Алан Бенажам, француски блогерски аналитичар и администратор познате мреже „Волтер“

Сматрајући да је интервенција без дозволе УН рискантна, нарочито зато што су Руси и Кинези запретили да ће сами интервенисати уколико дође до америчких акција, смишљена је трећа тактика која се састоји у укључивању плаћеникa сунитa салафистa који ће учествовати у џихаду у Сирији против оних које називају алаутским јеретицима (алавити) и који ће такође протерати сиријске хришћане са следећим наређењем: „алеуте у гробове, хришћане у Либан“.

Поштовани господине Бенажам, можете ли за читаоце Геополитике нешто више рећи о мрежи Волтер, чији сте Ви администратор? Шта је основна програмска и уређивачка идеја сајта који водите и како објашњавате да у времену толиког броја медија у свету постоји тако драстично прећуткивање и манипулација истином?

– Мрежу Волтер је 1994. године основао Тјери Мејсан, ком сам се убрзо придружио. Њен циљ је био да делује за слободу говора против свих цензура и да се бори за ширење секуларизма и републиканских идеја Француске. Мрежа Волтер је почела са радом редовним објављивањем фотокопираног опуса који је слат поштом на адресе претплатника. Екипа је тражила информације које нису могле да се нађу у другим медијима. Иначе, екипа мреже се политички налазила на страни републиканске деснице и борила се против екстремне деснице и неофашистичких идеја.

Године 1999. смо се посебно заинтересовали за НАТО агресију над српским Косовом и Србијом, објављујући свакодневно поређења између увек победничких НАТО извештаја које је објављивала штампа, и осталих информација прикупљених ван НАТО извора, које су биле све сем славне.

Онда смо од 2001. године почели да радимо на истраживању о томе шта представљају „Stay behind“, тј. НАТО ултратајне мреже у земљама Западне Европе, и схватили смо, посматрајући неофашистички покрет, да та мрежа управо инструментализује тај покрет. За време те истраге све смо више откривали колико су те мреже огромне и штетне, полако смо попримали антиимепријалистичко лице.

Завера 11. септембра 2001. године представља за нас једну врло важну етапу. Ми смо већ од самог 11. септембра приметили неке недоследности у званичним информацијама и убрзо смо на нашем интернет сајту објавили игру „седам грешака“ у духовитом тону. Ова игрица се убрзо прочула у целом свету, што је и допринело нашој популарности.

Онда је Тјери Мејсан објавио своју књигу „Ужасна лаж“ („L’effroyable Imposture“), убрзо после „Пентагејт“ („Le Pentagate“) који открива додатне важне информације о стварности те завере. Од тог тренутка је мрежа Волтер попримила један другачији аспект, а учешће Тјерија Мејсана у једној ТВ емисији на француској телевизији је изазвало полемике. У једном периоду смо били гурнути у акцију контраинфомисања о 11. септембру.

Наша позиција је била све више и више антиимперијалистичка, и у том смислу смо 2005. организовали конференцију „Осовина мира“ („Axis for Peace“) у Бриселу, где смо позвали велики број антиимперијалистички оријентисаних људи из целог света. Тог тренутка је мрежа Волтер добила међународну димензију, окренуту углавном ка борби против англосаксонског империјализма. Године 2007. почеле су многе непријатности за мрежу Волтер, као и за Тјерија Мејсана, због чега смо морали да затворимо свој француски огранак.

Долазак Саркозија на власт је за нас био огромна разлика у односу на Ширакову благонаклоност. Саркози, врло близак САД, започео је политику тесног колаборационизма између Француске и империјализма, што се касније и видело у агресији против Либије. Тјери Мејсан је схватио да његова лична сигурност више није могла да буде обезбеђена и зато се склонио у Дамаск, па у Бејрут. Данас живи и ради поново у Дамаску.

Империјализму су потребне лажи, потребно му је да затрује своје поданичке народе како би оправдао своје ратове и покушао да добију гласове у УН који би му дозволили да пређу у акцију. Оно што империјализам данас назива „хуманитарном интервенцијом“ његово је главно оправдање, које може да функционише једино помоћу лажи захваљујући којима демонизују оне који су његова мета.

