Прочитај ми чланак
Постоје тренуци у историји када се чини да лудило незауставиво јуриша, да се све отима контроли, да нека скривена рука гура свет у пропаст и да се хаосу не може стати на пут. Тријумф зла и лудости се увек јасније види у ретроспективи, увек онда када је превише касно.
Никада од краја Другог светског рата лудило није тако господарило Европом како то данас чини. Европа подсећа на луткарску позорницу којом управља невидљива рука, или, у најбољем случају, на позорницу којом доминирају умишљени, или можда уцењени политички Пигмеји.
Европа је већ у седмој години економске кризе и стагнације. Ваљаног рецепта за опоравак нема, а економска политика наставља са бесмисленим инсистирањем на решењима која је не могу извести из кризе. Убитачна политика буџетске штедње на једној страни, и погрешна вера у моћ монетарне политике на другој, не само да не решавају проблем хроничне незапослености, већ сеју зло семе нове финансијске кризе. У име тобожње одговорне буџетске политике државе благостања се систематски разграђују, а друштва убрзано раслојавају.
И сама политичка стабилност Европске уније је озбиљно уздрмана. Регионалне, националне и социјалне напетости расту, а са њима и центрифугалне силе које угрожавају увек крхко јединство Европе. САД су и даље моћне, динамичне азијске економије све су јаче, и Европа се са њима све теже носи.
Као да јој све те муке нису довољне, Европа се определила за ирационалну, авантуристичку политику у којој је прво пуцала себи у леву ногу (северна Африка и Блиски Исток), а сада још одлучније пуца и у десну (однос са Русијом). Све је то, може бити, само увертира за пуцање у главу, по моделу два светска рата која су Европу ојадила и уназадила, и скинула је са светског трона.
Европа се (са изузетком Велике Британије) углавном уздржавала у подршци разарању Ирака. Период у коме је разум преовлађивао је трајао кратко, да би потом необјашњиво и снажно Европа подржала разарање Либије и Сирије. За узврат, добила је огроман број избеглица са којима не зна шта да ради и које тешко може интегрисати. Масе најсиромашнијих избеглица не иду на пут преко Атлантика, већ долазе у Европу.
Пре или касније, блискоисточни хаос ће довести до великих поремећаја у снабдевању енергентима од којих Европа критично зависи. Све и да нафту може отети без плаћања, политичка, социјална и безбедносна цена таквог предузетништва ће бити папрена.
На Блиском Истоку је Европа показала срамну равнодушност према страдањима – како муслимана, тако и локалних хришћана за које тамо више нема места. То можда и није нелогично обзиром на снажан тренд опште дехристијанизације друштва. Европа је намерила да се одрекне својих хришћанских темеља и да ту последњу нит какве-такве етике и нормалности жртвује богињи зла и ентропије.
Створени блискоисточни хаос као да није довољан, па се брже боље прави нови, још гори – украјински. Следећи болесне рецепте аморалних, надобудних геостратега попут Бжежинског, Запад је умислио да своју ратну машинерију инсталира на самој западној граници Русије и да је тако матира у великој евроазијској партији шаха.
Дајући подршку најострашћенијем и најбескомпромиснијем делу украјинске популације, будећи и стимулишући у њему одавно умирене религиозне атавизме, инсистира се на потпуном потчињавању истока Украјине и на победи мајданских идеја по сваку цену. А цена су украјински животи. Ако ово личи на генезу тужне југословенске драме, то је зато што се потпуно исти модел примењује и у Украјини, с тим да је улог много већи.
Шта овај рат доноси Европи?
Трговински и транспортни токови се секу, обим трговине опада, слаб привредни раст се додатно успорава, сиромаштво и неједнакости расту, а Европа себе претвара у нестабилну и ризичну инвестициону зону. Разумни Европљанин на континенту сада мора бринути и о томе како ће се грејати ове зиме.
Европа чији су енергетски трошкови много већи од оних у САД, данас се, из чиста мира коцка и својом енергетском сигурношћу. Вероватно се калкулише да је Русима новац од продаје енергената потребан исто толико колико и Европљанима енергија. То може бити тачно, али улог је превелик, чак и онда када се некоме чини да је све добро израчунао.
Запад верује да ће захуктала пропагандна машина по ко зна који пут уверити и домаћу и светску јавност да овде није реч о походу на Исток, већ да је реч о принципијелној подршци целовитости Украјине и њеном праву на независну политику и самоопредељење – наравно, мајданско.
Рачуна се и с тим да ће под притиском санкција руски економски центри моћи, који су имовином, али и душом везани за Запад, пре или касније довести до пада Путина и до нове јељцинизације Русије. И ово може бити тачно, али шта ако тако не буде? Да ли су синови Европе спремни да гину за остварење мајданских фантазија и за излазак Нато снага на руску границу? Само арогантна будала може веровати да се тигар може јахати без ризика.
Евентуални рат са Русијом не би био видео игрица по моделу бомбардовања Србије, Ирака или Либије. У таквом рату се гине и на другој страни, како су то на својој кожи осетили несретни украјински пилоти и војници. Као што је Европа данас равнодушна према убијању православних цивила на истоку Украјине, биће исто тако равнодушна и ако сукоб ескалира и ако буду гинули цивили на другој страни. Али шта ће Европа тада радити са масама избеглица из западне Украјине?
Коначно, и најважније, коме треба овај рат?
Грађанима Европе овај рат не треба, њима су потребни посао, мир и извесност – све оно што су раније имали, а чиме се данас коцка њихова елита.
Европа ће, без обзира на исход, остати подељена, нестабилна и слаба. Већ сада политички маргинализована, она неће бити ни сенка цивилизоване, стабилне и уређене Европе, оне од пре пада Берлинског зида. Велика већина грађана ће живети горе и неизвесније него што живи данас, а лош живот ће рађати нове мржње и јачати старе тензије. Парадоксално, Европа себе претвара у корисног идиота туђе политике и постаје добровољни помагач сопствене пропасти.
Украјинци ће изгубити највише, јер у оваквом рату нема победника. Ко не верује, нека пита некадашње Југословене. Нека их пита за чије бабе здравље су гинули, протеривали или били протеривани, и за кога и због чега су унесрећивали једни друге. Како су живели пре почетка рата, а како живе данас? Ко су стварни ратни победници и ко је профитирао на њиховој несрећи? Историја Југословенима није опростила глупост, па неће ни Украјинцима.
И Русија ће изгубити, какав год исход да буде. Ако се не преда, биће мала утеха да се није имало куд, и да се бирало између безнадног, спорог умирања на коленима, или умирања са надом и пушком у руци. Самоубилачка руска политика деведесетих година прошлог века тек сада добија свој пуни смисао. Није згорег поновити – историја не опрашта глупост.
Једини видљиви победник, бар за сада, су САД. Сила на заласку успева да успори свој силазак са трона, успева да слаби и Европу и Русију истовремено, спремајући се за велико кинеско финале. А можда до финала неће ни доћи и све ће се можда окончати великим ватрометом који неће имати своје хроничаре. И како нас историја учи, само је људска глупост вечна.
