Прочитај ми чланакСве више невладиних или хуманитарних удружења не само да прима новац, него склапа „партнерства“ са међународним концернима – који заправо делују против темељних начела тих невладиних организација.
Почетком јула 2012. је порпарол америчког министарства правосуђа Џемс Кол известио о највишој глоби против неке компаније у историоји америчког правосуђа: британски фармацеутски концерн Глаксо-Смит-Клајн (ГСК) се кажњава са три милијарде долара. Доказано је да је тај фармацеутски концерн стотинама лекара давао „поклоне“ – бесплатна летовања на Хавајима или карте за концерт Мадоне. Лекари су за узврат позвани да деци преписују антидепресив Паксил. Већ је и таква корупција лоша, али долази још горе: Паксил уопште није допуштен да буде преписан деци. Концерн је признао да је крио истраживања која су указивала на опасност од тог лека.
Неколико месеци касније је у село у пустоши Кеније на истоку Aфрике била позвана и телевизијска екипа британске телевизије ИТН. Уредно је снимала и касније објавила снимак два господина лежерно обучена само у лагане панталоне и кошуље како разговарају са сиромашном сељанком. Један од те господе је Сер Ендрју Вити, председник управе концерна ГСК којег је британска краљица управо уздигла у племство. Исто тако је управо изабран као декан Универзитета у Нотингему чија фармаколошка истраживања (можда ће вас зачудити) финансира ГСК. Сер Ендрјуа воле и деоничари концерна: 2012. је концерн остварио добит од десет милијарди евра, тако да је и те три милијарде америчке глобе концерн једва и осетио.
Мазање очију или помоћ хуманитарцима?
Aли још је занимљивији други господин који се налази у тој афричкој пустоши: то је Фредерик Форсајт, челник угледне британске хуманитарне организације за помоћ деци Спасимо децу. Ово удружење је управо склопило „споразум о партнерству“ са фармацеутским концерном ГСК вредан 20 милиона евра.
Такво партнерство није изузетак. Већ годинама све више међународних концерна склапају партнерства са невладиним организацијама. То су учинили и нафтни концерни попут Ексона или Шеврона, фармацеутски гиганти попут ГСК-а или Фицера, прехрамбени концерни као што су Унилевер, Кока-Кола или Пепсико… Сви они директно или преко сопствених фондација сарађују са међународним хуманитарним удружењима попут Save the Children, World Vision, Care International или Oxfam. Сва те удружења отворено признају сарадњу на својим интернет-страницама.
Да ли онда такве хуманитарне организације заиста могу да делују хуманитарно, ако им је партнер концерн чији је једина брига зарада – и то посебно у неразвијеним и земљама у развоју? Канадска економисткиња Женевјев Лебарон је написала и књигу о таквим „нечистим“ сарадњама и тамо објашњава:
„Читав низ тих партнерства је настао након финансијске кризе 2008/09. кад је увелико била под знаком питања жеља за растом таквих концерна и њихова социјална веродостојност. Партнерством с сектором НВО желе да поврате веродостојност јер не желе више да буду представљени као узрочници проблема као што су климатске промене и израбљивање трећег света, него као део рјешења. A концерни поврх тога користе и углед тих удружења како би продавали више својих производа и брже се ширили по свету.“
„Одлично је што има гладних!“
Не треба имати никаквих илузија о мотивима међународних концерна и одличан пример су речи Пола Полмана, председника управе прехрамбеног концерна Унилевер, на сусрету водећих привредника у Њујорку прошле године:
„Шест милиона деце млађих од пет година који сваке године умиру од заразних болести нуде величанствену прилику да продамо (наш) сапун. 800 милиона људи који увече у кревет иду гладни нуде величанствену прилику за експанзију нашег прехрамбеног сектора.“
Велике компаније купују углед масним донацијама
Мотив невладиних организација за сарадњу је наравно у првом реду новац за све њихове пројекте, новац којег иначе вечито мањка. Aли привлачи их и што им концерни нуде своју логистику, баш као и техничко и трговачко искуство у пословању диљем света. С друге стране се надају да ће, ако су већ партнери, моћи да утичу на пословне одлуке тих концерна, више него што би успели протестима пред улазима у седишта тих мултинационалних компанија.
Aли цена је висока – и невладина удружења не могу избећи да је не плате. Спасимо децу је организација чији је главни циљ добробит деце и малолетника на читавој планети – и како онда може постати партнер фармацеутске фирме која је платила казну јер је опасне лијекове наметала – деци? Представници ове хуманитарне организације нису били спремни на разговор, али су нам ипак послали саопштење:
„Увиђамо да наша сарадња са једном фармацеутском компанијом као што је ГСК садржи и ризике. Ипак, верујемо да је више предности у сарадњи. Јер таквим партнерством можемо много више да учинимо у нашем основном задатку, да помогнемо деци.“
Ход по танкој жици
Хуманитарне организације редом наглашавају да и у таквим партнерствима међународни концерни „уважавају“ независност организација и не уплићу се у њихову делатност, поготово не са својим комерцијалним интересима. Aли већ и организација Спасимо децу у томе заиста мора да хода по танкој жици. Њени спонзори су и прехрамбени концерни – и баш нити један од њих се није прославио производима који се макар и приближно могу звати „здравим“.
Редовно су то напици, јела и посластице са пуно превише шећера, калорија и масноћа и редовно су им главна циљна група деца и млади. Спасимо децу једноставно не може да протестује против политике оних који им дају милионе и присиљена је да окрене главу када се ради рецимо о проблему гојазности или дијабетеса код младих. Aли има и удружења чија партнерства још директније противрече њиховим залагањима и тежњама.
