Прочитај ми чланак
(Роберт Мери)
Одлука председника Обаме, објављена 13. јуна [2013], да ће сиријским побуњеницима послати лако наоружање и муницију одраз је једне суштинске чињенице у дијалектици америчке иностране политике. У оквирима ове владе, па чак и широм званичног Вашингтона, хуманитарни интервенционизам је неизбежно опште место инсајдера који одлучују о политици. Ни у једној ни у другој партији не постоји интелектуална противтежа овој утицајној идеји да Америка мора да вида ране човечанства где год пронађе страдање и прилику за настанак демократије.
Ова спознаја упада у очи када покушамо да анализирамо логику председникове одлуке о Сирији, процесом елиминације. Можда ће неко помислити да је председник одлучио да је коначно куцнуо час за одлучну промену тока сукоба у корист антивладиних устаника, а против режима сиријског председника Башара ал-Асада. Али нико, па ни председник, не верује да ће скромни допринос у војној помоћи битно утицати на грађански рат у Сирији.
Неко ће рећи да Обама можда жели да поправи положај оних устаника који верују у релативно отворено и плуралистичко друштво, наспрам радикалних исламиста вођених џихадистичким страстима и сновима о теократији попут Авганистана пре 11. септембра. Али ни ово нема смисла. Многи аналитичари верују да су џихадистичке групе – међу којима је и Фронт Ал-Нусра, у савезништву са Ал-Каидом – војно далеко снажније од секуларних побуњеника. Не звучи вероватно да америчка помоћ неће завршити у рукама џихадиста.
Није реч ни о жељи политичара да ускладе државну политику са јавним мнењем. Галупова анкета после председникове обзнане показала је да је 54% испитаника против председниковог плана за помоћ у оружју, а само 37% за. У анкети Пју центра отприлике у исто време, пуних 70% испитаника било је против америчког и савезничког слања оружја сиријским побуњеницима. Пјуова анкета је такође показала да велика већина Американаца сматра да је војска САД ангажована на превише места, и сумња да би сиријски побуњеници владали земљом имало боље од Асадовог режима.
Одлуку, дакле, не могу да објасне ни политичка рачуница, ни жеља да се фаворизују секуларни устаници, нити реалистични стратешки циљеви у региону. Једино преостало објашњење је да се Обама окренуо хуманитарној интервенцији као темељној спољнополитичкој филозофији своје партије, коју нико у озбиљним вашингтонским круговима не доводи у питање. То је, изгледа, и Обамина лична филозофија. Како је објаснио током војне интервенције у Либији 2011. године, немешањем у тамошње догађаје, САД би „изневериле наше биће“.
Председникова одлука о Сирији намеће два питања. Чему претварање да се утиче на догађаје, када Обамин поступак неће имати никаквог утицаја на даљи развој трагедије? И зашто данас нико у области спољне политике не оспорава концепцију хуманитарне интервенције?
Делимичне одговоре на оба питања нуди исти феномен – пад националистичких осећања унутар Демократске елите. Природна противтежа хуманитарном интервенционизму је национализам, идеја да Америка прво и пре свега мора да гледа сопствене интересе и императиве; да се брине првенствено о сопственим грађанима; и да мора избегавати глобалне авантуре које би угрозиле државну касу и безбедност земље.
Суочени са предложеном авантуром у иностранству, националисти обично постављају суштинско питање: да ли национални интерес оправдава просипање америчке крви у име ове или оне војне иницијативе (или поступка који би могао да заврши војном иницијативом)? Судбина осталих народа широм света, ма колико срцепарајућа, обично не утиче на рачуницу националиста. Занима их само судбина Америке.
Ово узнемирава многе у Демократској елити, која је током балканске кризе деведесетих формулисала доктрину која хуманитарне разлоге вреднује више од националистичких. За њих су права и добробит народа широм света постали важнији од права и добробити Американаца. Као што је приметио Роберт Каплан (Robert D. Kaplan), либерално прихватање универзалних принципа као водиље спољне политике „довело је до пацифизма… када је реч о нашим тврдим националним интересима, а агресивности када је реч о одбрани људских права“.
