Прочитај ми чланакОперација у Мосулу зближила је САД са Ираном, док је противљење САД турској инвазији на Ирак приближило Турску и Русију.
Као што се увек догађа приликом војних офанзива у земљама у којима се преплиће и сукобљава више различитих интереса, формирају се савези. Нова савезништва се склапају а нека стара пролазе кроз тешке тренутке. Операција ирачке армије у Мосулу, некадашњој престоници Исламске државе у Ираку, довела је управо до тога. Са једне стране, проширила је разлике између САД и Турске (читај: САД се тихо противе турском војном интервенционизму у Ираку), а, са друге, је – до одређене мере – зближила САД са Ираном.
Такође, америчко противљење турској инвазији на Ирак приближило је Турску и Русију за корак ка склапању савеза у Сирији и удруженог деловања, које би било обострано корисно. Укратко, оно што данас имамо на терену је следеће: САД, Ирак и Иран тихо сарађују против ISIS у Мосулу, док Турска и Русија посматрају и вуку потезе у складу са развојем ситуације.
Два скорашња догађаја указују на овакав сценарио: Турска је смањила захтеве за свеобухватним учешћем у бици за Мосул, док је Русија редефинисала своје стратешке циљеве у Сирији, који сада укључују ослобађање целе земље под лидерством председника Асада. Ови редефинисани циљеви имају свој корен у осећају који и Русија и Сирија имају поводом операције у Мосулу: борци Исламске државе из Ирака би ослобођене регионе у Сирији – као и оне који би тек требало да буду ослобођени – могли да виде као привремена уточишта из којих ће касније поново покренути џихад.
Са друге стране, због чињенице да је Турска приморана да напусти битку за Мосул, град који сматра историјским делом своје територије, шансе да пронађе место за преговарачким столом су знатно ослабиле, што јој не оставља другу опцију него да прошири сарадњу са Русијом.
ЕРДОГАН У БИЦИ ЗА АЛЕПО
Мосул је за Турску стратешки веома важан. Анкара настоји да организује и ревитализује милиције које се у њему налазе, што може бити остварено путем војног присуства у претежно сунитском граду (Мосулу) и тренинга тих снага у Ираку. Овај план ограничава моћ Ирана у Ираку и у ирачкој политичкој арени ствара неку врсту равнотеже снага између Техерана и Анкаре. Међутим, то што САД одбијају да дозволе Турској копнено војно присуство очигледна је препрека за остварење овог циља.
Будући да тако стоје ствари, важан фактор који је допринео зближавању Русије и Турске је начин на који сарађују Иран и САД. Очекивано, САД сматрају да ослобођење Мосула најбоље могу извести ирачке снаге и придружене милиције (без турског мешања), што је био и захтев Багдада и прећутна жеља Техерана. У том контексту савршено има смисла ирачки војни савез са шиитсим Народним мобилизационим снагама (PMF) у бици за Мосул. Треба ли уопште наводити да фрацкције PMF не предводи ни мање ни више него харизматични комадант чувених иранских Кудс снага генерал-мајор Касем Сулејмани.
Ова америчко-иранска сарадња је потпомогнута чињеницом да су САД у јануару тајно укинуле неке од финансијских санкција против Ирана које је требало да буду скинуте тек 2023. године, што је иранској економији дало нешто простора за дисање на глобалном тржишту. Као део тајног пакет-аранжмана потписаног у јануару 2015. у Женеви, западне компаније сада могу да послују са иранским компанијама које су можда повезане са политичарима или генералима у Техерану (укључивши и команданте Исламске револуционарне гарде) који су пре тога били на америчкој листи санкција. Поред тога, Обамина администрација је допустила Ирану и да користи америчке доларе за трговинске уговоре са страним компанијама.
Узевши у обзир размере сарадње између САД и Ирана, савез Русије и Турске има смисла. Због тога Ердоган наглашава потребу за сарадњом са Русијом у бици за Алепо. Како неки извештаји наводе, турски председник Реџеп Ердоган је открио да је у прошлонедељном телефонском разговору са Путином разговарао о руској жељи да Анкара убеди борце Ал Нусре да напусте Алепо без борбе.
„Ми (Турска и Русија) смо дали неопходне инструкције нашим колегама и почели да радимо у том правцу. Такође смо разматрали како да извучемо Ал Нусру из Алепа и донесемо мир становницима у граду. На томе ћемо морати да радимо заједно“, рекао је Ердоган. Додао је и да ће, уколико борбе доведу до масовног исељавања из Алепа, Турска бити спремна да прихвати најмање милион избеглица.
За Турску је сарадња са Русијом постала много важнија у контексту проширења сарадње САД и Ирана. Кад Турска не би сарађивала са Русијом поводом битке за Алепо, њен „Штит Еуфрата“ би могао доживети судбину сличну плановима за Ирак/Мосул. Због тога, поред сталне турске потребе за одобрењима из Русије у вези са њеном северносиријском операцијом „Штит Еуфрата“, Анкара жели да рачуна на Москву и у вези са разрешењем контрадикторности поводом улоге Ирака и Ирана у актуелним дешавањима у Ираку.
КОНТРАДИКЦИЈЕ
Шира слика која се назире из целог овог сценарија садржи одређене контрадикције. Размислите само: док САД у Ираку ограничавају турско учешће, настављају да се ослањају на турско војно присуство у Сирији. Не би требало наглашавати да је, упркос неслагањима поводом Ирака, Турска и даље чланица НАТО.
Разлог томе је што САД, иако имају 7.500 војника у Ираку, немају такво војно присуство у Сирији, где Турска утиче на – ако не и намеће – услове заједничког ангажмана.
Слично томе, док посматра растућу конвергенцију САД и Ирана у Ираку, Русија наставља да сарађује са Ираном у Сирији. Заправо, ништа не би било боље за Иран од руског настојања да ослободи целу територију Сирије. Исто тако, САД и Иран су задржали дијаметрално супротне погледе и циљеве у Сирији. Уз питање Асадове судбине, које и даље оптерећује њихове билатералне односе, тешко је одредити у ком ће се они правцу кретати у будућности. Иако су неке од важних санкција укинуте, многе су и даље на снази.
Дакле, савези који се стварају у сенци мосулске операције су контрадикторни и могли би, ако ове контрадикције не буду уочене и решене, пропасти заједно са сломом Исламске државе у Ираку. Оно што их може решити није промена начина или степена сарадње свих актера у Ираку и Сирији, него питање како те земље дефинишу своје интересе и коју ће тактику користити да их остваре.
Салман Рафи Шеик је експерт за међународне односе и унутрашња и спољна питања Пакистана
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