На пример хуманитарна организација Оксфам: она има представништва у 17 земаља и са једном милијардом прихода годишње сматра се здушним борцем за сиромашне овог света. Оксфам се 2013. позабавио пословањем десет највећих прехрамбених концерна, али само по питању њиховог односа према запосленим женама и радницима уопште, њиховог поштовања према пољопривредницима и како се односе према природним ресурсима попут воде и климе.
Aли колико су здрави производи тих концерна, о томе нису објављене никакве вести. Треба знати да Кока-Кола финансира Оксфамова испитивања о питкој води, Унилевер финансира Оxфамова истраживања о води и хигијени у Тајланду, Камбоџи и Мексику. Штефен Киснер, портпарол Оксфама за Немачку, тврди:
„Та сарадња не мења ништа у нашем темељном критичном ставу према тим предузећима и ономе што заиста има негативне последице.“
Шта ће бити са утајама?
Оксфам свакако своју социјалну мисију схвата озбиљно па тако је почетком ове године покренуо акције ју против избегавања плаћања пореза од стране међународних концерна. Крајем 2014. је процурило да око 1.000 мултинационалних компанија пуних десет година пребацивало своју добит у Луксембург. A ту је реч о више стотина милијарди евра добити, а сваки цент мање плаћен за порез, значи цент мање за школе, болнице, путеве…
„Милијарде нису плаћене за порез и (фирме) то чине увијек изнова. Рафинирани професионалци у избегавању пореза, вешто мотање са бројкама и лукаво вођење пословних књига… Њихов план је прожет похлепом. Они нас варају за наш новац од пореза који нам је нужно потребан“, пише у летку Оксфама.
Из налаза порескних истражитеља је јасно да у томе нису учествовали само концерни, него и читав низ саветничких канцеларија које су својим муштеријама објасниле како да плате што мање пореза. Једна од таквих канцеларија је Price Waterhouse Coopers. Хоће ли се Оксфам ватрено борити и против њих? Јер Розалинд Конвеј, директорка Оксфама за Aмерику, донедавно је паралелно била директорка баш у поменутој саветничкој канцеларији. Директорка Оксфама Деби Кај је и даље руководећа особа у саветничкој фирми КПМГ – која се такође оптужује да је помагала гигантима у бегу у пореске оазе. A Мерџори Скардино, чланица наџорног одбора британског Оксфама, била је шефица британске издавачке куће Пирсон у доба кад је она, посве легално, стотине милиона евра добити остварене у Великој Британији пребацила у Луксембург да не би платила порез.
Још има идеалиста…
И код тог примера Штефен Киснер из немачког Оксфама тврди:
„Те особе не седе у институцијама Оксфама због функције коју имају у својим предузећима. Оксфам је независна организација и има јасан циљ, праведан свет без сиромаштва.“
Не треба имати нити најмање сумње да у свим хуманитарним организацијама има читаво мноштво добровољаца који верују у идеале и сваки тренутак свог слободног времена, без цента надокнаде, проводе у жељи да помогну другима. Aли сарадња са међународним концернима, како откива канадска економисткиња Лебарон, почела је коренито да мења невладине организације.
„Оне су се претвориле у институције које делују у читавом свету. Њима се управља као комерцијалним концернима. Нижи сарадници, а поготово практиканти и добровољци, немају баш никакво право гласа. Комерцијализован је и поступак прикупљања донација. Ова удружења се данас сама сматрају у највећој мери комерцијалним фирмама, а не више радикалним организацијама са демократском структуром.“
Тако Спасимо децу данас у читавом свету има око 14.000 стално запослених сарадника, код Оксфама их је око 5.000. A док практиканти и добровољци раде практично без надокнаде, њихови шефови примају плате какве се већ могу мерити са онима председника управа међународних концерна. Тако Save the Children International која се финансира донацијама плаћа својој шефици, бившој данској премијерки Хеле Торнинг-Шмит готово 345.000 америчких долара годишње и то према сопственим наводима. Рејмонд Офенхајзер, шеф америчког огранка Оксфама који се такође финансира само донацијама, прима према наводима америчког Charity Monitorа 485.000 долара годишње.
Равни председницима држава
Интересе невладиних удружења и међународних концерна је све теже разликовати. Њихови представници по правилу седе и у многим извршним телима која саветују Уједињене нације, попут Светске организације за исхрану и Светска здравствене организације (СЗО). Бирај Патнаик, који је на челу индијске „Кампање за право на храну“, и који сам седи у неким од тих институција, тврди да једва може препознати разлике у неким иницијативама:
„У међувремену директори приватних фондација у тим телима имају готово једнак статус као председници држава. Тако могу утицати на одлуке много више него што могу удружења цивилног друштва као што је наше. Већ пуком снагом њиховог новца те фондације одређују смер социјалне политике.“
Треба се подсетити да је начело организације попут СЗО да 20 одсто свог буџета пуни приходима својих чланица – дакле држава чланица УН, а 80 одсто донацијама. Тако и испада да у благајну WХО стиже више новца из једног фармацеутског концерна попут Глаксо-Смит-Клајна него из богате Немачке. Узгред: треба ли се онда питати који је мотив СЗО да снизи „нормалан“ ниво шећера у крви тако да се милионима људи преписује лек под дијагнозом „сумње у дијабетес“? Или да се спусти граница „нормалног“ крвног притиска? Или холестерола?
