(Д. Марјановић)

Руски МВП Сергеј Лавров у данашњем говору још једном наглашава познато стајалиште Москве. Русија инсистира на компромисном решењу које би довело до де-ескалације кризе. Свака искључивост у овом тренутку корак је ближе грађанском рату – власти у Кијеву нису по рушењу Јануковича кренуле с циљем стабилизације, већ управо супротно, кренуло се с агресивним реваншизмом према свему руском.

Једноставно и далеко рјешење: јединствена власт и повлачење руских трупа

Укидања права мииона становника на истоку земље је шокантан потез на који је Запад остао нем, но Русија није. Након што је у Москви донета одлука о војној интервенцији, на Западу и даље нема знакова де-ескалације већ се Русију прозива агресором, а из САД-а стижу само претње.

Решење је заправо толико једноставно, но једна страна га не жели прихватити. Пучисти у Кијеву морају да прихвате темељне одлуке прихваћене споразумом 21. фебруара. Европа мора на томе инсистирати – она је аутор тог споразума. У Кијеву се мора да формира прелазна Влада у којој ће бити заступљени представници свих украјинских регија те се морају да покрену демократски процеси – референдум по питању прихваћања реформи и нови избори, председнички и парламентарни.

Уколико се буде чекало, реторика ће расти и расти све до евентуалне експлозије и сукоба. Две стране већ се „укопавају“ до оног стадијума када више нема ни милиметар попуштања – Москва тврди како комплетну власт у Кијеву држе нео-нацисти, док Запад исте групе уопште ни не спомиње. Објективно гледајући поједине нео-нацистичке групе заиста имају контролу, те њихови лидери добивају високе политичке функције, та чињеница се не може оспорити. С друге стране Запад ће да заузмо потпуно дијаметрално супротан став, истичући како је за сво насиље крива полицијска репресија и како су нео-нацисти само маргиналне, „небитне“, групе.

Времена још има, али не превише

Сви разумни актери морају схватити како времена још увијек има – у сукобима у Кијеву прошлог мјесеца погинуло је до стотињак људи, свака смрт је трагедија, но толико готово свакодневно гине у Ираку. Чињеница јест да већи оружани сукоби још увијек нису ступили на снагу и сваки сат док се то не деси је сат додатне шансе да се спречи такав сценариј.

Америчка спољна политика ушла је у фазу када је „све лоше по Русију = добра ствар“, то је сада можда и највећа опасност. Антагонизам према Русији се појачава како се амерички спољнополитички промашаји нижу – САД губи контролу над Афганистаном, Ираком, Египтом, а и Либија је потпуно нефункционална и изван контроле – све су ово земље у које је САД уложио огроман новац, без иједног конкретног успјеха. Русија није крива за њихове неуспјехе (осим у Сирији гдје су се заложили), већ чињеница да им је идеологија преузела доминантну улогу над националном стратегијом.

Русија би морала, ако је икако могуће, изолирати САД из Украјинске кризе и покушати компромисно рјешење постићи с Еуропском Унијом, јер ескалацијом ће највише изгубити Русија и ЕУ, а не САД. Немојмо да заборавимо како је споразум од 21. фебруара склопљен од стране Европске Уније – САД никада није подржавао тај договор. Све ово дакако полази од претпоставке да Русија само жели „повратак на нормализацију“ – ако Русија пак стварно има амбиције преполовити Украјину силом, онда су преговори узалудни и хаос је загарантиран.

ЕУ може бити позитиван актер, ако жели

Многи ће бити изузетно скептични по питању оваквог приједлога, што не изненађује, ЕУ је до сада „као папагај“ само понављала америчке ставове, без обзира да ли се радило о Блиском истоку, Африци или сада Украјини.

Па и данас кључне ЕУ чланице жестоко су прозвале Русију – Седам земаља чланица Г-7 у заједничкој изјави осудиле су интервенцију Русије на територију Украјине и одустале од припрема за самит Г-8 у Сочију, планиран за мај 2014.

„Ми, лидери Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Велике Британије и САД-а, као и предсједник Европског већа и председник Европске комисије, заједнички осуђујемо очигледно нарушавање суверенитета и територијалне целовитости Украјине од стране Руске Федерације“, истиче се у изјави чланица Г-7.

„Истичемо да се деловањем Русије у Украјини нарушавају принципи и вредности на којима се темеље Г-7 и Г-8. Због тога смо одлучили засад да обуставимо наше учешће у активностима везаним за припрему планираног суммита Г-8 у Сочију у мају, док се околности не промијене у том смислу да буде могуће водити садржајну расправу“, прецизирано је у изјави.

