Прочитај ми чланак
(Политика.рс)
Путин није Јељцин, Сирија није Србија, али односи између светских сила нису драматично промењени
Да ли ће Сирија бити нова жртва агресије без одлуке Савета безбедности УН? Хоће ли се поновити ситуација са СР Југославијом из 1999. године? И шта у случају Сирије данас може, а шта ће заправо урадити Москва? Може ли Русија на самиту Г-20 утицати на САД да се сиријска криза скрене у воде преговора, а ратна реторика замени дипломатијом?
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
За све то Москва сада и нема превише времена, осим претпоставки ту су и факти: Русија има потписани уговор о узајамној помоћи са Сиријом, у Сирији борави најмање 25.000 руских држављана, цивилних и војних стручњака, у сиријској луци Тартус руска флота има логистичку базу, Русија је годинама опремала и обучавала сиријске оружане снаге, продавала им за добре паре огромне количине оружја. Москва држи страну режиму у Дамаску, противи се страној војној интервенцији у Сирији, блокира сваку могућу резолуцију у Савету безбедности УН у којој би режим Башара ел Асада био осуђен. Наравно, нико не очекује да Русија уђе у рат са САД због Сирије, али после свега било би недостојно статуса светске силе пустити низ воду Асада тек тако.
Грађански, па и верски рат у Сирији траје већ 28 месеци. Москва је стално инсистирала на мировној конференцији сукобљених страна. Запад је, истина, такође био за мировну конференцију, али је истовремено слао војну помоћ побуњеницима, или наоружаној опозицији. Слала је вероватно и Москва Асадовим снагама, али је ситуација на терену била донекле изједначена, у Сирији ратује око 80.000 страних плаћеника. Управо у тренутку када су владине снаге кренуле у одлучујућу офанзиву против побуњеника експлодирао је случај употребе бојног отрова сарин.
Москва сматра да нема доказа да су сарин користиле владине снаге, истовремено председник Владимир Путин каже да је Русија обуставила испоруке елемената ПВО система С-300 Сирији. Сирија није под санкцијама УН, има санкције ЕУ, али, колико знам, Русија није чланица ЕУ да би се придржавала одлука ЕУ. Зашто је онда Москва свог савезника лишила средстава за адекватну одбрану? На страну то што помало сумњам да би С-300 сада и помогао Сирији, јер С-300 имају годинама и Бугари. Ако је Путин хтео да упути Американцима поруку „да су неке елементе С-300 Сиријци већ добили, неке још нису, али ће добити у зависности од ситуације и да је то нека усавршена верзија система С-300”, онда разумем његов наступ на Првом каналу руске телевизије. Само, како ће и куда испоручити Сирији остале елементе система када крене рат?
Објашњења која слушамо још од 1967. и арапско-израелског рата да Арапи нису добили од Москве најмодерније оружје, или да нису обучени за руковањем тим оружјем, више не пролазе. Русија је имала довољно времена да опреми Сирију оружјем које јој је потребно, да обучи и посаде на том оружју. Сиријци кажу да су све поручено оружје Русији платили у целости, а на недавном сајму авијације у Москви био је и командант сиријског ратног ваздухопловства, као и сиријски генерали из ПВО. Нису дошли у Москву да само гледају авионе, могу то и на интернету.
Зато ми је и неразумљива одлука Русије да свом савезнику обустави испоруке оружја, наравно ако је то истина, док Запад другу страну наоружава. А у Кремљу више не седи Борис Јељцин. Ако Русија сада не може да испоручи оружје Сирији – онда није глобална сила, ако страхује како би се то оружје показало у рату – онда то оружје убудуће нико неће ни куповати.
Мислим да је, ипак, реч о куповини времена, јер из Севастопоља је пут обала Сирије наводно кренуло око 20 руских бродова крцатих оружјем. Путинов маневар на Првом каналу руске телевизије, где је говорио о систему С-300 и о томе да би Русија подржала резолуцију Савета безбедности УН о употреби силе у Сирији ако би се пружили јаки докази да су владине снаге употребиле сарин, то је потез да се коначна одлука Вашингтона одгоди и да антиратна јавност на Западу у међувремену одради своје.
Рат у којем би сиријска ПВО доживела тежак пораз, рат у којем би агресор имао мање од десет одсто срушених авиона и ракета, обарање Асадовог режима после таквог бомбардовања били би и пораз руске спољне политике, дефинитивни одлазак Русије из Медитерана и пад продаје руског оружја у свету. Може ли то себи да дозволи Владимир Владимирович Путин?
Мирослав Лазански
