Прочитај ми чланак
Тачно две године после ликвидације Моамера ел Гадафија, Либија је у потпуном хаосу, на ивици грађанског рата.
У земљи чије је кланове и милиције Гадафи контролисао више од четири деценије, после „уводјења демократије“ баш ништа не функционише, а сви су на (нечијој) мети: на кратко и са јасном поруком отет је па убрзо ослободјен премијер Али Зејдан, амерички командоси су „опуштено“ упали у земљу и отели исламисту Абуа Анаса ел Либија.
Пре годину дана у Бенгазију је убијен амерички амбасадор, у медјувремену су нападане разне дипломатске мисије – од ЕУ до руске… из затвора у Бенгазију летос је побегло 1.200 затвореника, складишта оружја скоро потпуно су ван контроле владиних снага, напади на представнике државних институција су свакодневни.
Од „почетка револуције“ је само у Бенгазију изврšено више од 70 политичких убистава… несташице воде и струје све су чешће, производња нафте вишеструко је умањена…
Британски „Гардијан“ оцењује да је Либија „на ивици градјанског рата“: у Бенгазију бесне žестоке борбе локалне милиције и војске, а федералисти у Киренајки, либијској области где се налази већина нафтних резерви земље, отворили су сопствени парламент у Бенагазију, šто би могло да буде наговеšтај распада земље.
Немачки „Дојче веле“ пише да се „неспоразуми данас у Либији чеšће реšавају оруžјем него речима“: „Чланство у наоруžаним милицијама младима даје осећај да су признати. Због недостатка посла, многи не žеле да се врате у цивилни žивот.
Примирја постигнута у сукобима различитих племена су у неколико места прекрšена јер старији представници тих племена немају контролу над младима. Полиција је немоћна тако да ‘ред и мир’ заводе различите наоруžане групе.“ ДW закључује да „отворене ране и стални конфликти угроžавају ту младу, демократску дрžаву“.
Коментатор лондонског „Фајненšел тајмса“ тврди да „свет не моžе да излечи болести Либије“, те да би премијер морао да „преузме контролу над судбином своје земље“ и оцењује да је премијер „био рад да западњачким новцем поткупи зараћене милиције пре него да користи те (новчане) подстицаје као полугу да их стави под контролу владе“.
Коментатор београдске „Политике“ примећује да такве опаске „делују лицемерно, јер западне силе тај новац дају само да би осигурале своје уносне послове на либијским нафтним платформама“. Медјутим, додаје, „и та западна рачуница засад не даје резултат јер оптимистичне процене говоре да је црпљење нафте у Либији сада само петина нивоа који је био у време Гадафија, док конкретне бројке говоре да се производња нафте са 1,4 милиона барела дневно свела на само 140.000 барела“.
Ни фудбал не може да се игра без пуцњаве: најпопуларнији клуб Ал Ахли већ је иступио из лиге пошто је прво пуцано на њиховог египатског тренера Хосама ел Бадрија, који је одмах потом напустио земљу, а онда је у руку упуцан њихов најбољи играч, Мохамед ел Маграби… познаваоци прилика кажу да клубу „отежава живот“ и чињеница да је био познат као „упориште Гадафијевих присталица“…
ГАДАФИ И ЗАПАД: ЉУБАВ, МРЖЊА И 200 МИЛИОНА ДОЛАРА
Пуковник Гадафи је Либијом владао 42 године, био познат по екстравагантној гардероби, телохранитељкама „амазонкама“ и шаторима које је разапињао у званичним посетама широм света.
Са западним лидерима имао је фазе љубави и мржње: зна се да је „био добар“ са бившим италијанским премијером Силвијом Берлусконијем, причало се да је финансирао председничку кампању бившег председника Николе Саркозија у Француској, а медју блиским пословним сарадницима породице Гадафи помињан је и бивши британски премијер Тони Блер.
Родјен је 1942. године у пустињи у близини Сирта – где је и завршио. Почетком шездесетих завршио је официрску школу у Уједињеном Краљевству.
Гадафи је био на челу Велике Социјалистичке Народне Либијске Арапске Џамахирије од 1. септембра 1969. године, када је на челу побуњеничког „Савеза слободних официра“ срушио краља Идриса, који је протеран у Египат. Од краљевства, формирао је државу по специфичном социјалном моделу који је мешавина социјализма, капитализма и исламских утицаја.