Но, изјаве су изјаве, промишљања иза кулиса су нешто сасвим друго.

Није немачка канцеларка Меркел на листи агресивног НСА надзора без везе. Данас политичка ситуација у Европи није нипошто хомогена. Притом треба имати на уму како кључне одлуке по оваквим питањима ретко доноси „само“ политика – иза њих проговара крупни капитал, а европски капитал не осећа се угроженим од стране Русије, управо супротно.

Европско опирање америчком стиску тек је у повојима, но оно постоји, мада не било претјерано експонирано. Од тајне обавјештајне сурадње с Дамаском, инзистирању на прекиду изолације Ирана, сарадње с Кубом упркос Wашингтонгу, све отвореније критике Израела – опет противвоље Wашингтона, па све док негодовања око америчких тајних ЦИА затвора на територију Европе.

Кључни економисти у ЕУ се за јавност често „праве блесави“, но многи су свесни да је ова велика економска криза произведена у САД-у и тактички „одувана“ према другој страни Атлантика.

Капитализам и империјализам: теорија и садашњост

Нема велике љубави међу капиталистичким силама, влада увек чисти интерес, а у интересу Европе ускоро више неће бити слепо слушање Wашингтона. САД доминира међународним финансијским институцијама и то им даје неверојатне могућности контроле – зато примјерице САД може једнострано увести санкције, рецимо Ирану, и након тога кажњавати европске компаније које би се усудиле и даље да послују с Ираном.

Кери прозива Русију да се „понаша као у 19-ом веку“ – то није тачно, САД је данас једина светска сила која је „запела“ у том веку. САД жели војно и економски да доминирају светом и то није никаква „теоријазавере“ већ говоримо о транспарентним плановима – па и сам председник Обама већ неколико година своје кључне говоре „Обраћање нацији“ користи за описивање тих амбиција, а најновија је пројект доминације регијом Азија-Пацифик.

У случају САД-а говоримо о капитализму који је „еволуирао“ до нивоа империјализма, што је „природни“ след сваке капиталистичке силе. Нитко не тврди да можда Русија, ЕУ и Кина једног дана такође неће да постану империјалистички експанзионистички тлачитељи. У Европи већ видимо те тенденције, Француска је почела све чешће интервенисати по Африци. Вјеројатно ће сваки развој капитализма на крају да резултираимперијализмом, но сада је битно ово питање – говоримо ли о теорији или ургентним питањима садашњости? Којом темом ћемо се бавити, којем процесу ћемо дати већу пажњу?

За претпоставити је да у тренутку када се налазимо на увици могуће ескалације великог сукоба на тлу Евуропе, многима је више занимљива садашњост од теоретских процеса (који су итекако тачни, али актуалност им преузима важност).

Мулти-поларни систем није коначно рјешење, али је адекватнија подлога за ослобођење

Глобална равнотежа, тзв. „мулти-поларни систем“ у којем би неколико светских сила било подеднако снажно, таман толико да једна другој не допуштају хегемонију, вратило би осећај глобалне стабилности – у таквом систему „запели“ бисмо „само“ с капитализмом, али не и империјализмом.

Зашто је такав систем добар исход за масе, за радникеу целом свету? Није он „добар“ у смислу да је добар као коначно стање, нипошто! Добар је у смислу што стабилност може да врати фокус натраг на темељна питања неучинковитости тог економског модела. У време империјалистичке пријетње та дебата нестаје, она се своди само на оквире тзв. „салонских левичара“ који живе у једном потпуно изузетом свету који више нема додирних тачака са стварношћу.

Када империјализам „скрене пажњу“ с једне регије, тамо често долази до процвата класне борбе – погледајмо Латинску Америку. Далеко од тога да је она савршена, њихова класна борба зауставила се на оквирима имплементације државног капитализма те на томе стагнира већ предуго времена (што и јест један од разлога актуалних немира у Венезуели, Бразилу и другдје). Но, чак и тај мали напредак не би био могућ да се империјалистичко деловање није (донекле) фокусирало на друге дијелове свијета (Блиски Исток).

Може ли баш Украјинска криза на неки начин придонијети убрзаном стасању мулти-поларног глобалног система? Заправо може, след догађаја може довести управо до таквог исхода. Актуална тзв. руска интервенција је обична „камилица“ ако је компарирамо с интервенцијама САД-а у Либији, Афганистану и Ираку. Хоће ли она ипак прерасти у прави рат? Све је могуће – Русија за сада не жели тај сценариј, али све је итекако могуће.

