић)
Овогодишње јубиларно обележавање почетка искрцавања савезника у Нормандији, 6. јуна 1944. године, седамдесето по реду, наметнуло је два питања.
Прво – ко је победник рата, а ко поражени? Групне слике државника, који су прошлог петка присуствовали церемонији на обали Ламанша, указале су на високи рејтинг Немачке, односно на изоловану позицију Русије на том скупу.
Канцеларка поражене Немачке Ангела Меркел била је „звезда” прославе, а председник Русије Владимир Путин, као шеф земље која је дала највећи допринос победи у Другом светском рату, уз огромне људске жртве, био је трпљени, махом избегавани гост…
Друго – Немачка, некадашњи велики непријатељ Русије и света, није се прикључила изолацији. Штавише, искористила је свој утицај као кључна економска и политичка снага ЕУ да одврати европску заједницу од санкција, у обиму који су предлагале САД. Наметнуло се, дакле, питање – ко су данас савезници и коју позицију заузима Немачка између Истока и Запада?
На састанку лидера Г-7 у Бриселу, одржаном дан пре обележавања седамдесетогодишњице искрцавања савезника у Нормандији, шефица немачке владе је још једном осујетила претње Запада Русији.
Ублажила је припремљену, заједничку изјаву да је Запад спреман на нове санкције Москви. На конференцији за новинаре, после састанка лидера седам најразвијенијих земаља света, рекла је да Г-7 имају исти став према ситуацији у Украјини: „Запад желида се ситуација у Украјини реши дијалогом, а не претњама.”
Немачко постављање према Русији усред украјинске кризе, растући ниво разумевања у Берлину за геополитичку стратегију Москве, наметнули су питање да ли би, под њеним утицајем, основна (западно)европска оријентација могла у догледном времену да претрпи измене?
Хоће ли, другим речима, Немачка повести заједницу европских земаља ка новој економско-политичкој самосталности, у којој би доктрина трансатлантског јединства, под вођством САД, била замењена принципом неутралности између Истока и Запада?
Колебање међу чланицама ЕУ да ли и у којој мери да подрже санкције Русији– по принципу којем ће се приволети царству, источном или западном – пре свега онде, где економије и енергетско снабдевање могу да функционишу само уз тесно ослањање на руске ресурсе, добија на значају ако се узме у обзир да заузимање коначног става појединих чланица ЕУ умногоме зависи од става Берлина.
Али та Немачка, у низу деценија припремана да постане легат Вашингтона на Старом континенту, околиша. Санкције које премашују ниво политичке симболике нису прихватљиве за Берлин, произлази из ставова које ових дана заступају кључни, махом социјалдемократски представници Берлина, а које подржава челна, демохришћанска групација око Меркелове у кабинету – упркос противљењу већине чланова њене странке.
Шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер и његов некадашњи ментор, бивши канцелар Герхард Шредер, примера ради, показују веће разумевање за постављање Москве у украјинској кризи, него што је то случај у било којој од чланица западног, односно трансатлантског савеза. Меркелова их не коригује, бар не у мери у којој би то могла да учини, као шефица владе.
За разлику од Шредера – у западним медијима проглашеним „руским бизнисменом” који се враћа на политички паркет да би одбранио сопствене интересе, као шеф руско-немачког енергетског конзорцијума „Северни ток” – министар Штајнмајер наступа суздржаније, са позиција државне политике. Велике разлике, ипак, нема.
И један и други следе тактику коју је у послератној Немачкој први озваничио Хелмут Шмит, канцелар у епохи подељене Немачке. Шмит је у условима хладног рата тежио деескалацији тензија тако што је покушавао да премости разлике, тражећи елементе заједничких интереса.
Назвао је то – политиком немешања у унутрашње ствари суверених држава, а образложио интересом немачког народа.
Немачка канцеларка Ангела Меркел оградила се од Шредера, истичући да он није члан владе, већ бивши политичар, али је усред полемика о непостојаности немачке политике, које су покренуте на Западу, подржала свог министра спољних послова.
Да не би било забуне каква је основна оријентација Берлина, Меркелова је у недавном интервјуу за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” изјавила: „Људи (Немци) с правом очекују да управо у години у којој се с поводом сећамо почетка Првог и Другог светског рата другачије поступамо него тада (прим. прев.: 1914, 1939), да покажемо спремност на дијалог са Русијом”…
У истом даху Меркелова је потврдила да Берлин следи политику подршке заједничких интереса Берлина и Москве, а да политички развој руског друштва по мерилима западне демократије препушта – времену:
„Одувек сам говорила да решавање неких проблема изискује стрпљење. Тако је Стара република (Западна Немачка пре поновног уједињења), а посебно ЦДУ/ЦСУ 40 година радила на уједињењу Немачке. Или, присетите се да су балтичке земље поново оствариле своју независност тек после неколико деценија совјетске владавине”.
Овакво постављање немачке канцеларке упоређено је са „капитулацијом пред интересима немачких привредника и индустријалаца, којима је, као јединим у Немачкој, у интересу очување (привредних) односа са Москвом”.
Немачко министарство спољних послова, међутим, веродостојно је оповргло овај аргумент. У репрезентативној анкети са само једним питањем – да ли би Немачка требало да се интензивније ангажује у светској политици – 37 одсто упитаника је одговорило потврдно, док је 60 одсто рекло – не.
У разноликим расправама је потом постављено и питање да ли Немачка у страху „клеца” пред Русијом, било да је реч о страху од погоршања личног, социјалног статуса појединаца, или државе, било о нечем другом. Било је речи и о откривању „старе љубави” према Русији, али и о бујајућем антиамериканизму.
Чини се да су све поменуте хипотезе без основа. Било би примерено уважити ставове немачке интелектуалне елите која истиче да у садашњем немачком развоју нема места за историју, већ да је реч о новом постављању у 21. веку.
Историја наравно, ипак, има своје врло истакнуто место. Аналитичари, емпиричари и социолози између Рајне, Елбе и Одре сагласни су у оцени да је Немачка научила лекцију, после 1945. године.
„Немци су схватили да су доживели потпуни, морални банкрот, слепо следећи неодмерену политику својих владара, верујући у исправност националистичке идеологије”, коментарисао је својевремено Јирген Хабермас.
Он је додао да Немци данас, у критичним тренуцима (светске политике), нису спремни да без резерве прихвате позиве на сучељавања, не знајући да ли ће на крају бити сврстани у победнике или у поражене.
Уз принципијелну оцену данашње оријентације немачке јавности, наравно и владе, нужно је поменути пацифистичко опредељење знатне већине грађанства – сазнање да се трајна политичка решења не могу изнудити силом и да њена примена увек узима данак у крви од победника и од побеђених.
То је недавно формулисао бивши канцелар Герхард Шредер у једном интервјуу, упитан зашто је славио рођендан са руским председником Путином у тренутку када цео (западни) свет критикује Русију због постављања у украјинској кризи.
Шредер је указао на заједничку судбину жртава рата са обе стране, у Немачкој и у Русији. Наиме, он никада није видео свог оца Фрица – погинуо је у немачкој униформи 4. октобра 1944. године, за време источнокарпатске офанзиве Црвене армије, у данашњој Румунији.
Владимир Путин, додао је Шредер, никада није видео свог рођеног брата, који је као четворомесечна беба преминуо у опсади Санкт Петербурга, тадашњег Лењинграда.
(Политика)