Гадафијеви проблеми са Западом почели су седамдесетих година. Палестински терористи убили су септембра 1972. у Минхену 11 израелских спортиста, учесника Олимпијских игара, које су претходно отели. У 24-часовној пуцњави на аеродрому, погинула су и четворица терориста и један западнонемачки полицајац. Медији у свету оптуживали су Гадафијев режим да је главни финансијер покрета „Црни септембар“ који је извршсио тај масакр, па је дошло до захладјења односа Запада и Либије.
Марта 1982, САД су објавиле забрану увоза либијске нафте и извоз америчке технологије за индустрију нафте Триполију, због Гадафијеве подршке Палестинској ослободилачкој организацији. Европа није подржала одлуку Америке.
Две године касније, 1984. у Лондону је убијена жена-полицајац испред либијске амбасаде док је дежурала за време антигадафијевских демонстрација. Истрага је утврдила да је убијена из митраљеза из зграде амбасаде, али су се либијске дипломате позвале на дипломатски имунитет и – само биле протеране. Инцидент је довео до прекида дипломатских односа измедју Либије и Британије, одакле су стизале и оптужбе да Гадафи подржава Ирску републиканску армију.
Од јануара до марта 1986, САД су нападале либијске патролне чамце током сукоба због приступа заливу Сидра, за који је Либија тврдила да припада њеним територијалним водама. Већ у априлу, у експлозији у дискотеци у Западном Берлину погинуло је 60 људи. Дискотеку су често посећивали амерички војници, а Либија је оптужена да је организатор тог терористичког напада.
Амерички председник Роналд Реган наредио је 15. априла 1986. велике ваздушне нападе на Триполи и Бенгази, назване „операција Кањон Ел Дорадо“.
Либијски лидер два пута се женио, из првог брака је син Мухамед, који је био на челу Олимпијског комтета Либије. Са Сафијом (Софијом) ел Гадафи, пуковник је имао седморо деце, а двоје су усвојили. Усвојена девојчица је погинула у америчком бомбардовању Триполија 1986, када је имала само четири године.
Две године касније, 1988, за подметање бомбе у авион „Пан Америкена“ – када је у експлозији изнад шкотског града Локербија погинуло 270 људи, већином Американаца – оптужена су двојица Либијаца. Гадафи је одбио да потпише њихово изручење САД или Великој Британији, после чега су Либији уведене вишегодишње економске и политичке санкције.
После више од деценије, 1999, након посете генералног секретара УН Кофија Анана Триполију, суспендоване су санкције УН, али су америчке санкције Либији остале на снази још неколико година.
Гадафи је крајем 2003, након збацивања Садама Хусеина са власти у Ираку, објавио да је његова земља имала активан програм оружја за масовно уништење, али да је решио да дозволи медјународним инспекторима да додју у његову земљу да би га надгледали и уништили.
Тек маја 2006. САД су поново успоставиле дипломатске односе са Либијом, након објављивања програма Триполија за масовно уништење хемијског оружја, па је Либија уклоњена са листе нација које подржавају тероризам.
Године 2003, Тони Блер је у УН предложио резолуцију за укидање санкција држави. Британски медији су писали да је некадашњи премијер радио као саветник Либијске инвестиционе управе, фонда који су основали Гадафијеви 2006. године и чија се вредност процењује на 70 милијарди долара. Баш у то време, пуковников најконтроверзнији син Сеиф је изјавио да је Блер постао добар пријатељ породице Гадафи.
Људи блиски Гадафију, као и његов син Сеиф ел-Ислам Гадафи, помињали су да им најмање две државе, односно компаније из тих дрžава – Француске и Италије, дугују 200 милијарди америчких долара. Љути због неплаћања дугова, Либијци су планирали да не обнове уговоре с компанијама који истичу 2012. године. По западним медијима, убијени либијски водја тајно је изнео из Либије и у иностранству инвестирао више од 200 милијарди долара.
Гадафи је имао осморо деце – седам синова и једну ћерку, медју којима су били амбасадорка добре воље УН, професионални фудбалер, плејбој и шеф либијске службе безбедности. Упркос медјусобној љубомори, супарништву и надметању, сва Гадафијева деца су, чим је у Либији избила побуна, стала уз оца, одбацили су лагодне животе које су до тада водили у иностранству.
