Прочитај ми чланакКада је Себастијан Курц у пратњи своје дугогодишње девојке Сузане дошао да гласа на бирачком месту у гимназији коју је раније похађао настао је прави мали хаос – новинари и камермани су се гурали да дођу до његове изјаве.
Осим тога, управо је његовом доласку на биралиште присуствовало највише медија, што је јасан показатељ ко је најпопуларнији политичар Аустрије.
Неколико сати касније објављено је да је Курцова Аустријска народна партија (ОВП) освојила 31,5 одсто гласова на парламентарним изборима. Друго место су готово поделили социјалдемократе Кристијана Керна (СПО) и контроверзна Слободарска партија (ФПО) Хајнца-Кристијана Штрахеа са 26,5%.
Међутим, јасно је и ко је ту победник, а ко губитник – СПО је у односу на прошле изборе забележио благи пад, док је ФПО освојио пет одсто више.
У парламент улазе још Неос са 5,3 одсто, и листа Пилц са 4,2 одсто гласова. Највећи дебакл доживели су Зелени Улрике Луначек, српској јавности познатој по подршци Косову, који нису прешли цензус освојивши свега 3,6 одсто гласова.
Курц би тако могао да постане најмлађи канцелар у историји Аустрије, али са 31 годином и најмлађи шеф владе у свету. Коментари су различити – док га једни пореде са новим лицима светске политике попут француског председника Емануела Макрона и канадског премијера Џастина Трудоа, поједини говоре о “орбанизацији” Аустрије.
Његова једноставна порука “време је за нешто ново” погодила је нерв, истиче Дојче веле.
Новинарка бечког листа “Дие Прессе” Ирис Бонавида за Б92.нет као један од разлога Курцовог успеха истиче то што је Курц “ребрендирао странку”.
“Од ОВП је направио нови покрет, нове боје (тиркизна уместо црне). Међутим, важније је то што је његова кампања била фокусирана на имиграцију”, каже Бонавида.
Како наводи, током мигрантске кризе 2015. године у Аустрију је дошло готово 90.000 људи, што је довело и до промене расположења у земљи.
Са њом је сагласан и аустријски новинар Георг Ренер: “Курц је у кампањи погодио два главна проблема за које је бирачко тело заинтересовано – имиграцију и жељу за променом. Друге проблеме је оставио са стране. Домирао је читавом кампањом од како је преузео ОВП и то је деловало на бираче”.
Међутим, Ренер за Б92.нет истиче и да је “изненађујуће што је Курц успео да симболизује промену као кандидат партије која је у континуитету на власти од 1986. године”.
На почетку свог политичког пута Курц је имао више потешкоћа. Још са 16 година је покушао да приступи Аустријској народној партији, а они су га одбили. Вратио се као студент права када је и примељен.
Брзо је напредовао и 2008. године је стао на чело бечког подмлатка Народне странке (ЈВП), а годину дана касније постао је шеф омладине странке на савезном нивоу. Студије права је прекинуо када је постао државни секретар за интеграцију са 25 година. Већ са 27 постао је шеф дипломатије Аустрије.
Новинарка листа “Дие Прессе” Ирис Бонавида каже да је успех Курца показатељ да “људи желе нова лица у политици”, док Георг Ренер наводи да се “мање ради о личностима, колико о њиховој могућности да симболизују промену”.
“Људима у Аустрији је доста тих сувише стабилних државних структура и многи се, нарочито по питању школског система, очајнички надају храбрим реформама. То је оно што Курц ради, ако се упореди са Макроном или Трудоом”, каже Ренер.
Курц је на почетку каријере говорио о томе да је Аустрији “потребна већа култура добродошлице”, а потом је 2013. политику интеграције из министарства унутрашњих послова пребацио у надлежност министарства спољних послова и променио мишљење. Тада се јасно позиционирао против политике Ангеле Меркел о мигрантима, а није пропуштао ни прилике да истакне своју улогу у затварању Балканске руте и забрани ношења бурки у Аустрији.
“У интересу је земље и грађана да се формира што пре влада. Неопходно је да радимо за земљу, а ја бих желео да што пре почнемо. Ако председник нама додели мандате разговаћемо са свим странкама заступљеним у парламенту. Мој циљ је да нађем партнера за спровођење реформи“, рекао је Курц.
Као главни кандидат за коалицију помиње се контроверзна Слободарска партија, Штрајхе и Курц су већ оптуживани да су постигли договор, што су негирали.
Иначе, лидер ФПО Хајнц Кристијан Штрахе на гласање је дошао са мајком када је забележен и један инцидент – мушкарац из окупљене масе поздравио га је речима „Хајл Хитлер, Хајнц Штрахе“ уз подизање десне руке.
Ренер за успех Штрахеа и ФПО наводи два разлога.
“Први је проблем имиграције која је велика тема од 2015. године, а друга је то што се друга партија крајње деснице Теам Стронацх није се кандидовала након освајања 7% 2013. године, па су само покупили и њихове гласаче”, каже Ренер за Б92.нет
Осим тога, саговорници Б92.нет су сагласни – врло је вероватно да ће Аустрија добити владу ОВП и ФПО, а главни коментар након избора представља даље померање земље ка десници.
Ирис Бонавида наводи да ће то довести до смањења социјалних давања за странце, али истиче и да ће Курцу бити незгодно са ФПО на европском плану пошто су “лоше друштво у Бриселу”, а Аустрија ће следеће године бити на челу председништва Савета Европске уније.
Ренер за то време истиче да се “Аустрија доста раније окренула десници оштрим правилима против имиграције након шока из 2015. године”.
“Прилично сам сигуран да ће Курц брзо формирати коалицију са ФПО, његово главно обећање о променама било би практично немогуће уколико би била направљена Велика коалиција. Плус су велике партије (СПО и ОВП) током времена развиле мржњу једна према другој, а обострано осећање је додатно погоршано кампањом. Уколико се догоди влада ОВП и ФПО коју сви очекујемо, очекујем снажнију контролу граница и већи отпор према програмима Европске уније за насељавање избеглица, па ће се Аустрија вероватно више приближити Вишеградској групи и направити отклон од консензуса са Немачком”, истиче Ренер.
Међутим, он истиче и да је питање да ли десница може да одржи предност добијену на овим изборима до следећих избора.
“Ја лично сумњам да могу. Људи у Аустрији су незадовољни како се Аустрија понашала током мигрантске кризе и то је резултовало благом променом у политичком спектру ка десници, али сумњам да је реч о фундаменталној идеолошкој промени. Реч је то томе да је десница имала одговоре – са којима притом људи не смеју бити сагласни – на главна питања ових избора, а левица не”, наводи Ренер.
