Прочитај ми чланак
Феликс Баумгартнер, 43-годишњи Аустријанац који је ушао у историју скочивши са ивице свемира, односно са висине од 39.045 метара, дао је велики интервју британском листу Гардиан, у коме је открио како је било припремати се за историјски скок.
„Зову ме неустрашиви Феликс. Ипак ја и ви знамо да неустрашиви Феликс не постоји. Можда се чиним као цоол тип, али пре свега сам требао победити у тешкој псиохолошкој битци. То је било теже него искорачити у свемир“, започео је Баумгартнер признањем новинару. Проблем је био у свемирском оделу.
Наиме, како објашњава Баумгартнер у интервјуу, мрзео је и плашио се свог свемирског одела.
„Почео сам се бавити скајдајвнгом јер је волео идеју слободе. Али свемирско одело те зароби, а људи су му сваки дан додавали нове терете. Рекли би: ‘ОК, сад требамо боце с кисеоником’, а за пар недеља би рекли: „Треба ти торба на грудима“. Та је торба постајала све већа и већа, а само одело је већ било двапут теже од мене. Скајдајвинг сада није забава. То је застрашујуће. Сећам се свог првог скока с тим оделом. Стајао сам на излазу на 9.100 метара, и осећао сам се као да ми је то први скок икад. Вратио ми се страх стар 25 година. Никад се нисам добро осећао у том оделу јер ми никад није постало као друга кожа“.
„Обично кад скачем, чак и зими, носим јако танке рукавице. Желим бити флексибилан, како бих могао брзо реаговати. Али свемирско одело те успорава. Имаш велике рукавице и не можеш баш померати главом. Природно је, да кад отвараш падобран, погледаш према горе. У свемирском оделу то не можеш. Зато сад имам два огледала на својим рукавицама. Тако отвориш падобран па погледаш доле на огледала да видиш је ли се отворио. Свака вештина коју сам развио током година постала је прилично непотребна чим сам обукао то одело. А након 25 година професионалног скакања, осећаш да те то умара али и излаже“, открио је Аустријанац.
„Осећао сам се анксиозно само ако бих био у оделу више од једног сата. Можеш некако проћи кроз тај сат, али ако је требало проћи пет сати, то нисам могао. Тако да је то био проблем који сам морао решити“, признао је Баумгартнер, који је због тога потражио помоћ два психијатра.
„То је било први пут да сам имао потребу за такву помоћ. То ми је у почетку било јако срамотно. Питали би ме: „Како бисте то што се догодило описали свом сину?“. А ја немам сина. Па ми се није дало разговарати са имагинарним сином. Но, истом тренутку сам мислио: „Ако ме ово реши анксиозности, разговарат ћу са мојим невидљивим сином“… Плашио ме и мирис одела, мирис гуме…
Али моја анксиозност би почела дан пре (облачења одијела, оп.а.). Не бих добро спавао, па би се сутрадан возили до ЛанКастера (где је била капсула). И знаш да те одело чека. Психијатар је то назвао „током негативних мисли“. Увек сам био у том „мрачном возу’. Рекао ми је да мислим позитивно. Лако је рећи, тешко то учинити. Али успео сам, и почео се осећати јаким“, казао је Баумгартнер. Но, услиедили су и нови проблеми.
Наиме, због клаустрофобије и анксиозности која га је мучила, његов је тим почео сумњати да може извести скок, што му је, признао је Баумгартнер, било најтеже.
„Клаустрофобија је била једина слабост коју сам имао. То није била моја грешка, то је било у мојој глави. Али помислио сам, спреман сам учинити штагод треба да добијем натраг свој тим. Након пет дана је упалило. Две недеље касније, знао сам да су сви позитивни и да сам спреман“, казао је Баумгартнер.
Што се самог скока тиче, проблема је било с визиром, који би се замаглио кад би Баумгартнер издахнуо. Зато је проверавање опреме мало потрајало, а зато је имао и мање времена за скок кад је изашао из капсуле и почео падати и вртети се око своје осе.
„Док сам се вртео, мислио сам: „Да ли да стиснем дугме и отворим падобран и зауставим вртешку? Али то би значило да нећу пасти брже од брзине звука. Морао сам остати цоол, а то је оно на чему радим задњих 25 година – да будем фокусиран и да не паничим. Мој највећи страх није био да ћу умрети, већ да нећу престићи брзину звука“, открио је Баумгартенр.
На питање о најљепшим тренуцима скока, Баумгартнер је дуго размишљао, примећује новинар Гардиана.
„Било је неколико добрих тренутака. Један је био кад сам стајао са ногама ван капсуле, тренутак пре него ћу закорачити на платформу. На томе смо радили пет година. Чим сам стао тамо, ослобођен свих каблова, знао сам да ће се то догодити. То је било велико олакшање и заиста јединствен, невероватан тренутак. Ту је био и тренутак кад се падобран отворио и знаш да је готово – још сам жив.
Мајк Тод је био последња особа коју сам видео пре него сам отишао горе. Казао ми је: „ОК, видимо се на земљи, пријатељу“. Али видело се да није 100 посто сигуран у то. Нисам ни ја био сигуран. Припремаш се за најгоре, а надаш се најбољем. И онда, три сата касније, Мајк је био први ког сам видео кад се све завршило“, испричао је овај 43-годишњак.
Баумгартнер је открио и како је његова мајка Ава све храбро поднела, иако је покопала сестру само недељу дана пре његовог скока. Такође, открио је и како га идуће недеље чека рочиште због ударања возача камиона 2010. године.
Потврдио је да сад планира постати возач спасилачког хеликоптера, и да се више неће враћати оваквим скоковима.
„Многи ме клинци сад сматрају неустрашивим Феликсом – али ја се надам да могу учинити да страх буде цоол. Нека сви знају да се Феликс плаши, тако да могу решити своје страхове. Ја сам успео – прво сам одело сматрао хендикепом. Хендикепирани људи морају наћи начин да живе са својим хендикепом. Одело је било мој највећи непријатељ, али је постало мој пријатељ – јер што више се пењеш, више требаш то одело. То ти је једини начин да преживиш. Научио сам волети то одело тамо горе. А то је још боље од пробијања брзине звука“, закључио је Баумгартнер.
(Ало)