Нема нимало сумње да и у Русији постоје „јастребови“ као што је амерички Џон Мекејн, који би – да су на месту Путина – искористили ову ситуацију за праву агресију, заузимање Кијева, а можда и шире. Може ли се то и сада догодити? Ако је судити по изјавама водећих руских дужносника, тешко, али – истакнимо то и по трећи пут – све је могуће, нарочито у оваквим непредвидљивим ситуацијама.

Дакле, како Украјинска криза може убрзати горе споменути процес? Ако се ова криза заиста реши предложеним компромисом између ЕУ и Русије – а знаци постоје, ЕУ већ поручује како жели нове преговоре и де-ескалацију (колико су озбиљни, тек ћемо видјети) – САД ће такав развој доживети својим великим поразом. Тај пораз ће се „наслонити“ на бројне поразе на Блиском Истоку и можда ће резултирати „пуцањем идоелошког балона“ – оног опасног промишљања о тзв. „америчкој изузетности“.

Сукоб великих сила и опасно јачање американофобије с једне, и русофилије с друге стране

Притом је важно јасно нагласити још једну јако битну ствар – у овом периоду великих тензија многи ће ствари неминовно проматрати „црно-бијело“, што је посве погрешно. Као попратни ефекти стварају се тенденције русофобије, русофилије, анти-американизма (заправо американофобије, „Американизам“ је такођеидеологија), про-американизма итд. Треба јасно нагласити како америчком народу, америчким радним људима, опасне идеологије „америчке изузетности“ нису корисне.

Морамо активно пратити процесе унутар америчког друштва, све снажније тенденције и на левици и на десници које одбацују агресивну спољну политику и интервенционизам. Агресивни интервенционизам данас у САД-у примарно подржава либерални аполитични центар – заправо „подржава“ је можда и претешка реч, говоримо о људима који подржавају посве лажну слику која им се сервира путем корпоративно уједињених масс-медија – људи подржавају оно што мисле да је добро. Ако дан и ноћ слушају о томе како брутални режим у Сирији убија дјецу, а дубље познавање ситуације им је кроз медије једноставно недоступно, нормално да ће подржавати чак и упорабу силе с циљем рушења истога.

Сватко тко себе сврстава на линију контра америчког народа је на кривој страни разума. Чак и они који кажу „па тај амерички народ је бирао ту власт“ потпуно грешр – демократија у САД-у се свела на двостраначки апсолутизам и свака озбиљна особа би увидела како је стога уопште тешко говорити о демократији. Европска демократија, са свим својим огромним манама, је још увијек знатно испред оне америчке.

Уз све те недостатке и медијско-политичку амалгамацију владајућих структура у САД-у, амерички народ произвео је последњих година можда и једини потпуно политички неукаљани посве народни покрет – Occupy Wall Street, који се брзо проширио од западне до источне обале САД-а, да би био угушен полицијском репресијом. Сви они који у ова немирна времена постају конзументи једностране осуде која се с врха власти протеже и на целе народе, морају схватити колико греше и колико су проблеми народа, радника, универзална и наднационална тематика.

Три исхода – трагични и мање трагични

Што се тиче Украјине, она може произвести неколико исхода – онај најгори био би војна ескалација на територију Европе, процес у којем ће се брзо заборавити на све „наднационалне“ тематике, а искључивост и мржња би ће на стероидима. Срећа у несрећи је у томе да тренутно у Москви и Wашингтону имамо два предсједника која нису толико „брзи на обарачу“ – сукоб између САД-а и Русије води се у Сирији већ годинама, но нити једна страна још увек није покушала директно ући у земљу с војском. У овим тешким тренуцима та чињеница требала би нам бити трачак оптимизма.

Друга опција је „укопавање“ – трајно неријешено кризно жариште гдје нити једна страна неће попуштати, али ће се конфликт избећи уз опасност да се увек може да распламса. Крим ће да прогласи већу самосталност и држати ће је уз помоћ руске војске.

Треће, оно једино идеално решење (идеалније би било само тријумф аутономне несврстане радничке народне снаге која би одбацила Исток, Запад и локалну олигархијску номенклатуру свих политичких предзнака, али томе нажалост нисмо сведоци, па останимо реалисти за сада) било би стварање неке врсте примирја, укључиве владе националног јединства у Кијеву, почетак раније предложених трилатералних преговора на релацији Брисел-Кијев-Москва и наставак демократског процеса. Жалосно је и трагично када се буржоајски демократски процес мора истицати као „идеално“ решење, то је заиста поражавајуће, но то нам такође јасно приказује до какве ивице је догурала ова опасна криза у Украјини.

П.С. Овај чланак не преставља идеолошке ставове веб портала Србин.инфо.

(Адванце)

Ознаке: анализа, Д. Марјановић, ЕУ, империјализам, Русија, САД, Украјина