Прочитај ми чланак

Џон Пилџер: Како да јагањци утихну (како функционише пропаганда)

0

Ретуширање, термин који се раније користио уз објашњења за Стаљинове чистке, сада је постао главно оруђе у рукама новинара медија главног тока

У свом обраћању публици Светског фестивала у Трондхајму, Норвешка (Trondheim World Festival), Џон Пилџер исцртао је историју пропаганде силе и описао како она под „дубоким империјализмом“ новинарство себи присваја, па би – само ако јој ми то будемо допустили – вероватно и све нас поробила.

Током 1970-тих случајно сам се срео са једном од водећих Хитлерових пропагандиста, Лени Рифенштал, чији су епски филмови нацисте глорификовали до неба. Десило се да смо истовремено одсели у истом кампу у Кенији, где је дошла да обави раније уговорено фотографисање, након што је успела да избегне судбину осталих Фирерових пријатеља.

Тад ми је рекла да се „патриотске поруке“ њених филмова нису заснивале на „наређењима одозго,“ већ на оном што је назвала „потчињавању склоној испразности“ (submissive void) немачке јавности.

„А да ли је иста таква била и либерална, образована буржоазија?“ Питао сам је. „Да, да, они нарочито!“ одговорила је.

О томе размишљам и данас док посматрам како пропаганда прождире западна друштва.

Ми сe, наравно, прилично разликујемо од Немачке из 1930-тих. Живимо у добро информисаним друштвима. Ми смо глобалисти. Никад нисмо имали оволико свести о свему и свачему, ни више додира једни са другима, ни више и бољих контаката.

А да ли је баш тако? Или ми само живимо у свету медија у којем је испирање мозга подмукло и незаустављиво, а перцепције нам бивају филтриране у зависности од потреба и лажи државних и корпоративних моћника?

САД доминирају светом западних медија. Сем једне, свих десет најмоћнијих медијских компанију имају базу у Северној Америци. Интернет и друштвени медији – Гугл, Твитер, Фејсбук – сви су под већинским америчким власништвом и контролом.

За мог живота Сједињене Државе Америке свргнуле су или покушале да свргну више од 50 страних влада, већином демократских. Мешале су се у демократске изборе у 30 земаља. Бомбардовале су народе у 30 земаља, а већина њих је била сиромашна и неспособна да се одбрани. Покушале су да убију вође 50 земаља. Са циљем да их сузбију, бориле су се са ослободилачким покретима у 20 земаља.

О обухвату и величини тих крвопролића углавном се мало писало, па су већином остала непозната и непризната; а они који су за њих одговорни настављају и даље да доминирају у англоамеричким политичким животима.

У годинама које су претходиле његовој смрти 2008, драмски писац Харолд Пинтер одржао је два сјајна говора којима је ову тишину успео да начне.

„Спољну политику САД,“ рекао је, „можете најбоље овако описати: пољуби ме у д..е, или ћу те шутнути у главу. То је баш тако, баш толико и једноставно и брутално. Оно што је најинтересантније је да је то и тако невероватно успешно. У њему су садржани сви елементи дезинформације, коришћење реторике, језичко извртање које зна да буде изузетно убедљиво, али је све то једна обична гомила лажи. То је изванредно успешна пропаганда. Они имају новац, у њиховим је рукама технологија, они имају све начине да се из тога извуку неокрњени, и да се на крају се увек и извуку.“

Кад је примао Нобелову награду за књижевност, Пинтер је рекао и ово: „Злочини Сједињених Држава Америке одувек су систематични, стални, силовити, без трунке покајања, а опет изузетно мали број људи о њима уопште нешто изговори. За нешто такво Америци се мора одати признање. Успешно су широм света извршили сасвим хладнокрвну манипулацију своје моћи, све под маском силе универзалног добра. Управо је у томе срж њиховог бриљантног, чак виспреног и изузетно успешног поступка хипнозе.“

Пинтер ми је био пријатељ и можда последњи од великих политичких мудраца – то јест, пре но што смо, услед старости, остали без политичара увек супротстављених власти. После сам га питао да ли је и он под „хипнозом“ подразумевао „потчињавању склону испразност“ како ју је Лени Рифенштал описала.

