Прочитај ми чланакЉуди уопште не знају шта заправо значи 'независност' Каталоније, пише Дојче веле.
Регионална влада је говорила само о економској независности, али нико не жели границе, кажу људи с којима смо разговарали у Барселони.
„Немојте да ме фотографишете, не желим да Пуџдамон то види“, Звиад се истина сме док то говори, али остаје чврст у својој одлуци да се не фотографише. Он то мисли озбиљно. Крупан човек благог погледа власник је мале аутомеханичарске радње. Пре 15 година се из Мадрида преселио у Барселону. Он каже да је у принципу задовољан. Посао иде добро. Но, када га питам о будућности мршти чело. „Брине ме тренутна ситуација. Нико не зна шта ће се следеће догодити! Није коректно то што раде Карлес Пуџдамон и каталонски председник. Шпанија не би требало да се дели.
У сусрет ми долази једна жене у шорцу. Необично је топао овај октобар. Шетам кроз једну популарну четврт у Барселони, у којој се налази мноштво кафића и тапас барова. Одједном видим две жене и једног мушкарца средњих година који жустро расправљају. Чују се речи ‘прогласити независнот’ и питам да ли могу да им се прикључим. „Наравно, али не желимо да говоримо наша имена“, брзо су одговорили. Зашто? „Не желимо да наше колеге на послу чују наше мишљење.“
„Европа би морала да пошаље посредника”
Желим да знам шта ће бити с Каталонијом. „Европа мора да пошаље посредника, то је јасно као дан“, каже мушкарац. „Иначе ће ситуација да ескалира.“ И онда би дошло до оног чега се сво троје плаше. Влада Шпаније би се позвала на Члан 155 шпанског устава, распустила каталонску владу и одузела део аутономије. „То је смешно“, каже једна од присутних жена и наглашава како је тај члан де факто већ недељама на снази. „Они имају под контролом наше финансије, војну полицију су послали на нас, шта хоће још?“ Упркос томе страхују да би њихова права могла још више да буду ускраћена. „На крају нећемо моћи ни да протестујемо, све ће бити под притиском и нећемо смети више ништа да чинимо.“
Сво троје су на референдуму гласали за независност Каталоније. Надају се да ће каталонски председник, у преговорима са премијером Рахојем постићи добар договор за Каталонију. „Доста нам је тога да добијамо само мрвице“, каже једна од жена. Проблем је што новац од пореза не долази у Каталонију. „Али, нико овде не жели да поставља границе, сви ми имамо породице широм Шпаније, а не желимо ни да напустимо ЕУ“, у овом су сво троје јединствени. Такође би требало да споразуми са Шпанијом и земљама Европске уније остану и даље на снази, како каталонска економија не би трпела. Али, да ли онда уопште желе ‘независност’, ма шта то значило, или само бољи финансијски деал са Мадридом? – питам их. Тишина.
Боље да се протестује за финансијски деал него за независност
А управо то сазнајем од таксисте Ксавијера Бургаде. „Да је Мадрид пре неколико година у погледу убирања од пореза учинио нешто, овог сепаратистичког покрета не би ни било.“ Његовим пријатељима који су заговорници независности, он би радије предложио да изађу на улицу и боре се за бољи финансијски пакт, уместо за независност. Али, то неће нико, говори смејући се.
А на малом тргу једна од жена са којима сам разговарала каже: „То би о нама створило лошу слику, ако би то тако било формулисано“. Друга каже да је у питању много више од тога; то да их не поштује остатак Шпаније. Када су кренули ка аутобусу, мушкарац се још једном окреће и каже: „Пиши како треба!“
Нуриа Мелендо, медицинска сестра у тридесетим годинама би највише волела да се оформи једна надпартијска институција, у којој би се људи информисали о предностима и манама независности. „Политичари изврћу чињенице како желе. А и медији подржавају или једну или другу страну. А ми, радничка класа, немамо времена да се информишемо о каталонској политици и економији.“ Ни Нуриа се не зове Нуриа; ни она није желела да каже своје право име.
Једну улицу даље наизлазим на Хозеа Родригеза. Од раног јутра разноси писма, и има још мало посла. Када сам га питала о будућности Каталоније, уздахнуо је. „Са мало мира вратићемо се опет тамо где смо били“, каже и наставља: „Нисам могао ни замислити да ће све да оде толико далеко, да ће политичари допустити да се оде тако далеко. Људи уопште не знају шта заправо значи ‘независност’ Каталоније. Регионална влада је говорила само о економској независности, али нико не жели границе.“
За Елизабет је пак прешло границу то што јој се догодило предвече возећи се аутобусом на путу кући. Аутобус је прошао поред једне мање групе људи са шпанским заставама који су почели да насрћу на аутобус. „Помислила сам преврнуће га, уплашила сам се.“ Каже да су то били људи ‘из иностранства, ‘мислим из Мадрида’, исправила се. „Њима се плаћа да долазе овде да би започели рат!“ Још једна жена клима главом и каже: „Полицајци Гуардие Цивил (шпанска војна полиција) облаче се као обични људе како би баш тако нешто испровоцирали.“ Елизабет каже: „Политичари би морали сада једни с другима да разговарају. У ствари то је требало одавно да ураде.“
На памет ми поново пада Ксавијер Бургада, таксиста који је забринут због својих будућих муштерија – а то су највећим делом туристи. „Вратиће нас 50 година уназад само зато што је то одлучило неколико политичара.“ А већина Каталонаца, ‘она већина која ћути’, не жели независност. Страхује да ће се и Европа распасти. „Ако почне са Каталонијом, наставиће се у Белгији, Италији или Немачкој.“
Када је реч о Немачкој могла сам га барем мало умирити. Јер, Баварска партија, која се већ дуго залаже за одцепљење Баварске од Немачке, на последњим изборима је добила 0,8 одсто подршке бирача.