Мрежа Волтер је постала непријатељ свих тих органа који се баве дезинформацијом због свог међународног успеха и због своје жеље да информише, упркос штампи која се душом и телом предала америчком империјализму.

Пошто сте веома добро упућени у стање у Сирији, реците нам како тренутно оцењујете рат који се тамо води против легалних власти. Шта је позадина најновијег покушаја да се промени још један режим на Блиском истоку и зашто Запад хоће да сруши Башара Асада?

– Рат против Сирије је део једног дуготрајног пројекта који је прво испланирао амерички тинк-тенк „Пројекат за нов амерички век“ („Project for a New American Century“); такође је део и адаптационог плана оног што САД назива великим Блиским истоком. Генерал Весли Кларк је у једном познатом интервјуу споменуо свој разговор са одговорним лицем за Пентагон које је тврдило да су планови агресије на Либију и Сирију били смишљени већ 2002.

Ради се, дакле, о класичном империјалистичком рату, чији је циљ разбијање Сирије као националне државе, исто као што су биле разбијене Југославија, Сомалија, Ирак и Либија. Америчка, и уопште ангклосаксонска империјалистичка стратегија, састоји се у разбијању легалних држава како би се оне разбиле у мини етничке или верске државе, чије је потчињавање тако олакшано. Стратегија против Сирије је потпуно иста као она која је употребљена против Југославије и Либије.

Најпре стварају међуверске или међуетничке сукобе, затим креирају репресије и демонизују политичког лидера, оличење националног јединства, и то помоћу западњачке штампе која је под њиховом командом, у покушају да га свргну с власти; а затим, под изговором хуманитарне интервенције за „спас“ народа, шаљу авијацију која бомбардује целу земљу, желећи тако да сломе дух и отпор народа који им је на мети.

На крају им је план да заврше цео посао војном интервенцијом на терену заједно са трупама плаћеника који су углавном из џихадских муслиманских средина (Ал Каида). И све се то ради у сагласности са УН. Зато су шефови држава који су присутни у Савету безбедности били уцењивани, купљени и корумпирани како би дали свој глас.

Реците нам ко су припадници тзв. „Сиријске ослободилачке армије“ и каква је управљачка, односно војно-командна структура. Откуда толико присуство радикалних исламиста из других земаља у Сирији на страни побуњеника? И како објашњавате толико присуство бораца Ал Каиде, као и једну чудну подударност у циљевима између интереса Ал Каиде и САД?

– Опозиција републиканском мултиверском режиму у Сирији је почела као једна од обојених „револуција“ коју је у Србији експериментално спровела америчко-српска организација Отпор, и која се у Украјини и другде наставила као наранџаста револуција. Ово противљење је ускоро постало верског карактера, јер су опозиционари почели да пребацују председнику Башару Асаду да је он сунитски а не алавитски муслиман.

За време првих демонстрација у почетку су били присутни наоружани људи који су планирали да пуцају на народ и полицију као у Либији, са циљем да провоцирају тешку репресију. Било је мртвих на обе стране, али је „западњачка“ пропаганда, уз помоћ своје штампе, показала само жртве међу демонстрантима, ни не спомињући пуцање са кровова.

У Сирији постоје наравно и сунитски религиозни екстремисти, међу њима и многобројни такфиристи, који сматрају да треба физички елиминисати оне који нису сунити салафисти, тј. оне који, по њиховом мишљењу, не упражњавају прави сунитски ислам. За њих је дакле убиство једног муслимана дозвољено, што им омогућава одлазак у џихадски рај, са одговарајућим бројем девица којима треба да одузму невиност. Ти људи су углавном из најудаљенијих села у Сирији и о њима се брине шеик који проповеда џихад.

Директна страна интервенција специјалних снага Француске, и сигурно Велике Британије, почела је већ 2012, доводећи са собом неколико псеудоновинара, правих тајних агената, који су омогућили опремање војне побуне материјалом за комуникације како би побуњеници добијали сателитске информације о кретањима националне армије. Тако је створен микроемират Хомс, који је убрзо пао под опсаду и уништен је, и тада је неколико Француза било заробљено.