„То је то исто,“ одговорио је. „А то значи да су нам мозгови толико темељито испрани да смо програмирани да гутамо гомиле њихових лажи. И ако нисмо у стању да препознамо пропаганду, није нам тешко да је прихватимо као нормалност и на крају у њу и сами поверујемо. Баш то је та „потчињавању склона испразност“.

У нашем систему корпоративне демократије рат представља економску нужност, савршен систем јавних субвенција и приватног профита: социјализам за богате, а капитализам за сиромашне. Дан после 11. септембра берзанске цене деоница ратне индустрије скочиле су до неба. Предстојало нам је ново крвопролиће, а то је веома добро за бизнис.

Данас најпрофитабилнији ратови имају и лично име, као бренд. Зову их „вечни ратови“ (forever wars): Авганистан, Палестина, Ирак, Либија, Јемен, а сад и Украјина. Сваки од њих заснован је на гомили лажи.

Од њих је Ирак најпознатији због оружја за масовно уништавање којег тамо на крају није ни било. Натовско уништавање Либије 2011. је оправдавано масакром у Бенгазију којег такође није било. Авганистан је згодно проглашен за рат из освете због 11. септембра, а са чим народ Авганистана није имао никакве везе.

Данас нам вести о Авганистану говоре о томе колико су Талибани зли, – а не о томе како је Џо Бајден украо 7 милијарди долара њихових банкарских резерви што је довело до опште патње за обичне становнике те земље. Недавно је вашингтонски Национални јавни радио (National Public Radio) 30 минута свог програма посветио Авганистану – а свега 30 секунди од тога се односило на гладовање тамошњих људи.

У Мадриду на самиту НАТО, који контролишу САД, усвојен је стратешки документ којим се европски континент милитаризује, a ескалира могућност рата с Русијом и Кином. Тај документ предлаже „вођење рата у више области против нуклеарно наоружаног равноправног такмаца“ (multi domain warfighting against nuclear-armed peer-competitor). Другим речима, нуклеарни рат.

Још кажу: „Проширивање НАТО представља историјски успех“.

Читам то и не верујем сопственим очима.

А мера тог „историјског успеха“ је и овај рат у Украјини, о ком су вести већином не вести него обична једнострана литанија шовинизма, извртања, изостављања. Лично сам извештавао из великог броја ратова и никадa до сад нисам видео оволико бланко исписане пропаганде.

Овог фебруара је Русија ушла у Украјину као одговор на скоро осам година убијања и криминалног рушења у рускојезичном региону Донбаса с украјинске стране границе.

САД су 2014. спонзорисале државни удар у Кијеву којим је у Украјини збачен демократски изабран Русима наклоњен председник, зато да би на његово место био постављен наследник за кога су САД јасно рекле да је њихов човек.

У годинама потом су амерички „одбрамбени“ пројектили размештани по Источној Европи, у Пољској, Словенији, Чешкој Републици, скоро сасвим извесно усмерени према Русији, а све је то пропраћено гомилом лажних уверавања, уназад до личних „обећања“ Џејмса Бејкера Горбачову у фебруару 1990. да се Нато неће ширити на исток даље од Немачке.

Украјина је сада разбојиште. Нато је ефективно већ стигао до самог граничног појаса кроз који су Хитлерове армије јуришале почев од 1941, остављајући за собом преко 23 милион мртвих у Совјетском Савезу.

Прошлог децембра је Русија предложила свеобухватан безбедносни план за Европу. Тај план су западни медији одбацили, исмејавали га или га гурали устрану. Ма, ко уопште да чита њихове корак-по-корак предлоге? 24. фебруара је украјински председник Володимир Зеленски запретио да ће, уколико Америка Украјину не наоружа и не одбрани, развити сопствено нуклеарно оружје. И то је онда била она последња сламка из пословице о камили.

Истог дана смо чули – Русија је извршила инвазију – јављали су Западни медији, ничим изазван чин урођеног бешчашћа (congenital infamy). Историја, лажи, мировни предлози, свечано обећан споразум о Донбасу из Минска, ништа од тога више није вредело и није се више узимало у обзир.

