Прочитај ми чланакА што је најважније – да ли је Европска унија довољно храбра да се усуди и супротстави се Сједињеним Америчким Државама
Ким Дотком, финско-немачки метафорички Робин Худ онлајн пиратерије, тренутно стациониран на Новом Зеланду, објавио је на свом Твитер налогу савршено прецизну дијагнозу тренутног стања геополитичких односа. Као прво, САД су ЕУ увукле у свој „прокси“ рат (рат преко посредника – прим. Стања ствари) с Русијом. Како смо се од тог тренутка одмицали тако су санкције против Русије почеле да уништавају економију ЕУ, а онда су САД изгласале нови закон по којем ће моћи да подрже ЕУ индустрију тиме што ће јавно (у ствари прикривено – што уценама и подмићивањем, што стимулацијама) да је намами да, овако или онако, своје пословање пресели у САД. У вези с тим, Ким је поставио реторичко питање: „Да ли је уопште могуће да ЕУ политичари буду од овога глупљи?“ Они су целим путем и у злој намери „искоришћавани“ и дословно на сопствене отворене очи очерупани и обесправљени. Ова анализа јасно показује да је Колективни Запад већ прешао у терминално стање одумирања и прождирања самог себе – све до неминовне сопствене смрти. Та анализа несумњиво није пријатна због свог фројдовског потенцијала, тј. може да буде она неугодна истина о себи (in its Freudian unbequeme Wahrheit potential), али је сасвим тачна и погађа у саму срж ствари. Лако се можемо уверити да управо та анализа сопствену потврду налази у језивим детаљима пљачке до голе коже коју САД спроводе над ЕУ.
Неке од овде изложених процена ће се можда некима учинити превише сензационалистичке или тек само наведене ради скандала ради, али жалосне и мрачне последице овог дивљачког преждеравања (у којем је Европа само најсласније главно јело) ни по својој природи нису нити могу бити искључиво сензационализам. Европска индустрија се пресељава у САД – извештава Фајненшел тајмс. Политичари дижу узбуну због одлива инвестиција на супротну страну Атлантика у потрази за приступачнијим ценама гаса, а додатно и због сасвим нових америчких мера у виду додатних стимулација. Заглушујућа звоњава политичких звона одјекује широм ЕУ, указујући на нове економске и финансијске пакете мера које уз звук фанфара Бајденова администрација најављује, или прецизније уз 369 милијарди долара вредне стимулације, али и на нове цене енергије у Европи (које су, и поред недавног пада, остале чак пет пута више него оне унутар САД, нарочито цене гаса). Фајненшел тајмс се позива и на речи Емануела Макрона, које су нам очајнички потребне не би ли Европу некако продрмали и разбудили. Роберта Хабека, вицеканцелара Немачке и њиховог министра привреде, такође цитирају, па наводе и његова паником прожета упозорења да САД већ увелико исисава комплетне ЕУ финансије.
Лист Политико (Politico), којег је пре око годину и по цени од око једне милијарде долара купио Аксел Шпрингер, нова немачка издавачка компанија, тврди у веома алармантном тону да сат већ увелико откуцава и да је са Бајденовом владом већ требало да буде склопљено примирје. Близак и драг ЕУ администрацији, Политико је одувек подстицао блиске ЕУ–САД везе у политици, економији и финансијама, а данас му се чини да се изгледи за њих у будућности све више и више гасе. Остало је још свега шест недеља времена за избегавање новог пословичног Трансатлантског окршаја. На њега Немци излазе поприлично фрустрирани јер Бајденова администрација још није изашла с било каквом својом мировном понудом (мисли се на ону према Европљанима, а пре свега Немцима – прим. прев.). Са 1. јануаром иза угла, што је датум с којим треба да почне примена Зелене агенде за предузећа од које се Европљанима као од Бабароге коса диже на глави (а која извесно и њиховим благајнама прети да их испразни), када све те америчке инвестиције и стимулације за циљ извесно имају да европске инвеститоре и акционаре наговоре да свој спас потраже што даље од Европе (и од трезора у њеним банкама). Све зелене протекционистичке мере ни не могу постати горе него што већ јесу, зато што се већ увелико чини да је Немачку ухватио панични поремећај понашања у којем њихове врхунске компаније полако „чупају сопствене кочиће“ (their cutting edge companies are ‘pulling up stakes’), у намери да потраже неку другу обалу на којој је трава зеленија, или да оду било где другде – а то је најчешће у САД.
