Прочитај ми чланак
Илустрација: Алексеј Иорш
Руско-турски односи су сада у успону кога није било још од Ататурковог времена.
Кључни догађај је била посета Владимира Путина Турској у децембру 2014. године. Русија је тада показала да је Турска за њу приоритетан партнер и да је спремна да јој повери управљање гасним вентилом.
Анкара ће моћи да манипулише том могућношћу и далеко ће мање зависити од Европске уније. У таквим околностима ће можда Брисел бити заинтересован за улазак Турске у Европску унију, а не обрнуто. Русија заузврат очекује од Турске већу лојалност, што Анкара заиста делимично и демонстрира неувођењем санкција Руској Федерацији и независном политиком у оквиру НАТО пакта.
Главно економско питање у билатералним односима Русије и Турске је гасовод „Турски ток”. Додуше, у Турској постоји много сличних пројеката. Например, Трансанатолијски гасовод, на који се могу прикључити Иран и земље Средње Азије.
Ирански гас је потенцијална конкуренција руском гасу на европском тржишту. Управо због тога је председник Реџеп Ердоган отишао у Техеран и изјавио спремност да увози у Турску ирански гас, али са попустом. Исто то је он говорио и руским представницима.
Другим речима, свака страна игра своју игру – и Турска, и Европа, и Русија. У истом контексту треба разматрати и посету грчког премијера Москви, која се по времену готово подударила са Ердогановом посетом Ирану. Русија даје до знања да она и мимо Турске има савезнике и потенцијалне партнере. То је у извесном смислу показала и недавна Путинова посета Јеревану.
Реакција Анкаре на ту посету била је прилично оштра. Турци су фактички оптужили Русију за геноцид туранског и муслиманског становништва.
Међутим, оштра реторика Анкаре не треба никога да забрињава. У Турској су у току интензивне припреме за изборе. Оштре изјаве упућене Руској Федерацији срачунате су да се допадну турским националистима и потомцима избеглица из бивше Руске Империје, као и ревносним присталицама Запада.
Ердоган је, међутим, спреман да настави преговоре са Русијом. Турци показују Западу спремност да се окрену Русији и истовремено показују Москви спремност да се окрену Ирану. Руско-турски савез, као савез двеју евроазијских сила, прави је кошмар за Европу. Њој се више исплати да прими Турску у Европску унију, него да је изгуби. Све у свему, може се рећи да Турска врло вешто балансира између различитих центара моћи.
Остатак чланка прочитајте на веб порталу РУСКА РЕЧ