Министар одбране САД (US Defence Secretary), генерал Лојд Остин (Lloyd Austin), долетео је 25. априла у Кијев да потврди да је циљ Америке да уништи Руску Федерацију – он је додуше употребио израз „да је ослаби“. Америка је тако добила рат који јој је био потребан, рат који води од Американаца финансиран и наоружан посредник и пион за ког нема разлога да не буде потрошен.

Скоро па ништа од свега тога није било западној јавности објашњено на ваљан и разумљив начин.

Руска инвазија на Украјину је немилосрдна и не може се ничим оправдати. Инвазија на суверену државу је злочин. И нема ту никаквог „али“, сем једне ствари.

Када је актуелни рат у Украјини почео и ко је њега уопште започео? По Уједињеним Нацијама од 2014. до текуће године је око 14.000 људи убијено рукама режима из Кијева у грађанском рату вођеном против побуњеног Донбаса. Многе од тих напада извршили су неонацисти.

Погледајте на телевизији ИТВ извештај из маја 2014. који је направио ветеран репортер Џејмс Мејтс (James Mates), који је са цивилима преживео бомбардовање града Мариупоља од стране украјинског (неонацистичког) батаљона „Азов“.

Истог месеца је неколико десетина рускојезичних држављана Украјине живо спаљено или се од дима угушило у згради синдиката у Одеси коју су фашистички хулигани, следбеници нацистичког колаборанта и антисемитског фанатика Степана Бандере најпре опколили, а потом и запалили. Њујорк тајмс је за те хулигане јавио да су у питању „националисти“.

„Историјска мисија нашег народа у овом критичном тренутку,“ рекао је Андреј Билецки, оснивач и вођа Батаљона Азов, „јесте да предводимо беле расе света у коначном крсташком походу за опстанак, а против Семита под вођством Untermenschen (подљуди – прим.прев).“

Од фебруара месеца је кампања самозваних (self-appointed) „новинара посматрача“ (које претежно финансирају Американци и Британци са везама у њиховим владама) покушавала да подржи апсурдну тврдњу да у Украјини неонациста једноставно нема.

Ретуширање (airbrushing), термин који се раније користио уз објашњења за Стаљинове чистке, сада је постао главно оруђе у рукама новинара медија главног тока.

Унутар само једне деценије „добра“ Кина је ретуширањем смењена, па је постала „зла“ Кина: од светске радионице претворили су је у изданак новог Сатане.

Највећи део те пропаганде је пореклом из САД, а преносе га разни посредници и „трустови мозгова“ (think-tanks), какви су на пример озлоглашени аустралијски Институт за стратешку политику (Australian Strategic Policy Institute), глас индустрије наоружања, и ревносни новинари попут Питера Харчера (Peter Hartcher) из Сидни морнинг хералда (Sydney Morning Herald), који је све оне који преносе кинеске утицаје назвао „пацовима, мувама, комарцима и врапцима,“  па онда наложио да све те „штеточине“ (pests) треба одмах да буду „истребљене“ (eradicated).

Вести које се на Западу објављују о Кини скоро све су једино о опасности која вреба из Пекинга. Ретуширано је свих оних 400 америчких војних база којима је већи део Кине опкољен, права оружана огрлица која се протеже од Аустралије преко Пацифика и југоисточне Азије, Јапана и Кореје. На јапанском острву Окинава и корејском острву Ђејђу (Jeju) постављени су и  напуњени топови усмерени право на индустријско срце Кине. Један званичник Пентагона је то описао као „омчу око грла“ (noose).

О Палестини се на погрешан начин извештава откада знам за себе. За Би-Би-Си тамо постоји само „конфликт“ између „два наратива.“ Нигде се не спомиње да је то најдуготрајнија, најбруталнија, најпротивзаконитија војна окупација модерног доба.

Ратом погођени становници Јемена скоро да и не постоје. За медије они као да уопште и нису људи (They are media unpeople). И док их Саудијци засипају америчким касетним бомбама и док британски саветници са саудијским официрима одређују нове циљеве бомбардера, смрт од глади прети за више од пола милиона деце.

