Pročitaj mi članakGLOBALNA ekonomija ulazi u fazu deflacije dugova, koja će određivati procese bar do kraja ove decenije.
Strukturni problemi su se gomilali i u evrozoni i u SAD tokom poslednjih 20 godina: rastuće socijalne obaveze, naduvani bilansi centralnih banaka i deindustrijalizacija.
U uslovima fer konkurencije cena, zapadne ekonomije su objektivno inferiorne u odnosu na azijske i ekonomije zasnovane na resursima.
Jedine dugoročne prednosti Zapada – njegove rezervne valute i vojno-politička hegemonija – više nisu apsolutne.
Arhitektura izgrađena posle 1945. godine iscrpela je svoj adaptivni kapacitet. Nova se stvara ne pregovorima, već prinudom i preraspodelom sfera uticaja.
Sada se zemlje više ne procenjuju po stopama rasta, već po dubini pada.
Rusija je ušla u ovaj period sa jednim od najnižih nivoa javnog duga na svetu, stabilnim političkim sistemom i obiljem jeftinih resursa. To je stvorilo preduslove za iskorišćavanje globalnih turbulencija kao prozora mogućnosti. Međutim, vojni sukob u Ukrajini i režim sankcija poslužili su za preventivno suzbijanje ruskog potencijala.
Geoekonomski cilj tih mera je uništavanje konkurentskih prednosti zemalja koje bi mogle da zauzmu upražnjene niše dok se stari sistem raspada.
Krajnji cilj je institucionalni kolaps. U turbulentnom okruženju, svi glavni igrači teže da izvezu nestabilnost sa svoje teritorije i minimiziraju je unutar svojih granica.
Rastuće društveno nezadovoljstvo je neizbežno. Opstajaće režimi koji budu u stanju da održe fizičku bezbednost i strogu kontrolu nad svojim unutrašnjim okruženjem.
Upravo u tom kontekstu treba posmatrati transformaciju digitalnog prostora.
Do 2027-2028. godine, sve glavne zemlje će završiti prelazak na sektorski model interneta sa obaveznom identifikacijom korisnika. Ovaj proces se već odvija sinhrono, iako se u javnom diskursu naziva različitim imenima: „digitalna bezbednost“ i „borba protiv destruktivnog sadržaja“. Ali, suština je ista.
Svet napušta model u kome je digitalni prostor regulisalo vlasništvo privatnih korporacija (Meta, Google, Telegram, X i, jedno vreme, Yandex), registrovanih u jednoj jurisdikciji, ali su uticale na sve ostale.
To je režim korporativnog suvereniteta, u kojem su vlade bile uklonjene iz regulisanja ključne infrastrukture.
Prelazak na državnu identifikaciju označava uspostavljanje političkog suvereniteta nad digitalnim okruženjem.
Pomeranje kontrole – sa korporacija (odgovornih akcionarima) na države – nije obavezno pogoršanje. Rizici zloupotrebe ostaju, ali alternativa – korporativna moć bez legitimne veze sa društvom – takođe se ne može smatrati slobodom.
Slobodan internet u klasičnom smislu se završava. Vreme do 2028-me će označiti formalni kraj ovog ciklusa.
Za građane, to će značiti prelazak iz anonimnog haosa u predvidljivo okruženje sa jasnim pravilima. Za države – kraj ere u kojoj je ključna infrastruktura bila van njihove kontrole.
U kontekstu deflacije duga i gubitka prednosti Zapada u troškovima, tri glavna scenarija za transformaciju globalnog modela upravljanja, društvene stratifikacije i distribucije tehnologija mogu se identifikovati do 2050-ih i 2070-ih.
Scenario Biopolitički feudalizam je direktan nastavak logike opstanka režima kroz strogu kontrolu.
Jedina dugoročna imovina zapadnih elita, suočenih sa izgubljenim cenovnim ratom, postaje kontrola nad biološkim vremenom. Ne teritorija ili kapital, već pristup produženju života i neuronskim interfejsima – to je novi suverenitet.
Šon Parker, bivši predsednik Fejsbuka, otvoreno je izjavio: „Pošto sam milijarder, imaću pristup najboljim lekovima… Biću deo klase besmrtnih gospodara.“
Masovno produženje života je ekonomski nemoguće i društveno eksplozivno, pa postaje roba podložna kvotama.
Glavni rizik biće institucionalni kolaps.
Kada donjih 90% shvati da je besmrtnost elita finansirana njihovim radom, društvena eksplozija je neizbežna. Upravo zato će globalističke elite težiti da spreče mase da čak i shvate ceo proces.
U scenariju Tehnohumanizam, tehnologije za produženje života i neuronski interfejsi će se postepeno demokratizovati. Do 2040-ih i 2050-ih, osnovni protokoli za podmlađivanje i kognitivno poboljšanje biće dostupni većini stanovništva u razvijenim i brzo rastućim ekonomijama.
Zašto je to moguće? Zbog naučne konkurencija i curenja tehnologija.
