Прочитај ми чланак
„Убијање је наш бизнис, а бизнис је добар“…
Овај слоган, (премисе силогизма чија би беспрекорно изведена афирмативна конклузија гласила: убијања која спроводе САД су добра), како сазнајемо из анализе Едварда Хермана за септембарско издање „З – магазина“, красио је једну од војних база САД током рата у Вијетнаму.
„О, како је диван овај рат (бизнис)“ омиљени је рефрен истребљивача треће генерације: након предатора преко продуцента дошли смо до терминатора који улазе у завршницу уништења света без икакве задршке. Јагма терминатора око поделе плена на Косову и Метохији показује да је бизнис и овде био добар (поред рудног блага за који није заинтересован само „милосрдни анђелак“, генерал војске САД, Весли Кларк већ и друге америчке, канадске, грчке, турске и британске компаније, сазнајемо да је у најужи избор за продају 75 одсто акција фиксне и мобилне телефоније на Косову и Метохији ушла је и компанија „Олбрајт груп“, на чијем је челу бивша америчка државна секретарка Медлин Олбрајт, која ће у историји остати највише упамћена по изјави да је смрт пола милиона ирачке деце од последица санкција за масовно уништење наметнутих Ираку, вредела у контексту циља који је постигнут).
Психопатологија „бизнисмена“ не може се више сакрити но и даље настоји да старим обрасцима прибави морални изглед. Најсвежије примере тоталитарно – сатанистичке – семиотике ишчитавамо у покушају да се обезбеди претекст за бомбардовање Сирије, идиотије већ толико пута поновљене од ратова у бившој Југославији до Либије, попут претњи у фашистичком стилу које је министрар спољних послова Француске, Лорен Фабијус, упутио Сирији и Башару Асаду током своје недавне посете највећем избегличком кампу близу турске границе, када је пред окупљеним новинарима изјавио: „Након што сам чуо избеглице и њихов извештај о масакрима које спроводи режим, господин Башар Асад не заслужује да постоји на овој земљи.“
Дизајнирање сукоба и непријатеља који не заслужују да постоје на Планети, (па стога са ње морају да нестану методама које се наслањају на дугу западну традицију елиминације: древну борџијанску али допуњену и усавршену новим знањима из области медицине (Милошевић) као и сваку другу из арсенала „цивилизацијски“ проверених техника), одвија се по процедурама постмодерне концлогорологије које је прецизно детектовао Милан Брдар: „За разлику од претходна два програма (нацистичког и комунистичког), постлиберални непријатељ нема константу непријатеља јер је „општечовечански“: његов непријатељ је свако ко се супротставља без обзира на било каква својства (класна, национална, верска). И зато непријатељ, као и у ранијим варијантама, ни у ком случају не може да одржи људска својства“.
Семиотичко истребљење (које претходи физичком уништењу) реализује се у форми милитаризованих информација, специјализованих у епохи информационог рата увелико зашлог у фазу разбијања огледала стварности у иконокластичким делиријумима који су човечанство увели у пакао симулације. Убиство реалности повлачи за собом и убиство прошлости, историје која постаје роба на тржишту: следивши егзибиционизам телевизијски произведене реалности која је акомулирана и похрањена као артефакт, колективна халуцинација кренула је даље – у прошлост која је постала роба под патронатом моћи. Наставља се рат против историје (који се увек и водио, скривен од очију света) и крађа, уништавање и спаљивање историјских и фалсификовање архивских докумената постаје „добар бизнис“ за припаднике хрватског лобија у Србији којој се свим средствима настоји да одузме истинита истприја и припише лажна, спремљена по рецепту хрватско-ватиканских кувара и по могућству преточена у филм, српске продукције, овенчан Оскаром за најбољи страни филм.
У току је посао века: подземни рат за документе и уписивање симулакрума у покрадену и изманипулисану меморију човечанства, у чије је брисање укључен читав глобалитарни систем са преузетим и новоосмишљеним институцијама и НВО мрежама које у у концентричним круговима обезбеђују да се њихове испланиране лажи сједине у производњи глобалног мехура: симулакрумски произведеној историји Срба.
Тоталитарна семитотика Новог светског поретка у том смислу подразумева глобално обавезујуће мишљење о народима, политичарима и земљама који су „означени“ као они „који не заслужују да постоје на Планети“, особито ако су парадигматично уграђен у постмодерни Вавилон, попут симбола „Срби“ који изванредно функционише у моралном дискурсу освајача.
У том смислу треба ишчитати свеобухватност замаха глобалитарне машине која свим средствима измешта и разлабављује чврсте тачке српског идентитета уграђујући у распуклине и раселине демонско семе image-а осмишљеног у сотонским лабораторијама Новог светског поретка (Попут National Imagery and Mapping Agency, агенције са десет хиљада запослених која се налази у Феарфаксу, Вирџинија. Ова агенција је формирана 1996, као агенција за процесуирање и дистрибуцију слика из свемира за потребе Пентагона и CIA-e, а две године од свог оснивања ангажована за надзирање протока слика и креирање политике ’слике’).
