Анализирајући геополитичку димензију сиријског сукоба, познати амерички истраживач и новинар, Wиллиам Енгхдал, поставио је питање: Што веже Израел, Турску и Катар с једне стране, против Асадове Сирије, Ирана, Кине и Русије с друге стране?

Један од одговора је – енергетска геополитика. Енгхдал, чије анализе увијек прожима енергетска димензија проблема, сматра да је нужно у свим геополитичким процјенама у обзир узети енергетска питања – од производње, контроле, испоруке, па све до цена енергената.

Прво што Енгхдал истиче јест важност природног гаса као енергента 21. стољећа. Чињеница да је природни гас у односу на остала фосилна горива, најчишћи извор енергије, он у Еуропи, посебице у Њемачкој, у процесу производње струје, почиње да замењује нуклеарну енергију и термоелектране на угаљ. Плинске термоелектране мање загађују околину од оних на угаљ, док се сматрају сигурнијим од нуклеарних, посебице након катастрофе у Фукушими, након које је завладао вал протеста против нуклеарне енергије.

С обзиром да је економска цијена кориштења гаса драматично нижа него кориштење ветра или других алтернативних облика енергије, плин убрзо постаје све траженији у Европској Унији, највећем светском гасном тржишту.

Открића великих плинских поља у Израелу, Катару и Сирији, у комбинацији с појавом Европске Уније као потенцијално највећег светског потрошача природног гаса, стварају додатно стање напетости у регији, што резултира садашњом сиријском кризом.

Сиријска влада преферира односе с Ираном и Русијом, те с њима такођер тежи кооперацији на новооткривеним гасним пољима. Даље јачање односа између ових држава не одговара стратешким интересима Wашингтона и његовим регионалним савезницима. Катар, који располаже огромним новчаним средствима активно судјелује у финанцирању сиријских побуњеника, преко којих тежи стећи приступ развоју и експлоатацији сиријских плинских поља. Израел је пак већ почео с пројектима развоја на гасним пољима Тамар и Левијатан, па им из те перспективе одговара тренутна ситуација у Сирији која онемогућава развој, у будућности конкурентних гасних поља.

Даљње јачање иранског утјецаја у Сирији, као и јачање саме Сирије никако не одговара Израелу, но Израелу не одговара нити супротан сценариј према којем би побиједили побуњеници, што би ојачало Муслиманско братство које би онда имало разгранату мрежу утјецаја од Египта, Јордана, Турске, Катара и Сирије.

Израелу одговара статус кво, а то је хаос, стога је за очекивати да ће Израел подупирати обје стране у сукобу, само да продужи сукоб. Енгхдал чак разматра да би се Израел у будућности могао сврстати уз тзв. руско-сиријско-ирачко-ирански плински конзорциј, ако би се осјетио превише угроженим од мреже коју шири Муслиманско братство.

Но, да ситуација буде сложенија, новооткривена плинска поља у Израелу и Сирији нису главни узрок свих ових догађања. Главни узрок су ипак гасне транспортне руте, тј. прије свега пројект плиновода Иран-Ирак-Сирија.

У јулу 2011. године, док је операција дестабилизације Ассада била у пуном јеку, владе Сирије, Ирана и Ирака потписале су историјски споразум о изградњи споменутог плиновода. Предвиђено је да ће гасовод коштати 10 милијарди америчких долара, те да ће требати три године за његову изградњу. Он ће се протезати од гасног поља Јужни Парс у Персијском заљеву, до Дамаска у Сирији, а продужетак на Медитеран, откуд би се ирански и сиријски плин транспортирао према Европи, излазио би у сиријској луци Тартус гдје се налази руска поморска база, а спомиње се и Либанон.

Овај гасовод већ сад назван „шијитски“ – од шијитског Ирана, преко већински шијитског Ирака, до Ассадове Сирије у којој шијити држе кључне полуге власти, знатно би повезао и ојачао овај блок, као што би и драстично повећао његов утјецај на Европу.

Катар се сврстао контра овог пројекта, те га активно тежи спријечити, као и све остале државе с јаким утјецајем Муслиманског братства. Значајна је и сама позиција гасног поља Јужни Парс, највећег гасног поља на свијету, које се налази у средишту Персијског заљева, те је подијељено између Катара и Ирана.

Катар би у случају придруживања гасовода добио могућност да свој гас извози копненим путем, што им тренутно онемогућава Саудијска Арабија која је одбила захтјеве Катара да се изгради гасовод којим би катарски гас ишао преко саудијског територије даље према Медитерану.

Катар тренутно сав свој плин извози преко ЛНГ танкера, дакле поморским путем, а свјетско ЛНГ тржиште налази се у стању засићености, те Катар не може повећати извоз властитог гаса ослањајући се једино на употребу те технологије.

Успркос свему овом, због притисака Муслиманског братства и Сједињених Америчких Држава, Катар је умјесто сарадње с Ираном изабрао конфронтацију, а Сирија је тренутно њихово главно бојиште. Не чуди, ако знамо да се у Катару (Доха), налази америчка средишња војна команда за Блиски Исток.

Турска се у овој ситуацији тежи наметнути као главно енергетско чвориште кроз које би пролазили нафтоводи и плиноводи према Европи. Ово се не односи само на нафту и плин из Персијског заљева, већ и на енергенте из Каспијске регије, па и Русије.

Сваки цевовод који заобилази Турску за њу је непријатељски, ово се одлично одражава на примеру дестабилизације Сирије, гдје Турска уз Катар игра одлучујући улогу. Турска и Катар имају у плану гасовод Катар-Ирак-Турска-Европа, но овај пројект знатно заостаје за гасовод Иран-Ирак-Сирија, те по питању његове реализације нису потписани никакви споразуми.

Русија има свој економски интерес у кооперацији на развоју сиријских гасних поља, као што је већ споменуто. Што се гасовод Иран-Ирак-Сирија тиче, поставља се питање његове конкурентности руском гасоводу Јужни ток. Но сам гасовод Иран-Ирак-Сирија, директан је конкурент плиноводу Набуко, чију изградњу толико гурају Сједињене Америчке Државе.

Шијитски гасовод би додатно закомпликовао ионако неизвјесну судбину Набука, што би пореметило америчке и турске планове у Каспијској регији (Азербејџан, Туркменистан) и Блиском Истоку (Ирак). Врло је могуће да Руси на плиновод Иран-Ирак-Сирија гледају као на алтернативу Набуку, те да ће и даље подупирати Сирију и Иран како би спријечили планове Сједињених Америчких Држава које заједно са својим регионалним савезницима активно раде против руских интереса.

Ову ионако сложену тему додатно компликује питање будућих нафтних рута, као и поновно отварање старих, као што је нпр. нафтовод Киркук-Баниyас који је ирачку нафту допрема до сиријског града Баниyас у области Тартус. Нафтовод је изван функције од америчког напада на Ирак 2003. године.

За очекивати је да ће питање нових гасних и нафтних рута изазивати даљње напетости у регији. Питање снабдевања енергијом кључно је питање стабилности неке државе, у овом случају питање снабдевања Европе представља ратиште разних страна које се боре за профит, већи утјецај или доминацију.

 

(Адванце)

Ознаке: гасна поља на Блиском истоку, гасни рат, гасовод Иран-Ирак-Сирија, Катар, набуко, снабдевање Европе гасом, шиитски гасовод