Циљ је био стварање „ослобођених“ зона које би могле да траже помоћ од САД. Ова акција, међутим, није успела. Онда су САД и њене француске и британске марионете покушали да добију дозволу од УН за војну интервенцију, како би „спасли“, као и обично, народ од „масакра“, а у ствари − како би могли да бомбардују земљу и покоре је.

Руси и Кинези су уложили вето на резолуцију Савета безбедности УН која је требало да дозволи америчку интервенцију, зато што Сједињене Америчке Државе нису испоштовале резолуцију 1973. која је организовала само једну безваздушну зону у Либији, док је НАТО искористио ту резолуцију и бомбардовао цивилне мете, као што су водоводни системи, цивилни материјал за комуникацију, електричне централе, итд. тако да су та бомбардовања, по међународним важећим споразумима, ратни злочин.

Сматрајући да је интервенција без дозволе УН рискантна, нарочито зато што су Руси и Кинези запретили да ће сами интервенисати уколико дође до америчких акција, смишљена је трећа тактика која се састоји у укључивању муслиманског света и даље, плаћеника сунита салафиста, који ће учествовати у џихаду у Сирији против оних које називају алаутским јеретицима (алавити) и који ће такође протерати сиријске хришћане са следећим наређењем: „алеуте у гробове, хришћане у Либан“.

Тако је река салафистичких џихадиста стигла у Либију и Турску, и одатле у Сирију, преко сиријске границе која се налазила у близини циља: за Алеп се ради о турској граници. Ти борци су, као и у Либији, били под командом и пратњом специјалних британских, немачких и, вероватно, француских снага. Циљ је био ширење рата по целој Сирији, у градовима и селима, као и непрестани покушаји побуњивања народа. Наравно, све ово је рађено у пратњи „новинара“ које су повели са собом како би увеличавали за западњачку публику „лепоту“ акција ових џихадиста прекрштених у побуњенике.

Ти џихадисти салафисти или таркифисти су потпуно исти као и они који се називају Ал Каидом, против којих се наводно борила Америка. У ствари, у прошлости су служили као изговор и оличавали су „рат цивилизација“ или „рат тероризму“ што је Сједињеним Државама дозволило да закопају јавне слободе помоћу „US patriot act“, а нарочито да обезбеде испоруке оружја за њихов војно-индустријски комплекс. У ствари, Ал Каида и вахабитски салафитски покрет су одувек били под контролом САД, директно, или преко њихових савезника у Катару или Саудијској Арабији.

Тај покрет је интервенисао у Авганистану против Руса, у Југославији, Либији и сада у Сирији, и увек на услузи америчком империјализму.

Како оцењујете сам ток сукоба са војног аспекта? Да ли сиријска армија може да издржи упркос све већој подршци побуњеницима од стране Запада? Да ли председник Асад има довољно снаге да опстане? Може ли конфликт да прерасте сиријске границе? Да ли се заиста може очекивати напад на Иран?

– Арапска армија Сирије се углавном састоји од регрута, тј. од младих Сиријаца. Очигледно је, када гледамо видео-снимке, да се добро боре и да је војска дисциплинована, истренирана и под добром командом; изгледа да јој сиријски народ даје своју подршку, а видели смо ту народну подршку чак и у Алепу, изузетно мултикултуралном и прогресистичком граду.

Тврдње западњачке пропаганде да је та армија деморалисана и да је претрпела бројна дезертерства су нелогичне у односу на чињенице које су, у осталом, објавили и неки западњачки медији.

А салафистичке побуњеничке снаге су починиле многе злочине против становништва. То становништво углавном дочекује националну армију као ослободиоце. Међутим, прилив страних џихадиста је неисцрпан, и чим изгубе борце, одмах стижу нови које је претходно фанатизовао њихов шеик, и који иду у борбу без икаквог страха, надајућу се девицама у Рају.

