Прочитај ми чланак
Разлог заокрета Софије је у пропасти Набука, који је бугарска страна покушавала да искористи као средство притиска и преваре Русије
Ових дана ће у Софији бити потписан инвестициони споразум о изградњи бугарског дела гасовода Јужни ток. Ту одлуку донео је кабинет министара Бугарске, који је Дељану Добреву, министру економије, енергетике и туризма дао одговарајућа овлашћења.(1) Прво се претпостављало да ће се свечана церемонија одржати већ 9. новембра. Међутим, смрт патријарха Бугарске православне цркве Максима натерала је да се преиспитају донети планови.
Како претпоставља министар Добрев, „уговор са Газпромом ће бити потписан следеће недеље, у среду или четвртак“. Тако да Јужни ток, мада уз тешкоће, ипак пробија себи пут кроз Бугарску.
Сарадња Русије и Бугарске за прикључење бугарске стране пројекту Јужни ток има дугу историју. Газпром и бугарска државна компанија Булгаргаз су још у децембру 2006. године потписале споразум о сарадњи у испорукама и транзиту руског гаса. Споразум је конкретно предвиђао продужење рока важења билатералног уговора о транзиту до 2030. године, а почетком 2008. Русија и Бугарска су потписале и споразум који се односи директно на пројекат Јужни ток.
Улога Русије у обезбеђењу енергетске сигурности Бугарске тешко да може да се прецени. Газпром представља јединог извозника природног гаса у Бугарску, а у националној сфери промета он има отприлике три четвртине капацитета. Штавише, захваљујући руској страни, Бугарска је постала најважнија балканска транзитна карика преко које гас из Русије стиже у Турску, Грчку и Македонију.
Међутим, изградња бугарског дела гасовода Јужни ток је још пре неколико година наишла на озбиљне тешкоће. Оне су биле тим неочекиваније што се сарадња са другим потенцијалним учесницима пројекта развијала без сличних проблема. То се највише односило на Мађарску, Србију, Грчку, Словенију и Хрватску.
Осим тога, у септембру 2011. потписан је споразум акционара компаније Соутх Стреам Транспорт АГ, који се односио на реализацију оног дела пројекта који је водио морем. Документ је предвиђао да учешће Газпрома у пројекту поморског гасовода износи 50 одсто, италијанске Ени 20 одсто, немачке компаније Wинтерсхалл Холдинг ГмбХ и француске ЕДФ по 15 одсто. (2)
БОРБА ЕУ ПРОТИВ РУСИЈЕ
Влада Бојка Борисова, која је на власт у Бугарској дошла у лето 2009. је, образлажући то као проверу рада претходног кабинета, изјавила да је неопходно да се преиспита питање сврсисходности учешћа земље у пројекту Јужни ток. При том је влада Борисова покушала да Бугарску прикључи пројекту Набуко, који је водила Европска унија, а који је представљао конкуренцију руском гасоводу.
На крају су се проблеми поузданости у снабдевању Бугарске енергијом нашли у центру геополитичких игара, које је започела Европска унија, конкретније – Европска комисија. Ова последња је као свој циљ схватила уклањање Русије из испорука енергената.
Декларација донета у јануару 2009. године у Будимпешти на самиту посвећеном Набуку оценила је пројекат Набуко као „иновациони, животан и поуздан“. (3) Као резултат, у Газпрому су одмах почели да траже могућу замену за бугарски део пројекта Јужни ток. Притом је најреалнија на том плану изгледала кандидатура Румуније.
Међутим, вектор бугарске политике у енергетици се поново померио према руској страни. Министар Добрев је чак изјавио да је „јужни пут гаса“ приоритет за његову земљу јер он представља „диверзификацију за испоруке гаса не само Бугарскојвећ и ЕУ“. (4)
Врло је схватљив разлог за овакву трансформацију. Он се налази у потпуној пропасти Набука, који је бугарска страна покушавала да искористи не само као средство притиска на Русију већ и праве преваре у вези са питањима транзитних плаћања и цене гаса. Како констатује „Тхе Неw Yорк Тимес“, позивајући се на америчке изворе, гасовод Набуко у најбољем случају може да рачуна само на испоруке гаса из Азербејџана, а оне би покриле највише 12 одсто од количине која је предвиђена пројектантском документацијом. (5) Суштина позиције Азербејџана је у непостојању жеље те државе да на себе преузме конкретне обавезе у вези са гасоводом Набуко, све док се не разјасне намере осталих потенцијалних учесника у пројекту – Казахстана и Туркменије. А те две земље би радије да сарађују са Русијом.
