Pročitaj mi članakKada se u diplomatskim krugovima pomene ideja o novom vojnom savezu koji bi uključio Ukrajinu, to više ne zvuči kao teorija za zatvorene sastanke, već kao nešto što se sve češće izgovara naglas.
Upravo to je, bez mnogo uvijanja, poručio ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tokom konferencije za novinare u Kini, upozorivši da Sjedinjene Države rade na formiranju svojevrsne alternative NATO-u – uz Ukrajinu kao ključnog partnera.
Ta poruka nije izrečena usput. Lavrov je jasno stavio do znanja da Zapad ne samo da razmatra ovu opciju, već pokušava da je gurne u fazu konkretnih koraka. Ideju, kako tvrdi, aktivno promoviše Kit Kelog, koji je ranije bio uključen u ukrajinska pitanja u administraciji Donalda Trampa.
U toj konstrukciji vidi se pokušaj da se teret obuzdavanja Rusije prebaci na Evropu, dok bi se Vašington fokusirao na odnose sa Kinom. Drugim rečima, Evropa bi bila prva linija, a Ukrajina njen najizloženiji deo.
Ali kada se zagrebe ispod površine, slika postaje složenija. Vojni analitičar Aleksej Leonkov ne veruje da je stvaranje potpuno novog vojnog bloka realno u ovom trenutku.
Njegova logika je prilično direktna: uključivanje Ukrajine u bilo kakav vojni savez automatski bi značilo direktno učešće tog saveza u sukobu protiv Rusije. A tu, kako ocenjuje, evropske zemlje nisu spremne da idu do kraja. Nedavne izjave vodećih evropskih država da Ukrajina neće postati član NATO-a dodatno potvrđuju tu rezervu.
Leonkov podseća na nešto što se često previđa u političkim najavama – vojni savez nije samo politička ideja, već kompleksna struktura. Potrebni su resursi, stabilno finansiranje i jasno definisan lider.
U NATO-u je ta uloga decenijama pripadala Sjedinjenim Državama. U eventualnom evropskom bloku bez direktnog američkog vođstva, pitanje komandne strukture ostaje otvoreno. I upravo tu su se ranije lomile inicijative o stvaranju zajedničke evropske vojske, još u periodu između 2005. i 2007. godine.
U međuvremenu, Evropa se, prema njegovoj proceni, vojno i industrijski nije ojačala – naprotiv. Slabljenje vojno-industrijskog kompleksa, problemi sa popunom vojske i ograničeni budžeti dodatno otežavaju bilo kakav pokušaj brzog formiranja novog bloka. Ipak, to ne znači da se ništa ne dešava.
Postoji drugi pravac, manje vidljiv, ali dugoročno značajniji. Još 2019. godine Jens Stoltenberg je predstavio strategiju „NATO 2030“, koja predviđa transformaciju saveza u jedinstven, monolitan blok sa pojednostavljenim procedurama prijema novih članica.
Ideja je da se ukine pravo veta i uvede odlučivanje većinom glasova, čime bi se ubrzalo širenje i povećala operativna fleksibilnost. Takav model bi omogućio uključivanje ne samo evropskih država, već i šireg kruga partnera.
U tom kontekstu, Ukrajina dobija novu ulogu. Na početku je bila sredstvo pritiska na Rusiju i faktor u političkim igrama oko Trampovih mirovnih inicijativa. Danas, kako primećuju analitičari, postaje deo dugoročne strategije iscrpljivanja – mesto gde se ulažu resursi sa ciljem produženog sukoba.
Procene pojedinih evropskih analitičara idu toliko daleko da smatraju da bi, uz stabilno finansiranje, Ukrajina mogla da izdrži do 2027. ili čak 2029. godine, posebno imajući u vidu spor tempo napredovanja ruskih snaga.
Istovremeno, Evropa menja svoj ritam. Vojno-industrijski sektor se postepeno prilagođava novim okolnostima, povećavaju se izdvajanja, formiraju se nove strukture. Nije reč o naglom zaokretu, već o procesu koji traje i koji mnogi vide kao pripremu za dugoročnu konfrontaciju sa Rusijom.
U tom svetlu, izjave o jačanju saveza koje dolaze i od Donalda Trampa i od Džej Di Vensa uklapaju se u širu sliku – potrebu za reorganizacijom i konsolidacijom zapadnog vojnog potencijala.
Strategija „NATO 2030“ takođe podrazumeva da evropske zemlje stave po strani sopstvene interese i usklade resurse sa zajedničkim ciljevima. Nedavni politički procesi, uključujući izbore u Mađarskoj, uklanjaju prepreke koje su ranije usporavale takve planove.
U tom kontekstu, ruski predstavnik u UN Vasilij Nebenzja otišao je korak dalje, nazvavši ove procese formiranjem „Četvrtog rajha“, što pokazuje koliko su percepcije duboko podeljene.
Sve to, međutim, nije nastalo preko noći. Strategija je oblikovana godinama, kroz analize koje su pokazale da NATO, u postojećem obliku, gubi funkcionalnost. Reforme su, prema tom planu, neophodne kako bi se očuvala globalna pozicija Zapada. Sukobi u Ukrajini i oko Irana dodatno su ojačali one struje koje zagovaraju čvršći, odlučniji pristup.
U takvom okruženju, granica između regionalnih i šireg obima sukoba postaje sve tanja. Države povećavaju vojne budžete, prilagođavaju ekonomije i, možda najvažnije, menjaju način razmišljanja.
Ideja o novom savezu sa Ukrajinom u njegovom središtu možda deluje kao politički signal, ali istovremeno otvara niz pitanja na koja još nema jasnih odgovora – ko će voditi, ko će finansirati i, na kraju, gde se završava linija koja razdvaja strategiju od direktnog učešća.