Деловање сиријске војске је методично и компликовано, и вероватно ће дуго трајати како би елиминисали тај бескрајан доток бораца који траже џихадски рај. Тренутно не постоји ниједан разлог због ког би Башар Асад дао оставку. А целокупна политичка опозиција, национална, организована и конструктивна, више не постоји.

Чланак француског генерала ваздухопловства Флерија, у „Ле Монду“, објашњава стање француских и сиријсих ваздухопловних снага. Сирија има дупло више авиона од Француске, али такође има руска средства ПВО последње генерације, чинећи тако сиријско небо скоро несавладивим. Турци су покушали да тестирају сиријску одбрану, и њихов авион је оборен чим је прешао границу. Да би НАТО савладао Сирију, тврди генерал, потребно је организовати изненадан и масиван напад свих америчких војних снага, знајући да би те снаге претрпеле знатне губитке.

Јасно је да НАТО, са целокупном америчком војском, заједно са израелским снагама, нема довољно техничких средстава да истовремено нападне и Сирију и Иран. Јасно је и да би у том случају реаговале Кина и Русија, што би се претворило у светски рат. Тврдње израелске штампе о томе да је напад на Иран неминован само су обично прављење буке и тровање лажима.

Несумњиво је да је највећа звезда сајта Волтер, ако тако можемо да се изразимо, Тјери Мејсан, чије се анализе прате и читају у озбиљним и слободарским круговима у читавом свету. Пошто сте Ви и политички саветник Тјерија Мејсана, реците нам нешто више о господину Мејсану и шта га саветујете.

– Тјери Мејсан је либералан човек, у правом смислу те речи, што нема везе са псеудо либерализмом Англосаксонаца. Као и ја, и он се види у политичким либерализму револуционарне Француске из 1789. У неку руку, ми се залажемо за што веће индивидуалне слободе за што више људи. Наш кредо је Декларација права човека и грађана из 1789.

Прихватамо све последице које произилазе из те декларације и из нашег француског политичког фундаментализма. Те последице нас терају да се боримо за повратак независности Француске, коју су унуштили многи злочиначки споразуми, као Атлантски пакт, уговор о ЕУ (Мастрихт), Лисабонски споразум, и споразум који је успоставио евро, конфискујући нашу националну монету зарад профита финансијских тржишта и САД. Такође бранимо слободу нација у складу са повељом УН, и, наравно, боримо се против империјализма. Дакле, непрестано се договарамо тако да наши чланци буду у складу са овом чврстом политичком линијом и да одражавају оно што ми називамо француском идеологијом.

Како оцењујете стање у Француској и уопште у ЕУ, као и економску кризу која се манифестује кроз кризу еврозоне?

– Узећу само један значајан пример, јер не би било довољно простора за све: дуг. Ова криза је директна последица англосаксонског финансијског система који нам је наметнут преко Европске уније и злочиначких споразума. Главни механизам тог система је дуг.

Можемо да констатујемо да су све земље чланице ОЕЦД, тј. оне које директно трпе америчку власт, задужене у великој мери. Да ли заиста верујете да Француска, или чак Јапан, најбогатије земље на планети, имају потребу за задуживањем?

Наравно да не. То задуживање на англосаксонским финансијским тржиштима нам је наметнуто преко евра, монете која је у њиховом власништву и над којом је Француска изгубила сваку контролу. Њихови политичари, нажалост, још увек на власти код нас, намећу овај неправедан дуг, који је за њих само игра књиговодствених записа, али те камате плаћа француски народ својим знојем и радом, као и други „задужени“ народи из еврозоне и ОЕЦД. 

Плаћање тих камата кошта сваког Француза 3000 евра годишње, што је огромна сума и доприноси осиромашењу грађана. Данас је грчки народ уморан, сутра ће други народи бити исцрпљени до сржи.
Знајте да је еврозона смртна замка за те народе. Чувајте се те замке.

Како оцењујете глобалне односе снага у свету, посебно односе између великих сила − САД, Русије, Кине? Да ли нам можете укратко изнети пројекцију будућег развоја међународних односа? Да ли свет иде ка једном великом конфликту, како тврде многи? И како оцењујете улогу Русије и њеног председника Владимира Путина, који је предмет жестоких медијских напада?