Према првим прорачунима, пројекат Набуко је предвиђао да се гас из Азербејџана и са Блиског Истока испоручује преко Турске са перспективом да се том гасоводу прикључе и централноазијски испоручиоци. Потенцијална количина отпремљеног гаса требало је годишње да износи 25-30 милијарди кубних метара. Та количина представља максимално пет одсто укупне количине гаса, колико се рачуна да ће Европској унији бити потребно до 2020.год.
Другим речима, са економског гледишта Набуко није у стању да реши проблем сигурности Европске уније у снабдевању енергијом, које би замениле испоруке из Русије, поготово уколико се узме у обзир да би после укључивања у експлоатацију гасовода Јужни ток укупна количина допунских испорука Русије Европи износила 110-118 милијарди кубних метара гаса, што би дозволило да се све већи захтеви Европске уније изврше са бар 50%.
Како је у вези са тим констатовао аналитичар компаније Делоитте Грејм Садлер, „тешко је пустити у рад и финансирати инфраструктурни мегапројекат на тржишту гаса које већ има приступ извориштима са којих се гас испоручује по конкурентним ценама“. У вези с тим он је економску базу пројекта Набуко оценио као „нестабилну“. (6)
ОБЈЕКТИВНИ ФАКТОРИ
Такође треба да се узме у обзир да планирано прикључење ирачких налазишта, којима би се гасовод допуњавао, захтева изградњу новог гасовода, а учешће Ирана је немогуће без претходног регулисања читавог комплекса геополитичких проблема који су повезани, благо речено, са сложеним односима Техерана са САД и Европском унијом.
Зато не треба да чуди што на енергетском пољу Русија очигледно надиграва Европску унију.
Бугарску конкретно, али и целу Европску унију, да буду спремнији за разговор, терају и објективни фактори који се односе на садашњу ситуацију у Европи. Тешко да ћемо претерати уколико кажемо да на позицију европских земаља озбиљан утицај имају и финансијско-економски разлози – посебно актуелни у условима садашње кризе. И нехотице се присећамо дискусије која се развила још почетком 2009. године међу зидовима Европског парламента.
Тада је група европских посланика на челу са Ан Лаперуз, представницом Француске, предложила Европској унији да Русију прикључи реализацији пројекта изградње Набука. Како је Лаперузова, која је у Европском парламенту дала специјални извештај о проблемима сигурности у снабдевању енергијом Европске уније, сама признала, она се „бори за прилаз који води помирењу и дијалогу са Русијом, која Европској унији испоручује 42 одсто гаса“.
Такав прилаз је индиректно подржао и експерт НАТО за проблеме сигурности у снабдевању енергентима Ендрју Морган, који је у Европском парламенту изјавио да, иако ЕУ треба да тежи диверзификацији енергетских извора, „ми не треба једноставно да се окренемо од Русије, не знајући при том где идемо“.
Чињеница да руске испоруке покривају скоро пола потреба Европске уније у гасу је сасвим објективна. И то чини још чуднијим покушаје одређених снага и у Софији и Бриселу да изолују нашу земљу. У оваквим намерама може да се открије нека логика – када се ради о геополитичким сценаријима САД.
Још 2003. године у америчкој администрацији се тајно дискутовало о потреби да се промени статус не само Каспијског мора већ и Волго-Донског канала тако што би се том каналу дао статус међународног, и он био претворен у „артерију коју руске власти не би имале право да контролишу“. (7) Ипак, било каква енергетска изолација Русије у односу на Европљане изгледа смешно и наивно.
Петар Искендеров
(1) ИТАР-ТАСС 071442 НОЯ 12 07.11.2012 14:47
(2) ПРАЙМ 07/11/12 18:14 07.11.2012 18:15
(3) http://www.kormanyszovivo.hu/media/retreive_file/14828?lang=hu
(4) ИТАР-ТАСС 07.11.2012 20:56
(5) The New York Times, 11.06.2008
(6) The Guardian, 21.02.2011.
(7) Арешев А., Политически мотивированные энергетические проекты и рост военно-политической напряженности в Закавказье, Аналитические записки. (Arešev A., Politički motivisani energetski projekti i rast vojno-političke napregnutosti na Zakavkazju, Аналитические записки, 2007, јуни, sтр. 81-82.
(Фонд стратешке културе)