Последње што данас треба политичком Берлину јесте да још више финансијских стимулација и других иницијатива убеде и друге пословне људе и инвеститоре да треба да се ману Европе, па да „спас потраже на бреговима у Америци“ (run for the US hills).
Уколико би се та свађа између САД и ЕУ претворила у неку жешћу заваду, сигурно је да ће доћи и до трговинског рата између њих, а то је оно од чега Европљани, и иначе већ увелико „под опсадом“, највише стрепе. Пословни портал Блумберг јавља да су тензије у Европи значајно порасле због нарастајућих друштвених неједнакости које су ту неупоредиво више изражене од оних у САД. Трговински суфицит Еврозоне се истопио и прешао је у дефицит, зато што превисоке цене гаса европске потрошаче чине неупоредиво сиромашнијим, док истовремено америчке извознике гаса чине неупоредиво богатијим него што су били.
Нове америчке протекционистичке мере по питању инвестиција и стимулација, нуђене и самим америчким произвођачима, чини се да додатно утрљавају со на рану произвођачима из ЕУ. И сам Хенри Кисинџер одавно је изговорио ону познату реченицу да је можда „бити амерички непријатељ опасно, али је бити амерички пријатељ фатално.“ (It may be dangerous to be America’s enemy, but to be America’s friend is fatal) зато што је Америка и пре овога нападала своје савезнике, оне којима је безбедност наводно баш она гарантовала.
Блумберг додаје и да такозвана углађена дипломатија (sleek diplomacy) не успева да прикрије истину о томе да САД и ЕУ веома различито гледају на то што је Кина водећи амерички ривал, док је врхунски немачки интерес да одржи све своје трговинске односе, а првенствено оне које има с Кином.
То су тек неке од зјапећих линија расцепа у односима између САД и ЕУ због којих је лако сагледати претњу од новог конфликта. Блумберг даље јавља како су САД арогантно убеђене да се ЕУ довољно не труди и не помаже тиме што оклева са слањем довољно материјалних и војних средстава као подршку режиму у Кијеву, а да нису ни довољно чврсти због незадовољавајућег и слабог одговара којим се супротстављају Кини. Позиција Берлина по којој му је Пекинг „пословни партнер, али и конкурент и ривал“ за Вашингтон је превише млак и недовољно одређен концепт. Блумберг даље наставља и Европској унији даје нове циничне препоруке у оном, типично англосаксонском а кроз време много пута покушаном и потврђеном, „завади па владај“ маниру. И колико год да тренутно Француска јесте oкренута у истом смеру као и САД, она би лако могла да ускоро заузме позицију сличну оној коју Вашингтон држи, па чак и више од тога, за разлику од позиције Берлина. Кина је, све у свему, за Француску пети по обиму спољнотрговински пословни партнер, док је за Немачку други. Када се Макрон срео са Сијом на Г20 самиту на Балију, изгледало је да је био више на истој линији са Бајденовом администрацијом него на оној са Олафом Шолцом. У међувремену су се из Немачке савезне државе Северна Рајна/Вестфалија чули вапаји за помоћ лидера тамошње владајуће Либералне странке: „Остали смо без икаквог снабдевања енергијом, а сад нам је укинут и гас из Русије. Ситуација у овој немачкој покрајини/држави са најинтензивнијом потрошњом енергије постала је нарочито драматична“.
Славни немачки пословни модел је и сам изложен неиздрживом притиску који прети да му сломи кичму. Нужно је да се већ данас запитамо да ли ће овде за десет година икога остати да и даље било шта производи и да буде на светском тржишту конкурентан? Да ли је и колико оправдан овако застрашујући, јадом и бедом, испуњен поглед на свет?
Шта то, забога, САД раде својим ЕУ савезницима?! А што је најважније, да ли су ЕУ довољно храбре да се усуде и супротставе се САД?
Нота Фонда стратешке културе о аутору: Наташа Рајт (Natasha Wright) је по струци лингвиста и преводилац, а од недавно и перспективан будући политички аналитичар. Чест је случај да нас сâм живот поведе својим кривудавим путевима (њено име и презиме су псеудоним који је сам одабрала због свог специфичног животног пута). Надамо се да ће и сама да кренe путем којим је и Ноам Чомски кренуо, а који га је од најдубљих лингвистичких анализа одвео да постане jедaн од најпровокативнијих политичких мислилаца
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 1, 2022