– Написао сам два чланка о томе на свом блогу: „За слободу нација“ и „Зашто треба подржати В. Путина“ (www.alain-benajam.com). Ово што следи је резиме мојих чланака.

У младости сам био члан и кадар француске комунистичке партије, СССР је још увек постојао, и постојала је социјалистичка фракција која је оспоравала моћ англосаксонског империјализма. Постојала је светска идеолошка битка између капитализма и социјализма. Данас тај социјализам не постоји, а капиталистички систем се проширио на целу планету, чак и у Кини, којом и даље управља комунистичка партија.

Међутим, сада можемо да уочимо да су међународне тензије још јаче од оних за време Хладног рата и да је империјализам још увек једнако вирулентан. Шта то значи? То значи да данашња контрадикција није између социјализма и капитализма, већ између слобода нација и империјализма. Национално питање се данас намеће, а нација, нација-држава, правна нација, главни је бедем против империјализма. Јасно је да је нација-држава један скуп закона и један народ који намеће те законе. Сви ти закони су препреке финансијским тржиштима које контролишу Англосаксонци преко долара.

Глобални циљ Англосаксонаца је да униште све те нације-државе и да их замене малим етничким или верским ентитетима, који су хаотични и лакши за манипулисање. Значи, с једне стране имате нације које су још слободне и које бране повељу УН и мултиполарни свет, а с друге стране имате англосаксонски империјализам који се залаже за нови светски поредак у којем би правне нације нестале, што би им омогућило експлоатисање тих народа без икаквих граница, као што експлоатишу Француску у еврозони.

Русија и Кина су изненада схватиле ту огромну опасност по њих, а очи им је отворио рат у Либији. Такво схватање света у Русији великим делом долази од Владимира Путина, који се вероватно сетио да је некада био кадар СССР и комуниста.

Данас су Кина и Русија одлучиле да зауставе ту империјалистичку авантуру на границама Сирије и Ирана. За сада је то само дипломатски чин, али те велике нације немају никаквих илузија и спремне су на оружани сукоб, и то су и више пута рекле.

Дакле, налазимо се у сличној конфигурацији као у оној из Хладног рата, за време социјалистичког и капиталистичког блока, али са различитим идеологијама. С једне стране су још увек слободне нације, са Русијом и Кином на челу, са заједничком организацијом ШКО (Шангајска Кооперативна Организација), затим са моћном економском организацијом БРИКС, и са организацијом несврстаних која се састала у Техерану.

Том блоку економски врло снажних нација ће се придружити и политичке независне организације још увек покорених народа као што је Француска. Те организације су још увек слабе, али јачају из дана у дан, организују се, чему ми доприносимо у мрежи Волтер.
Светски рат који би започеле САД у економском распаду, закључио би њихов крај.

Да ли стижете да пратите стање у Србији? Како оцењујете улогу српског народа, који је у последње две деценије био изложен жестоким притисцима глобалне олигархије? Како оцењујете стање око Косова, као и борбу коју српски народ води да сачува ово своје историјско средиште?

– Распад Југославије је био прототип империјалистичког деловања: разбити државе-нације и заменити их малим етничким ентитетима, обухваћеним великим државама као што је, на пример, Европска унија, тотално потчињена финансијским тржиштима и Англосаксонцима. Успели су у томе захваљујући тадашњој руској пасивности. Србија има ту срећу да је једна од последњих независних држава Европе.

Она то мора и да остане, да одолева притисцима. Њена будућност је у чврстом економском и војном савезу са Русијом, савезу који се управо конкретизује.

Бити европска држава, још увек независна, која се бори за слободу нација, предност је, и мора да постане политичка позадинска базмету изгубио своје историјско срце. Наравно да ми морамо да подржимо тај народ како би повратио то срце, јер је то народ који је пријатељ Француске од давнина.

Извор: Геополитика бр. 55

Ознаке: Ален Бенажам, Арапска армија Сирије, империјализам, нација, сиријски грађански рат, Тјери Мејсан