Već 31 godinu živi u Beču, muž joj je poginuo pre pet godina, ali se ona ne predaje

Како пише аустријски Космо, „Верица Стојић се годинама бави мушким послом, и мада је живот није мазио, и даље сматра да је прелеп. Сачувала је нежну душу и посвећена је породици“.

Екипа поменутог портала је посетила ову вредну Српкињу у њеној кући са двориштем у Аустрији, где како пишу „доминирају спортска опрема и дечје играчке“, будући да је Верица сада већ и бака. Како се даље наводи у тексту, „на први поглед се види да у Веричином дому, осим чланова породице живи и љубав“.

Верица (49) је, иначе, пореклом из Неготина, а имала је само три године када је с родитељима дошла у Беч. Међутим, због породичних проблема се убрзо вратила у Србију, где је завршила школу. Поново је посетила Беч с 18 година, али тада као удата жена, у жељи да са супругом Драганом изгради лепши живот.

– Имала сам боравишну визу и најпре сам се запослила као спремачица у хотелу. Нисам имала проблем с немачким језиком, јер сам га учила у школи. Убрзо сам добила држављанство и успела да обезбедим и радну дозволу за мужа. Тада није било тешко наћи посао, било је важно да желите да радите – присећа се Верица, и додаје да су обоје били вредни и да им ништа није било напорно.

Даље прича да је њен супруг Драган возио аутобус, док је она радила у хотелијерству. Завршила је само осам разреда школе, али како каже, „успела је да се снађе“.

– Не кажем да је било лако, али ако нешто желите, онда се трудите да то и постигнете. Кад си млад, на све гледаш кроз ружичасте наочаре – наводи Верица. Брачни пар Стојић је убрзо добио и синове Силвера (31) и Брендона (27). Њена срећа је тада била потпуна, а жеља да направи нешто у животу – још јача.

– Деца су била добра и здрава. Док смо ми радили, они су ишли у вртић. Муж ми је помогао у свему, а након рада бисмо ишли у кафић и дружили се с пријатељима – сећа се Верица, пореклом из Неготина. Стојићи су се о свему договарали и планирали будућност за децу.

Према речима ове вредне жене, обоје су радили са радошћу како би синовима пружили бољи живот. Пре 15 година су купили тада стару кућу надомак Беча, коју су скроз реновирали и проширили. Долазили су викендима како би сређивали све што је било потребно. Ангажовали су и стручњаке, мајсторе, јер нису желели да журе.

Како су године пролазиле, тако је напоран рад све више имао смисла. Пре 13 година, Верица и Драган су одлучили да покрену сопствени посао, јер он више није могао да вози аутобус због проблема с леђима.

Покренули су бизнис за транспорт, са једним камионом.

Након неког времена добили смо велику поруџбину која је захтевала 24 сата рада. Међутим, пошто нисмо могли да нађемо довољно возача, одлучила сам да ја кренем да возим камион. Мој муж није могао да верује да ће се то заиста десити, али била сам упорна – прича Верица.

У то време, како каже она, није било уобичајено да жена вози камион од 32 тоне, па су јој се мушке колеге неретко смејале, али је Верица то вешто игнорисала. Када су схватили да добро и професионално ради свој нови посао, али и да исто очекује од других, према њој су се односили с поштовањем.

Нажалост, таман када је све било у реду како су и замислили, судбина је одлучила да Стојићима покаже мрачну страну живота.

– Добијали смо одличне поруџбине, захваљујући квалитету нашег рада и нашој тачности. Компанија се развила, деца су такође била добро, за Брендона смо организовали прелепо венчање и били смо здрави. Наш породични живот био је врло леп до пре пет година – каже Верица.

Све се променило када је њен супруг Драган доживео трагичну несрећу у Србији, под како каже – неразјашњеним околностима.

– Био је то ужасан шок за децу и мене, од којег се никад нисмо потпуно опоравили. Била сам ужаснута, нисам знала шта даље да радим, јер је само на мени била одговорност да бринем о породици, али и да водим фирму у којој смо тада имали осам камиона – каже Верица и додаје:

„Знала сам да морам да будем јака због себе и синова. У првих неколико недеља сам мислила да је најбоље да баталим свој бизнис и да радим за некога, за пристојну плату, али када сам боље промислила – схватила сам да ће то бити грешка, јер фирма добро напредује и боље је да наши синови имају сигуран, породични посао“.

Верица се месец дана после породичне трагедије вратила послу. Радила је од јутра до мрака, па и викендом. Синови су се укључили у посао, а ова храбра жена је наставила да ради пуном паром, све док није осетила прве знаке слабости. Након детаљних претрага код лекара, које је у први мах одлагала, испоставило се да има леукемију.

Из тешке борбе изашла је с неизвесним исходом, сада иде на редовне контроле, али каже да јој у свему највише значи подршка деце и унука, Леонарда (5) и Едуарда (2). Годину дана након почетка терапије, Верица је поново села у свој „вољени камион“. Схватила је да без обзира колико је некад тешко, мора да иде даље.

– Када се данас осврнем иза себе, знам да сам постигла много, посебно када је реч о мојој породици, али и у материјалном смислу. Много сам радила и дала све од себе, и наставићу тако, али срећом знам за кога се борим. Моји унуци су смисао мог живота. Ништа се не упоређује са њиховим загрљајима. Проблеми су ме учинили снажнијом и отпорнијом. Време болести показало ми је колико су моја деца везана за мене, као и моја снаја Слободанка – закључује ова вредна жена.

Извор: Telegraf Biznis

Ознаке: Аустрија, Верица Стојић, породични бизнис, српкиња