Посао се обавља лагано и у континуитету и у њему је неопходно да учествују људи на терену: научни институти, директори архива, фалсификатори, издавачке куће, универзитетски посленици, политичари, како би се припремила база за последњи чин: убиство историје у коме централно место добијају спин доктори у складу са увидима примењене психологије и физиологије. Симулакрумска пројекција се путем медијских слика али и осталог спектра који је некада припадао култури: филмовима, театром, изложбама фотографија, музиком, сервира човечанству које је увелико изгубило осећај за реалност али не и поверење у документарни филм и фотографију поготово уколико се на „цивилизованом“ Западу овенчају каквом престижном наградом. Рецимо сањаним: „Оскаром“…
Киклопско око или неколико најновијих примера употребе симбола „Срби“ путем изложби фотографија
Изложба под називом „ Perspectives“ Тома Стодарта: 78 црно-белих фотографија које су до сада привукле пажњу око 100.000 посетилаца (чему је допринела чињеница да се тајминг одржавања поклопио са Олимпијским играма) одржава се на више лондонских скверова између Градске скупштине и ХМС Белфаста.
Стодарт, добитник награде „Лери Бароуз“ за најбољу ратну фотографију, док је годину дана касније његова књига „ iWitness“ проглашена за најбољу књигу ратних фотографија објављену у САД, значајан простор дао је фотографијама начињеним током ратова у Босни и Херцеговини као и на Косову и Метохији, на којима су искључиво Муслимани и Албанци представљени као жртве а Срби као агресори и злочинци. Замишљена да заустави поглед и задржи пажњу огромног броја посетилаца најспектакуларнијег чулног надражаја капитализма оличеног у Олимпијским играма, изложба Тома Стодарда показала се као парадигматична за глобализацију погледа једног јединог киклопског ока.
Промовисан као „сведок“ и један од најбољих фотографа данашњице у чију се поуздраност, подржану наградом САД за ратну фотографију не би смело сумњати, не само што је у контексту ревитализације симбола „Срби“, обмануо посетиоце објашњењима испод слика која у бројним случајевима нису одговарала чињеницама, већ овај „најбољи ратни фотограф данашњице“ ни на једној од 78 фотографија није показао ни један једини кадар бомбардовања и уништавања земаља од стране НАТО алијансе, умирање ирачке и српске деце од последица осиромашеног уранијума и плутонијума, фотографије разрушених зграда, операцију „Олуја“ тај највећи акт етничког чишћења током ратова у бившој Југославији; рушење и разарање српских манастира и цркава на Косову…
Црно бела фотографија је ту како би на нивоу несвесног представљала континуитет са „Шиндлеровом листом“, „Пијанистом“ и осталим одбијањима уметника да „колором“ представе време стравичног страдања Јевреја током Другог светског рата. Тајминг за „интерактивну изложбу“ на којој доминирају фотографије „протераних Албанаца“ пажљиво је одабран: сиријске избеглице на граници са Турском и „хемијско оружје које сиријска влада само што није употребила против побуњеника“, главни су изговори за покретање операције још једног „хуманитарног бомбардовања“.
Да анђео бизарности неодвојиво наступа са анђелом баналности потрђено је изложбом коју је недавно организовала немачка невладина организација: „Центар за политичку лепоту“ са истим циљем са којим нам је своје „Перспективе“ изложио Том Стодард. Изложбу чини„Споменик срама“ постављен испред Брандербушке капије у Берлину, месту где се окупља највећи број домаћих и страних туриста, направљен у облику два слова: УН (скраћеница за Уједињене нације) испуњена са 16000 ципела или 8000 пари ципела што симболизује исто толики број „сребреничких цивилних жртава“.
Споменик је посвећен срамним УН због тога што нису раније бомбардовале Србе и тако заштитиле босанску муслиманску популацију. Интерактивност изложбе се и у овом случају (као и у Стодардовом) показала као моћно оружје: и како нам је објаснио Мануел Оксенрајтер, оснивач и главни уредник немачког магазина „Cuerst“ „људи из ове невладине организације су током трајања поставке разговарали са пролазницима и „експертски“ им пружали информације и објашњења потенцирајући да зле УН нису реаговале док су „зли Срби“ нападали невине цивиле.
На тај начин ова НВО је емоционално деловала на људе са амбицијом да постану много отворенији за „хуманитарна бомбардовања“. Утицај на јавно мнење путем емоција је тако допунио медијску пропаганду и фотографије са лица места утицаће и на пријатеље и познанике људи који су их снимили, чак и на оне који немају поверења у политику владе.
Непосредно пре поставке „Споменика срама“ иста НВО је поставила изложбу испред Рајхстага, немачког парламента: макете две бомбе које су по мишљењу креатора изложбе морале да у свом правом издању буду употребљене против српске милиције и армије како би их спречиле да изведу масакар у Сребреници.
Осим ових изложби НВО праве филмове, држе говоре и користе разне креативне поступке како би утицале на свест и подсвест људи. Рад НВО сектора, показује се у највећем броју случајева као активност усмерена на оправдање и нормализацију политике агресије коју спроводе владе европских земаља“. Др Ерик Хебл је у анализи под насловом „Да се не заборави“ такође коментарисао „употребу Сребренице“: „Лажи подржане насиљем имају веома дуг живот те уколико идеолошка локомотива света под америчком доминацијом то одлучи, Сребреничке лажи ће попримити и задржати виталност и заштиту какву имају Јеванђеља.
Свет мора да чува тај мирис узорка из лабораторије у којој раде неуморни распршивачи лажи од њиховог конструисања па надаље, како би омогућио да жртве медијских и бомбашких напада непрекидно добијају сервирану слику свог моралног карактера и како би налогодавци непрекидно постизали жељене ефекте. Јер у супротном нико им касније не би веровао, као што се то често дешавало у прошлости“.
( Двери )