Прање мозга изостављањем (информација – прим. прев.) има дугу предисторију. Репортерима није било дозвољено да извештавају о кланицама Првог светског рата, а неки од њих су за послушност после били награђени племићком титулом, о чему су признање записали у својим мемоарима. Тако се 1917. уредник листа Манчестер гардијан (Manchester Guardian), Чарлс Прествич Скот (C.P. Scott), поверио тадашњем премијеру, Лојду Џорџу (Lloyd George) овом изјавом (коју је овај после присвојио): „Кад би људи стварно знали [праву истину], рат би сутра био заустављен, али је не знају и ни не смеју да је знају.“ Непристајање да сагледају људе и догађаје онако како их људи у другим земљама доживљавају јесте за Запад типичан медијски вирус, подједнако онеспособљавајући као ковид. То је као да ми свет гледамо кроз једносмерно огледало иза којег смо „ми“ ти који су морални и добронамерни, док сви „они други“ то нису. А то и јесте темељно империјални начин гледања на ствари.

У Кини и Русији је историја и дан-данас присутна, а код нас њу такву каква јесте ретко када објашњавају, а још је ређе и разумеју. За нас је Владимир Путин Адолф Хитлер. Си Ђинпинг је Фу Манчу. Са свим њиховим епским постигнућима, попут искорењивања сиромаштва у Кини, једва да смо и овлаш упознати. Зар то од нас није и бедно и перверзно?

Када намеравамо да себи допустимо да и њих разумемо? Обучавање новинара као за серијску индустријску производњу није одговор на тај проблем. А нису то ни чаробни дигитални алати, који су само средство, а не и крајњи циљ, онако како то нису ни писаће машине за само један прст, или машине за линотип.

Током неколико последњих година су неки од најбољих новинара у медијима главног тока лагано „пуштени низ воду.“ Израз који се за то користи је да су „избачени кроз прозор“, мада признајем да лепше звучи да су били „дефенестрирани“ (defenestrated). Простори који су раније били отворени за неспутане слободњаке (mavericks) међу њима, за новинаре који се нису либили да крену уз длаку, за оне који су говорили истину, сада су затворени.

Пример Џулијана Асанжа је најпотреснији. Док су Џулијан и његов Викиликс за Гардијан освајали и читаоце и награде, Њујорк тајмс и друге самозадовољне „новине од значаја“ (self-important ‘papers of record’) нису престајале да их хвале.

Када је дубока држава (dark state) почела да протестује и захтева да његови хард-драјвови буду уништени, а сам Џулијан као личност „убијен,“ постао је државни непријатељ број 1. Председник Бајден га је својевремено назвао „хај-тек терористом“. Хилари Клинтон се запитала „Зашто га не би једноставно „дроновали?“ (Can“t we just drone this guy?).

Уследила је кампања злостављања и клеветања Џулијана Асанжа – специјални известилац УН за мучење је то назвао „мобингом“ – која је либералну штампу спустила на незабележено низак ниво. Ми добро знамо ко су они. Ја их сматрам колаборантима, једнако као што су то били и вишијевски новинари.

Када ће право новинарство да се коначно усправи? Инспиративни „самиздати“ већ увелико постоје на интернету: Consortium News који је основао велики репортер, Роберт Пери (Robert Parry), Grayzone Макса Блументала (Max Blumenthal), Mint Press News, Media Lens, Declassified UK, Alborada, Electronic Intifada, WSWS, ZNet, ICH, Counter Punch, Independent Australia. За све то заслужни су Крис Хеџис (Chris Hedges), Патрик Лоренс (Patrick Lawrence), Џонатан Кук (Jonathan Cook), Дајана Џонстон (Diana Johnstone), Кејтлин Џонстон (Caitlin Johnstone ) и многи други које молим да ми опросте што их овде нисам поменуо.

А када ће и писци да устану, као што су устали против успона фашизма током 1930-тих? Када ће и филмски радници да се усправе, као што су се усправили против Хладног рата крајем 1940-тих? Када ће се сатиричари дићи, као што то већ јесу читаву једну генерацију раније?

После 82 године дугог натапања у дубоком бурету саламуре праведности (Having soaked for 82 years in a deep bath of righteousness), што представља службену верзију последњег светског рата, зар није већ дошло време да они који би требало да чувају истину о њему објаве сопствену независност и дешифрују сву ову пропаганду? Постаје све хитније да се то догоди.

*Чланак је уређена верзија говора одржаног на Светском фестивалу у Трондхајму, Норвешка, 6. септембра 2022.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!