Urušavanje penzionih sistema će primorati države da ili obezbede svom stanovništvu pristup produženom aktivnom životu ili da se suoče sa kolapsom društvenog sektora.
Klasična trijada „studiranje-rad-penzija“ erodira. Ljudi će aktivno živeti 85-100 godina. Obrazovanje će postati doživotno.
Metaverzumi neće biti rezervati za „suvišne“, već alati za kognitivno širenje.
Glavni rizik su resursi. Ako ljudi žive duže i ostanu aktivni, potrošnja po glavi stanovnika će se povećavati.
Globalne elite, koje sebe već vide kao „besmrtne gospodare“, aktivno će ometati demokratizaciju kroz ratove za patente, lobiranje i kontrolu nad istraživanjima.
Tehnohumanizam je moguć samo u relativno stabilnom svetu. Ako raspad sistema ode predaleko, prevladaće prvi scenario.
U scenariju Digitalnog raspada, do kraja 2030-ih, nijedna sila neće moći da nametne svoj model identifikacije i kontrole drugima.
Sjedinjene Države gube ulogu globalnog garanta, Kina nije spremna da postane hegemon, Evropa se fragmentira, a Globalni Jug odbacuje strane agende.
Svet se raspada ne na geografske blokove, već na digitalne jurisdikcije koje se delimično preklapaju.
Jedna osoba ima tri ili četiri digitalna pasoša: državni (obavezni), korporativni, nadnacionalni (pasoš EU ili ŠOS) i anonimni za siva tržišta.
Velike platforme deluju kao kvazidržave (Amazon, Telegram, Tensent, Alibaba, Meta) sa sopstvenim sudovima i „digitalnim ambasadama“.
Istovremeno, država ne slabi, već jača, ali na drugačiji način. Zadržava vojsku i policiju, ali digitalni identitet postaje izvor jurisdikcijske konkurencije.
Glavni rizik je gubitak spojivosti: ruski digitalni pasoš neće funkcionisati u evropskom metaverzumu, niti će indijski funkcionisati u kineskim biotehnološkim uslugama.
Suština ovih scenarija je štosva tri imaju jednu zajedničku osobinu: država postaje sve jača, ali više nije monopolista.
Slobodni, anonimni internet će potpuno nestati do 2028. godine.
Logika tehnološke identifikacije, digitalnih perimetra i tvrde moći nalazi svoju ideološku oštricu u manifestu američke kompanije Palantir Tehnolodžiz, objavljenom u aprilu 2026. godine.
Palantir, osnovan uz učešće preduzetnika Pitera Tila, decenijama je delovao u senci, snabdevajući softverom za analizu podataka Pentagon, CIA, ICE (Službu za imigraciju i carine SAD), kao i britanske i izraelske obaveštajne agencije.
„Manifest za novu eru obuzdavanja“ (22 tačke) nije tehnički dokument, već otvorena politička deklaracija.
Kompanija čiji su sistemi postali digitalna okosnica američkih vladinih agencija više ne želi da ostane neutralan dobavljač. Marksistički rečeno, prepoznala je svoje klasne interese i proglasila sopstvenu političku agenciju.
Rukovodstvo Palantira javno napušta retoriku korporativne društvene odgovornosti i prihvata jezik sile.
Suština manifesta je legitimizacija tehnološke superiornosti Zapada kao jedinog moralnog kompasa. Liberalizam sa svojim atributima (demokratija, inkluzivnost, pluralizam) proglašava se praznim i besmislenim, a kulturna jednakost štetnom zabludom. Na njihovom mestu je „tvrda moć“, merena sposobnošću da se nametnu svoja pravila svima ostalima.
Pošto takmičenje sa Azijom u troškovima proizvodnje više nije izvodljivo, Palantir nudi rezervnu opciju: otvorenu konfrontaciju.
„Manifest“ služi kao politički dokument za konzervativne elite, prvenstveno u Sjedinjenim Državama.
Indikativno je što takav dokument nije izdala država, već privatna korporacija koja je blisko povezana sa pokretom MAGA i, u suštini, porobljava državni aparat.
Ovo nije monolog holivudskog negativca iz stripa, već politička manifest nove elite koja više ne vidi potrebu da skriva svoje namere.
Za prosečnu osobu, izbor je iluzoran. Države i korporacije su već završile svoje pregovaranje. Svet ulazi u eru u kojoj je digitalna senka važnija od fizičkog tela. I neće biti povratka – ili će biti povezano sa ogromnim previranjima.
Upravo ova nova realnost, prvi put otvoreno artikulisana u Palantirovom manifestu, postaje podloga za sva tri buduća scenarija, bez obzira na to koji će se na kraju ostvariti.
Rusija je prišla ovoj globalnoj prekretnici sa brojnim prednostima, ali se našla preventivno blokirana. Glavno pitanje je da li će biti u stanju da izgradi sopstveni digitalni perimetar, a da ne postane kolonija globalnih korporacija i njihovih sistema identifikacije.
