Прочитај ми чланак
У својој новој колумни, светски познати аутор Ноам Чомски осврнуо се на низ изузетно важних догађаја, но, примарно на тензије између, с једне стране, Ирана и друге, САД-а и Израела.
Истиче како није Иран тај којег би се свет морао да боји јер главни актер који је у стању заиста угрозити мир у свету је управо онај који се наводно толико боје за тај исти свет – САД.
Чомски не крије свој став према Ирану и тамошње власти назива „репресивнима“, но, такође истиче јако важну чињеницу – Иран столећима није никада никога напао, једина агресија – заузимање појединих отока у Персијском заливу – десила се док је на власти био про-амерички Шах, Реза Пахлави, који је свргнут револуцијом 1979.
Надаље, Чомски показује оно о чему се мало ко уопште усуди да говори, а то је да већина становника Блиског истока сматра како би било добро да Иран заиста и створи нуклеарно оружје и тиме постане равнотежа јединој нуклеарној сили у регији, а то је Израел. У уводу своје колумне позива читалаца да покушају ствари сагледати из обрнуте перспективе: како би изгледало да је рецимо Иран тај који уз подршку САД-а прети скорашњим бомбардовањем Израела.
„Није једноставно изаћи из властите коже, сагледати свет другачије од онога како нам се сервира из дана у дан. Но, вреди покушати, стога покушајмо с неколико примера.
Ратни бубњеви чују се све гласније око Ирана. Замислимо да је ситуација обрнута.
Иран производи смртоносни и разарајући рат ниског интензитета против Израела уз потпору великих сила. Њихове вође истичу како преговори не воде никуда. За разлику од Ирана, Израел одбија да потпише пакт о не-пролиферацији и не допушта улазак инспектора. Он наставља да одбија снажан међународни позив за зону без нуклеарног наоружања у регији. Све време Иран има снажну америчку потпору своје заштитничке суперсиле,
Стога, ирански вођа најављује како имају план да бомбарадују Израел, а истакнути ирански војни аналитичар извештава како би се напад могао да деси пре америчких избора.
Иран може да употреби снажне ваздушне снаге и нове подморнице које им је послала Немачка, наоружане с нуклеарним ракетама и позициониране испред обале Израела. Без обзира када ће доћи до напада, Иран рачуна на потпору САД да се укључи у, ако не и води, напад. Амерички министар одбране Леон Панетта изјављује да, упркос томе што САД не предлаже такав напад, као суверена земља, Иран ће поступити у складу са својим најбољим интересима.
Наравно, све ово је незамисливо, али се управо то сада догађа, само су обрнуте улоге . Истина, аналогије никада нису тачне, а ова није поштена – према Ирану.
Иран је такође извео агресију – али за време протеклих неколико стотина година, само под владавином амерички потпомогнутог шаховог режима, када је освојио арапске отоке у Персијском заливу.
Такође, он је покренуо нуклеарни програм за време владавине Шаха, уз снажну потпору Вашингтона. Иранска влада је брутална и репресивна, као и савезници Вашингтона у регији. Најважнији савезник, Саудијска Арабија, је најекстремнији исламистички фундаменталистички режим, који троши енорман новац на ширење своје радикалне Wahhabi доктрине свугде по свету. Диктатуре у Заливу, које су такође на страни САД-а, жестоко су угушиле сваки народни покушај да се придруже Арапском Пролећу.
Покрет Несврстаних – владе које чине већину светске популације – управо су се састале у Техерану. Несврстане државе су снажно подржале право Ирана на обогаћивање урана, док су неке чланице – примерице Индија – пристале на програм америчких санкција према Ирану само делимично и то преко воље.
Делегати Покрета Несврстаних без сумње препознају опасност која доминира у дискусијама на Западу, како је то лепо исказао Генерал Ли Butler, бивши шеф америчког Стратешког Заповедништва: „Екстремно је опасно да се у лонцу анимозитета Блиског истока, једна држава наоружа нуклеарним оружјем, јер би то подстакнуло друге нације да направе исто.“
Али Butler се овде не реферира на Иран, него на Израел, који се сматра у арапским земљама и Европи као највећа опасност за мир у Арапском свету, на другом месту држава које представљају такву опасност је САД, док Иран, макар био непопуларан, представља далеко мањи страх. Штавише, у многим анкетама већина сматра како би регија била далеко сигурнија када би Иран имао нуклеарно оружје и тиме ставио у равнотежу опасности које су свакодневне.
Уколико Иран заиста иде према наоружавању нуклеарним оружјем – то још увек није познато америчким тајним службама – то је можда управо због тога што је „инспирисан“ да учини тако због америчких претњи које се стално шаљу, упркос чињеници да се таквим претњама експлицитно крши Повеља Уједињених Народа.
Зашто је онда Иран највећа опасност за мир у свету, како се говори у службеном Западњачком дискурсу? Главни разлог је истакнут од стране америчке војске и обавештајних служби: Иран би се могао обранити од напада из САД.
Надаље, Иран мора да буде кажњен за свој „успешни пркос“, што је уједно била и оптужба Вашингтона против Кубе пре пола века.
Замислимо да је Жулиан Асанж у јавност изнео руске документе који откривају важне информације које Москва жели да сакрије од јавности и претпоставимо да су притом остале околности идентичне.
Шведска не би нимало била забринута око испитивања Асанжа у Лондону. Прогласила би да уколико се Асанж врати у Шведску (као што је рекао да би учинио), не би био изручен Русији где би за њега биле мале шансе да ће имати поштено суђење.
Наравно, Шведска би била похваљена за овакав принципијелан став. Асанж би био слављен што је обавио своју грађанску дужност – због које, наравно, не би требало оптужбе против њега узети превише озбиљно као и у другим случајевима.
Најистакнутије вести дана овде у САД-у су избори. Прикладну перспективу је истакнуо некадашњи званичник Врховног суда правде, Луис Брандеис, који је констатовао да „Можемо имати демократију у нашој земљи, или можемо имати богатство у рукама појединаца, али не можемо имати обоје“.
Водећи се према том начелу, анализа избора требала би се фокусирати на утицај богатства на политику, што је опсежно обрађено у недавном истраживању „Богатство и утицај: Економска неједнакост и политичка моћ у Америци“ од Мартина Гиленса. Открио је како је велика већина „немоћна да утиче на владину политику“ када њихове преференце нису у складу с богатима који готово увек добивају оно што они желе, поготово када им је битно.
Никакво чудо што за време последњег рангирања при ‘Организацији за економску сарадњу и развој по питању социјалне правде’ од 31 чланице, САД се налази на 27., упркос изванредним предностима.
Или тај рационални третман једноставно испари у време изборне кампање, на начине који дословно граниче с комедијом.
Узмимо један пример, Пол Кругман јавља како је обожавани ‘Велики мислилац Републиканске странке’, Пол Рајан, истакнуо како своје идеје о финансијском систему ствара на темељу лика из романа „Атлас Shrugged“ – који позива на употребу златника уместо папирнатог новца.
Преостаје нам једино да се присетимо славног писца, Џонатана Swifta. У његовом роману „Гулливерова Путовања“, мудраци из града Лагадо носе сву своју имовину на леђима и тако је користе за размену без оптерећивања са златом. Тада би економија и демократија могла заиста процветати – и што је најбоље од свега, неједнакост би се нагло смањила, дар за дух суца Брандеиса.“
