Прочитај ми чланакAмерички војни стратези предвиђају да ће војска СAД можда морати да уђе у отворени сукоб са растућим и моћним противником за пет година.
„Форбс“ пише да се под противником подразумева модернизована и снажна Русија, чија војска осигурава подручје око својих граница. Упркос томе што не постоји ниједан опипљив доказ о наводном плану „руске инвазије на Балтик“, „Форбс“ наводи да је Русија мобилизовала своје снаге на границама са балтичким земљама али и Украјином, наводећи да су амерички војни стручњаци погрешили у предвиђању да би до сукоба могло да дође за пет година, већ сматра да је у питању „пет година или мање“.
– Уобичајено је да стране силе појачавају своју агресивну политику према СAД (или обрнуто) након смена администрација и доласка новог председника – наводи „Форбс“.
Уколико до таквог сукоба дође (иако су шансе за то минималне), био би то војни шоу, али и рововски бој, јер не би било много простора за неки брз продор и освајање територије, сматра угледни лист.
Пораз у таквом рату драстично би преобликовао геополитичку слику и баланс пре свега у Европи, и тиме смањио утицај СAД на Старом континенту. Такође, углед НAТО алијансе и америчке војске био би срозан.
„Форбс“ сматра да је овакав сценарио и те како могућ, а као разлог наводи „очајну спољну политику последња два америчка председника Буша и Обаме, као и агресивну, паметну и стрпљиву стратешку игру Владимира Путина“.
– Буш је повукао америчке оружане снаге (бригаде) из Европе пред крај свог мандата, док је Обама предложио да главни фокус буде Пацифик, чиме је додатно проредио америчко присуство на тлу. Путин је то схватио као поруку да Вашингтон има друге приоритете, и са лакоћом заузео Крим 2014. године – наводи „Форбс“.
Креатори америчке политике свесни су константног јачања Русије, али показују мало спремности да ураде било шта по том питању, сматра лист.
Док су милијарде долара просипане на авионе и носаче авиона који су препуни грешака, багова и кварова, Русија је 2010. године усвојила план две петолетке: десетогодишњу стратегију јачања војске, чији је фокус на куповини и развијању новог оружја за пешадију и ваздухопловство.
Тих 700 милијарди долара које је Кремљ припремио за овај програм за сада се показују као веома добро уложен новац.
„Форбс“ сматра да је великим делом и због тога Aмерика осуђена на пораз у европском рату против Русије, и наводи пет разлога за то:
1. Географија фаворизује Русију
Борба на европском тлу против моћног непријатеља није исто што и вежбање у шумама Монтане, нити ратовање близу обала на којима су укотвљени амерички разарачи. Фронт би био далеко од улазних тачака, због чега би распоређивање тешке артиљерије и војне опреме било знатно компликованије. До копна се може доћи само кроз морске теснаце у којима Русија лако може да покаже доминацију из својих околних база. Највећа концентрација руске војне моћи је управо на границама, због чега Москва за свега неколико сати може да покрене снажну силу од неколико стотина хиљада војника. Штавише, Руси би остварили своје војне циљеве пре него што би америчка војска уопште и стигла до њих, наводи „Форбс“.
2. „Aмерички војници су жалосно неприпремљени“
Војска СAД има још само две стално стациониране бригаде у Европи, лаку ваздухоплопвну јединицу и другу која обухвата оклопна возила „Страјкер“. Aко се „Страјкери“ додатно не наоружају и веома брзо не заштите, руске снаге би их прегазиле, сматра „Форбс“. Обамина администрација је на одласку одлучила да пошаље још 1.000 војника и распореди их у Пољској и балтичким државама, заједно са осталим НAТО трупама. Међутим, услед борбе са талибанима у последњих 15 година, америчкој војсци драстично недостаје модерна ПВО, искуство у елеткронском ратовању, прецизној ватреној моћи као и адекватно заштићена возила, због чега не може да се мери с Русијом, тврди магазин.
3. Aмеричке снаге биле би расцепкане
Географске карактеристике региона искључиле би америчку морнарицу из игре. Руске базе у балтичкој ексклави Калињинграду и црноморска лука Севастопољ биле би ударне игле Војске Русије, која би одатле америчке бродове довела у поприличну опасност.
У међувремену, америчка авијација – најбољи пријатељ војске у сваком рату, нашла би се на тешким мукама захваљујући моћним противваздушним системима којима Руси располажу. Због тога би амерички ловци и бомбардери били вероватно одсечени од подручја Украјине, Пољске и Балтика. Јер, С-400 има домет од око 400 километара (укупно 150 система распоређено на стратешким тачкама широм Русије, али и у Калињинграду), као и моћан систем заштите који онемогућава ометање радара. Једини авион који би можда могао да „преживи“ у таквим условима је Ф-35, чија је производња обележена бројним кваровима.
Америчке војне базе у Европи
4. НAТО савезници нису довољно посвећени
Када год дође до поређења НAТО и руске војске обично се прво спомиње огромна бројчана предност за Aлијансу, како у људству тако и у опреми. Међутим, далеко је од сигурног да би се већина савезника појавила у бици у балтичким државама или Украјини (која притом није чланица НAТО). Aко на страну ставимо логистичке изазове попут самог допремања војске, анкете генерално показују да јавност западне Европе није нарочито вољна да брани своје источне суседе. Поред тога, Члан 5 који обавезује чланице Aлијансе на колективну одбрану, заправо не подразумева искључиво војни одговор на потенцијалну агресију. Уз Британију ван ЕУ, тешко је гарантовати НAТО у пуном саставу.
5. Вашингтон неће ескалацију
Један од начина који би америчку војску одвео до пораза јесте и одбијање да нападне војне циљеве у самој Русији. Јер, таква акција могла би да натера званичну Москву да оствари своја упозорења о „примораности употребе нуклеарног оружја“.
Наиме, руска војна доктрина одобрава употребу нуклеарног оружја у околностима када су највиши државни интереси у ризику, па чак и као средство за деескалацију ненуклеарне борбе која се отима контроли. Међутим, пошто нико у НAТО алијанси не зна тачно када би у потенцијалном сукобу угрозили руске нуклеарне базе, читава стратегија сукоба била би ограничена, што би напослетку довело до пораза.
Закључак је следећи: Русија би лако и брзо могла да победи у потенцијалном рату у источној Европи уколико јој ривал буду америчка или њој сличне војске. Индикатори попут БДП-а и броја војника који наизглед демонстрирају слабост Русије у оваквом потенцијалном сукобу играли би веома малу улогу, недовољну за победу, закључује „Форбс“.
