БОЈОВНИЦИ Исламске државе су напустили Рамади – главни град ирачке провинције Анбар град са 800 000 становника, што је медијима сервирано као принципијелни војни успех западне коалиције.

У ствари, у тој причи има много више пиара. А прави успеси на ирачком фронту у блиској будућности се не назиру: рат са исламистима се приближио том Гордијевом чвору, који се са малом крвљу не може пресећи.

Карактеристика рата у Ираку је потпуна пасивност становништва, које је страшно уморно од свега што су са њим чинили од 1991. године. Због тога је и освајање готово милионског града (у Рамадију је, по последњем попису, живело више од 800 хиљада становника) прошло безмало неприметно.

Досад је тај град већ неколико пута прелазио из руку у руке, без пружања правог отпора.

Овог пута су се борбе водиле само у два кварта на периферији, који немају стратешки значај, али су подесни за маневрисање.

Бојовници ИД су покушали да минирају прилазе из источног правца, али безуспешно. Све у свему, борба за огромни град се сводила на заузимање неколико зграда, у којима су, према историјској традицији, смештене државне установе. То вам је цео рат.

Видео-репортаже о „чишћењу“ подсећају на режиране кадрове у приватном сектору, што никако није повезано са суштинским освајањем града.

Исламисти су једноставно отишли из Рамадија, оставивши властима могућност да се саме снађу. За ИД је ово тек појединачни случај светског џихада, а за ирачке власти – то је био догађај од националне важности.

Важно је да се схвати да освојити милионски град снагама 3.000 добровољаца, у принципу, није реално – поставити борца са аутоматом на свакој раскрсници је немогуће. При том су Рамади нападали искључиво шиити – ирачка влада је могла да мобилише само тај део становништва за напад на територију ИД.

А пошто нико није пружио отпор, једна бригада, која чак није била ни комплетна, мирно је ушла у град, „очистивши“ за камеру неколико квартова приватних зграда.

Таква врста рата са ИД веома је слична класичној „махновштини“ (оружана устаничка формација која је под паролама анархизма деловала на југоистоку Украјине за време грађанског рата 1918-1921.), мада у њој учествују регуларне армије и користи се савремено оружје.

Налети на велике градове могу трајати бескрајно, јер сама идеја рата остаје. Да, освојили исламисти су Рамади. На исти такав начин га могу вратити назад после неколико недеља – а да то опет нико не примети.

Становништво на оно што се дешава у суседном кварту не реагује, а централизована власт у Ираку, као што није постојала, тако и сада не постоји. Њено вештачко увођење је могуће само спољним и насилним путем, али и на то су у Ираку већ одавно приучени.

У почетку се ИД многима чинила као неки прототип новог државног система, који је одједном ослобађао и од наслеђа Садама и од Американаца. А сада се испоставило да и тај систем не функционише.

Са војне тачке гледишта, освајање Рамадија је само на први поглед прекретница у ирачкој кампањи против ИД.

На ратну ситуацију сада утиче расположење становништва, а не неки технички детаљи. Влада Ирака мора да створи специјалне услове да би упућивала против ИД војне јединице, да организује шиитске добровољце или да користи услуге САД. Али, на земљи то није рат, већ нешто попут налета на раније утврђена места, које ИД и не жели да сачува.

Сада је за исламисте куд и камо важније да сачувају не само део Северног Ирака, већ – сиријске територије.

У таквим околностима заузимање Рамадија се схвата највећим делом као пиар акција.

Милионски град се не може заузети преко ноћи, уколико га бране. Са друге стране, снаге ИД су већ сада толико пољуљане да нису у стању да воде рат на неколико фронтова.

Провинцију Анбар – голу пустињу – ИД може и предати, али за Алеп и Раку ће ратовати.

Не мислим да је почела „трка за уништење“ – ко ће брже уништити ИД, западна коалиција или руско-сиријско-иранска. Таквог задатка у принципу нема.

Овлашћења, на пример, наше групације не прелазе границе Сирије, а америчке групације – границе Ирака, мада, периодично, они те границе нарушавају, као и Турска. Споразум о сферама одговорности, такође до сада нико није видео. У таквој ситуацији, сваког дана постаје све важнији проблем етничке и религиозне одговорности, мада мало ко о томе јавно говори.

У Ираку је већ стасала генерација која разуме само тоталитарни рат. ИД је у неком тренутку постала за те младе људе уточиште, спас од окупације и од чудног локалног режима. Међутим „чари“ власти џихадиста не допадају се сваком.

Зато читави градови мирно подносе притисак свих власти, како би се предали победнику – било ком од њих. Три хиљаде људи са ватреним оружјем може да успостави контролу над огромним територијама са огромним бројем становника – и то је постало нормално.

На готово исти начин се и у Сирији воде борбе на неким подручјима и то снагама које немају више од једне чете са две-три јединице са оклопном техником. И уопште није важно – да ли су то тенкови или једноставно старо оклопно извиђачко возило.

Битке димензија Угљегорска, Марјинке или Дебаљцева, за њих су несхватљиве и чак изазивају чуђење. Страшно је употребљавати у оваквом набрајању називе старих совјетских градова, али, авај, таква је пракса.

Реалност рата у Ираку је – пиар и премештање стрелица по мапи. На развој ситуације на Блиском Истоку у целини – то не утиче.

Садашњим темпом америчка коалиција стварно може да се приближи рубу пустиње – али шта треба чинити даље – остаје нејасно. Не војне, већ управо политичке и религиозне поделе заустављају напредовање коалиције на север, јер ће убудуће морати да се договарају са многим групама, од којих ни једна не жели да одбацује своје принципе.

А са војне тачке гледишта, продор у пустињу није могућ без организованог снабдевања. Чак су се и десантни хеликоптери, на које су полагали наду, показали неефикасним. Па и они морају да „једу“.

Успостављање контроле над Рамадијем, може да буде последњи велики успех америчке коалиције на ирачком фронту. Јер, све даље – је пустош.

Никакви пропагандни ефекти неће бити постигнути. Тежак и монотон оперативни рад, стална контрола огромне територије са чудним становништвом, а то Американци нису научили за све године рата.

Међутим, побеђивати се мора. У предизборној трци, губици се не опраштају.