КОНТРОВЕРЗЕ КРАЈА „ГАДАФИЈЕВЕ ЕРЕ“
Демонстранти у колони кренули су 15. фебруара 2011. године у Бенгазију ка владиним зградама, бацајући камење и молотовљеве коктеле и палили возила. Убрзо су се протести проширили из источне Либије на Триполи. Гадафија су почели да напуштају бројни сарадници, а побуњеници су у року од неколико дана заузели неколико градова.
Савет безбедности УН је 27. фебруара једногласно усвојио резолуцију којом се против Либије уводи ембарго на увоз оружја и одобрава кривични поступак против Гадафија на Медјународном кривичном суду за ратне злоцине.
Бомбардовање Либије почело је 19. марта, на основу резолуције УН 1973 којом се дозвољава употреба силе у Либији да би се заштитили цивили. Под НАТО командом, главне ударе на либијској територији спроводе Француска и Британија. САД су на Либију послале ракете „томахавк“, у операцији названој „Одисејева зора“. Либијска дрžавна телевизија јавила је да су бомбардоване цивилне мете.
Од средине августа, није било познато где је Гадафи – преко својих медија слао је видео и аудио поруке, измедју осталог и ону да је Триполи напустио из тактичких разлога.
Америчка државна секретарка Хилари Клинтон је 18. октобра посетила Триполи и рекла: „Надамо се да ће ускоро бити ухваћен или убијен, тако да не морате виšе да га се плашите.“
„Дан Д“ за Гадафија био је 20. октобар. Према првој званичној верзији, Гадафи је ухапшен, а потом је подлегао повредама задобијеним приликом хапшења. По првим информацијама, био је рањен у обе ноге, а одмах је процурела и вест да постоји снимак његове смрти.
Фотографије беживотног Гадафијевог тела обливеног крвљу приказане су прво на арапским телевизијама Ал-Џазира и Ал-Арабија.
Званична верзија, из либијског Националног прелазног савета, говорила је да је Гадафи испрва ухваћен и у том тренутку био рањен у обе ноге док је покушавао да побегне у конвоју који су напали ратни авиони НАТО – кад је „такодје био погођен у главу“.
Француски министар одбране Жерар Лонге прецизирао је да је француски војни ратни авион уочио и „зауставио“ конвој возила у којима је био Гадафи пре него што је убијен у сукобима код Сирта. „Конвој од неколико десетина возила заустављен је у напредовању пошто је покушао да побегне из Сирта и није уништен француском интервенцијом“, тврдио је Лонге. Он је додао да су тада интервенисали либијски борци, уништивши возила из којих су „извадили пуковника Гадафија“.
Председник прелазне либијске владе Махмуд Џибрил увече је изјавио да резултати форензичарског извештаја показују да је Гадафи подлегао повредама од задобијеног метка у главу у „унакрсној ватри измедју бораца нове либијске власти и његових присталица“.
„Гадафи је био извадјен из канализационе цеви и није пружао никакав отпор“, рекао је Џибрил, додајући да је био повредјен само у руку. Он је прецизирао да је Гадафи био погодјен у десну руку и када су га померили да би га унели у камион видели су да на њему није било других повреда.
„Док се ауто са Гадафијем кретао, возило је улетело у унакрсну ватру измедју бораца нове либијске власти и про-Гадафијевих снага у којој је био погодјен метком у главу“, рекао је Џибрил. Гадафи је био жив када је био одвезен из Сирта, али је умро неколико минута пре него што стигао до болнице, додао је либијски премијер током представљања форензичарског извештаја медијима.
Појавили су се и видео снимци Гадафија – после хапшења и пошто је убијен – и отворили питање да ли је његово убиство ратни злочин. Гадафи је био жив када је ухваћен и говорио је, лица попрсканог крвљу: „Боже, забрани ово… Разликујете ли добро од лошег?“
Лекари који су касније прегледали његов леш рекли су да је Гадафију после заробљавања пуцано у стомак, а затим и у главу. Високи комесаријат УН за људска права позвао је на спроводјење свеобухватне истраге његове смрти.
Бивши либијски лидер Гадафи као заробљеник није смео да буде убијен, изјавио је и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Према речима руског министра, судећи по снимцима, Гадафи је, кад је заробљен, био рањен а затим убијен.
Председник спољнополитичког одбора Думе из владајуће Јединствене Русије Константин Косачов написао је у свом блогу на интернету да погибија Гадафија изазива „помешана осећања“: „Многима је на Западу била корисна његова смрт, као у своје време погубљење (некадашњег ирачког председника) Садама Хусеина.“
(Блиц)
