Прочитај ми чланак
Десетине хиљада анти-ратних демонстраната на улицама Цариграда: „Мичите руке од Сирије! Нећемо бити војници у служби империјализма!“
У време када се чују ратни бубњеви, глас разума често изгуби свој простор у најчитанијим медијима. Но, управо тај глас разума сада треба да се потенцира, он мора да остане забележен – ако ништа друго – онда као историјски документ као одбрана од ревизионизма.
Велика већина становника Турске не жели овај рат који им се сваког дана, чак и сата, покушава наметнути. Време у којем живимо, због напретка технологије и доступности информација, више нам не оставља простора за накнадне изговоре попут „нисмо знали“.
Многи становници Турске, махом млади људи, показују да итекако схватају и разумеју ову прљаву игру у којој желе да увуку њихову државу и њих саме.
Ако ће становници Турске икада бити против рата онда је то сада, у тренутку када је њихова држава остварила завидан економски раст и када би требала преузети улогу стабилизатора у региону.Уместо просперитета, напретка и мира, сада им се нуди пакао рата, крвави сукоб са суседном Сиријом, земљом чије становнике многи Турци називају својом браћом.
Последњих месеци турски премијер Ердоган срозао се на функцију разгласа већих сила но што је Турска, уступио је свој териториј којекаквим плаћеницима који стижу из најразличитијих делова света. Турска власт сврстала се на страну империјализма и та злочиначка идеологија у потпуности је обузела и прогутала њихов дојучерашњи став неговања добросуседских односа у региону.
Но, као иу свим другим државама, било да се радило о Турској, САД-у, Израелу, Русији, Ирану, па и Сирији, никад си не смемо да допустимо такву непажњу, такав катастрофалан пропуст, да почнемо изједначавамо становништво с извршном власти. У време високих тензија многима то постаје све теже, али управо је та разлика једина кочница која нас може спасити од потонућа у потпуну летаргију, малодушност, али и неоправдану мржњу.
У прилог томе иду догађаји који су се збили прије којих 48 сати, овог четвртка, 2012/10/04, на улицама Цариграда.
Информације говоре како се окупило више десетина хиљада људи, анти-ратних демонстраната, који су вечерњим марширањем кроз улице овог историјског града јасно поручивши властима у Анкари, и целом свету – „ми рат не желимо!“. Хиљаде су одбацили срамотну и понизну турско-америчку алијансу те истакли солидарност са сиријским народом.
Оно што је можда и најважније за споменути, што уистину показује овај марш у целој својој величини, је податак да су демонстранти почели да излазе на улице одмах након што је турски Парламент објавио како прихвата нови мандат који премијеру Ердогану дају овлашћења да сме слати војску у “ друге земље „.
Упркос чињеници да сви медији говоре о трагично страдалим цивилима у среду поподне, упркос чињеници да медији такође потпаљују ситуацију и зазивају рат – како турски, тако и шире – народ је изашао на улице, а далеко већи број, који нису били на улицама, слажу се с ониме што је поручено за време марша у Цариграду.
Анти-ратне демонстрације никада нису ударне вијести, често ни нису вести, али када је реч о Турској, став турског народа налазимо готово свугде, нужно га је само потражити. Само кратки преглед коментара на њиховим најчитанијим онлине новинским издањима јасно показује шта мисле о конфликту у Сирији, ставу турске владе као и потенцијалном рату са Сиријом. Огромна већина апсолутно се противи таквом сукобу.
Слогани и транспаренти на улицама Цариграда, као и на неким мањим протестима у другим градовима, говоре много о томе како се осећа турски народ: „Овај рат није мој рат!“, „НЕ америчкој империјалистичкој интервенцији у Сирији“, „Зауставити ћемо АКП-ову политику рата „,“ Нећемо бити војници у служби империјализма „,“ САД макните руке с Блиског истока „.
Данас је турски лист објавио информације како су побуњеници заправо гранатирали турски град и притом убили петоро недужних турских цивила, две жене и троје деце.
Такође се истиче како су гранате које су пале на град побуњеницима дате директно од стране турских ауторитета с друге стране границе. Ова вест вероватно ни многим Турцима неће доћи као изненађење, многи већ неко време знају правила ове игре и што се стварно дешава када је реч о сиријском конфликту, но, њихово одлучно одбацивање учешћа у таквом сукобу изузетно је важно.
Ердоган, западне силе, регионалне анти-сиријске силе, УН, медији који нас питају „хоће ли и наша земља у рат пошто је чланица НАТО пакта?“ – Сви су дали свој допринос да сиријска криза већ данима плеше на рубу регионалног, потенцијално и ширег, рата.
У исто време анти-ратни протести ретко се помињу. Статистичка је истина како анти-ратни протести већ дуго нису зауставили нити један рат, али конфликт који се сада зазива могао би бити толико опасан, толико експанзиван, да је сваки анти-ратни сентимент итекако пожељан – нарочито десетине хиљада људи на улицама. Нико нема толику прилику и толику одговорност да стане на крај разбукталом милитаризму, који је одзвањао зидовима турског Парламента прије два дана, колико сада има турски народ који мора рећи своје историјско „НЕ“.
(www.advance.hr)