Ово је чисти Вилсонизам. „Надам се и верујем“, рекао је Вудро Вилсон у обраћању Конгресу, апелујући на Американце да прихвате учешће у Првом светском рату, „да се обраћам либералима и пријатељима човечанства у сваком народу… желим да верујем да говорим у име тихе већине целог човечанства“. Када су САД касније ушле у рат, Вилсон се хвалио да мотивација његове земље није била национални интерес: „Оно што очекујемо од овог рата није само наш интерес, већ да свет постане место вредно и безбедно за живот.“
Вилсонистички хуманитаризам је сада темељна филозофија Демократске странке, до те мере да чак и председник Обама, инстинктивно подозрив према ризицима авантуризма, осећа потребу да је уважи бесмисленим чином према Сирији. Иако се у влади поводом тога водила оштра расправа, на крају је превагнуло опште место.
Где је онда данашњи Хенри Кабот Лоџ (Henry Cabot Lodge)? Лоџ, сенатор из Масачусетса и преседник Одбора за спољне послове у Сенату када је Вилсон хтео да Америка приступи Друштву народа, оштро се супротставио Вилсону и Друштву, и то америчким национализмом. „Морам да мислим прво на Сједињене Државе“, изјавио је Лоџ за говорницом Сената августа 1919. „Волим само једну заставу, и не могу да ту љубав и поштовање поделим са полутанском заставом некаквог Друштва.“ Лоџ није био против америчких интервенција у принципу, него само када нису биле везане за национални интерес САД. Њему је било савршено јасно да је Вилсонизам у свом чистом облику потпуна антитеза америчком национализму.
То је јасно и Дејвиду Роткопфу (David Rothkopf) и он због тога оштро напада амерички национализам. Роткопф, председавајући и уредник магазина Форин полиси (Foreign Policy), оличење је данашње „Давос“ културе хуманитарног интервенционизма, која жели да уништи и последње остатке онога што он назива „вестфалском бесмислицом националне државе“. На страницама свог магазина, Роткопф жали што његова земља „превише слави индивидуалност“ и да због „идеологије тржишта“ – у којој има више Дарвина него Адама Смита, по њему – отписује оне који су заостали као „део велике природне једначине“. Створивши тако карикатуру безосећајне земље, Роткопф је нимало деликатно именује „крајишки одјебизам“ (“frontier fuck-you-ism”) и оптужује и оне своје суграђане за које мисли да је не примењују у унутрашњим стварима да се тако понашају према остатку света. Резултат је, вели он, „нарцисоидни национал-етатизам са главом у песку, који нас све излаже ризику“.
Роткопф је паметан човек, и јасно му је да „вестфалска бесмислица националне државе“ представља једину озбиљну, потенцијалну, интелектуалну претњу хуманитарном интервенционизму који је освојио Демократску странку. Без сумње му је јасно да – упркос одсуству иоле озбиљније расправе о томе унутар његових елитних кругова, или чак у свакодневном политичком дискурсу – снажна национална осећања и даље постоје мешу обичним Американцима. Можда зато о томе говори толико острашћено.
Историја нас учи да обично кад год ставови елите доведу до великог раскорака између политике и воље народа, долази до обрачуна. Демократско опште место спољне политике можда тренутно нема озбиљну конкуренцију, али то не значи да она не може да се појави.
За то време, опште место Републиканаца држе неоконзервативци, који се једнако залажу за иностране авантуре али из другачијих разлога. Са изузетком сенатора Пола (Rand Paul) из Кентакија, и они Републиканци који се не сматрају неоконзервативцима избегавају да им се отворено супротставе. Резултат је да се и републиканска елита суочава са базом којој све више смета интервенционизам, па самим тим и она иде пут политичког обрачуна.
Есеј Пола Пилара (Paul R. Pillar) са Џорџтауна, на насловној страници овог издања, аналитички развија аргумент да је ово у ствари доба национализма широм планете, и да припадност држави-нацији покреће догађаје у свету у далеко већој мери него што то жели да призна већина америчких интелектуалаца. Он та осећања сматра једнако присутним у Америци као и на другим местима. А Раџан Менон (Rajan Menon), који предаје на Градском колеџу универзитета у Њујорку (CUNY), види национализам као значајан геополитички фактор у свом прегледу будућности Азије, такође у овом издању.
Национализам није мртав, ни овде ни у иностранству, и вероватно ће се поново појавити у Америци као противтежа хуманитарном интервенционизму који је у потпуности освојио Демократску странку и политички дискурс уопште. Питање је само када, и која криза америчког авантуризма у иностранству ће томе бити повод.
Роберт Мери (Robert W. Merry) је аутор бројних књига о америчкој историји и спољној политици, одлазећи је уредник „Националног интереса“
