Pročitaj mi članak

Sunovrat rusofilije od Kavkaza do Balkana

Dragomir Anđelković
0

Spoljna obaveštajna služba Rusije (SVR) dugo je, kao retko koja institucija te zemlje, objektivno sagledavala stanje u Srbiji. I to kako od prirode Vučićevog režima i građansko-studentskih protesta protiv njega, tako i do zakulisnog snabdevanja Ukrajine srpskim ubojnim sredstvima (municija, granate, rakete za višecevne bacače). No, sada je i ona promenila kurs. Naređenje je naređenje!

Руска Федерација је, уз све унутрашње мане (које ограничавају домете онога што ради), релативно озбиљна држава која начелно гледа своје интересе. У складу са њима поступа без много задршке. Сада је Москви битно да што шире ограничи борбене потенцијале Украјине како би пре потенцијалног примирја успела да стави под ефективну контролу делове четири припојене области које Кијев и даље држи.

Ради тога је српски спин диктатор обећао да ће прекинути – и по цену озбиљног затезања односа са Бриселом – испоруке прилично битног војног материјала за евроатлантски „источни фронт“, те понудио Русима делотворне механизме да надзиру да ли ће тако и бити. Уз то се показао и крајње кооперативан, као никада пре од 2022. године, када је у питању решавање свега што угрожава руске рачуне у вези са НИС-ом.

Полазећи од тога, понашање Кремља је разумљиво.

Геополитика је саможива дисциплина. Мотивисан оним што му Вучић однедавно испоручује, дао је стриктни налог свим елементима руског система – који су претходно имали зелено светло да се понашају вишеслојно (део је подржава а део критиковао СНС режим) – да унисоно стану иза официјелног Београда. За све оне који желе демократску Србију то је лоша вест.

Међутим, ако боље размисле њени представници, дубински није добра ни за Руску Федерацију (осим ако се није помирила са новим глобалним статусом о коме ће бити речи на крају). Јер и интереси имају више нивоа. Оно што је то на површини, због неадекватног приступа, може да угрози суштину ствари. Наивно је мислити да је другачије.

Односи Србије и Русије се темеље на традиционалној привржености Срба тој земљи, а сада се велики део наше јавности према њој убрзано хлади. То у околностима када Русија код нас није доминантни фактор економски, геополитички или са становништа меке моћи – већ свој капацитет за деловање умногоме заснива на наслеђеном благонаклоном ставу јавности (која битно утиче на понашање политичара) – прети да темељно редефинише њене позиције и то на дужи рок. Да бисмо ствари у том контексту јасније, без емотивних баријера, сагледали на нашем терену, послужимо се туђим примером. Конкретно – јерменским!

Јерменија је од распада СССР-а (децембар 1991) до пре неколико година, била изузетно близак савезник Русије и њено кључно упориште на Јужном Кавказу. Уосталом, та земља је тотално била упућена на Москву. Уплетена у сукоб са Азербејџаном око Нагорно-Карабаха – области насељене јерменским хришћанима коју су бољшевици доделили поменутој муслиманској републици Совјетског Савеза – нашла се у херметичкој блокади те и друге суседне турске државе (Република Турска). Русија јој је била виталан економски, енергетски и војно-политички фактор подршке. Заузврат, Јермени су ушли у све њене интегративне организације на постсовјетском простору, укључујући и одбрамбени пакт ОДКБ, те су јој дали војне базе које је желела и у околностима када су их многе друге земље ускраћивале Русима.

Оно што је деловало као руско-јерменска идила трајало је до 2018. године. Тада је пао режим у Јеревану који је и лично био близак официјелној Москви (познат као „крабахски клан“, пошто су многи његови носиоци и њихови најближи сарадници потицали из тог краја). Серж Саргсјан – првак коруптивног и криминализованог али и истине ради наглашено национално настројеног режима – пао је са власти наведене године. Чашу народног стрпљења прелило је то што је после два председничка мандата тада постао премијер.

Ситуација је умногоме – са изузетком чињенице да је Александар Вулића и велеиздајник, те како изгледа уплетен у глобалне нарко дилове – подсећала на оно што је сада на делу код нас. Саргсајн је у очима многих био симбол политичке мафије која је узурпирала сву моћ у земљи а манипулативно-репресивно се одржавала на власти упркос вољи већине грађана. Пошто је искористио два председничка мандата и није могао више да се кандидује за ту функцију, упркос очекивању народа да је схватио да је време да оде са власти, од стране натегнуте парламентарне већине изненада је именован за шефа владе.

Када се то десило дошло је до велике експлозије народног незадовољства. Масе грађана преплавиле су Јереван а војска и полиција, које су раније више пута енергично подржале естаблишмент – и саме, изузев највишег врха, револтиране, а тим пре свесне да би интервенцијом изазвале грађански рат – остале су релативно пасивне. Притеран у ћошак Саргсјан се повукао са чела државе а његова Републиканска партија – заправо владајућа интересна заједница – доживела је паралишућу кризу. Премијер постаје, и то уз подршку немалог броја посланика претходне власти, предводник кључног, до тада опозиционог, друштвено-политичког блока „Грађански договор“, Николо Пашињан.

Москва то није прихватила са радошћу, али није имала ни основ да реагује отворено непријатељски. Дошло је до међусобног захлађења, али је Јереван наставио да испуњава све савезничке обавезе. У таквим околностима започео је 2020. године Други рат за Нагорно-Карабах (Први рат за НК, у коме су Јермени победили, одвијао се у више фаза, од 1988. до 1994).

На крилима добро искоришћеног респектабилног нафтног богатства и демографског бума ојачали Азербејџан, проценио је да је дошло његових пет минута, па је одлучно напао. Турска и Израел су недвосмислено стали иза њега, док је „пројерменска“ Русија била релативно пасивна а такође Јеревану близак Иран изолован. Истине ради, формално-правно Москва и није имала обавезу да брани НК чију самопроглашену државност није признала, а опасност за саму Јерменију је вешто релативизовала.

Све то је дефинисало исход рата. После 44. дана крвавих борби Јермени су морали да се помире са поразом. Од потпуног слома спасло их је само посредовање Москве, која је послала миротворце у део НК који Азербејџанци још нису запосели, те у коридор који га је спајао са Јерменијом. Будући статус НК остало је да се у наредном периоду реши за преговарачким столом, а до тада Јерменија је била потпуно враћана у руску орбиту. Коликогод да је Јереван био љут, разумео је да сваки отклон од Русије води потпуном урушавању његових националних позиција.

То се ипак и без његове примарне иницијативе десило пошто је започео руско-украјински рат 2022. године. Руска очекивања да ће муњевито завршити ствари изјаловила су се те се Москва уплела у исцрпљујући фронтални рат. Суочила се и са тешким западним санкцијама. Њих је успела умногоме да амортизује али за то су јој били потребни партнери. У вези са заобилажењем санкција, од увоза потребних роба Русији до извоза њених „препакованих“ енергената, важну улогу добиле су Турска и Азербејџан. То је двоструко ишло у корист Бакуа (и сам је био важан Русији а имао је и потпуну заштиту Турске).

Пошто је схватио да је за Москву превелики луксуз да рескира сарадњу са њим и Анкаром, кренуо је у нови поход на НК 2023. године.

Русија, тада већ гарант безбедности те области, азербејџанске једностране потезе из својих интереса тумачила је на начин који је несумњиво био некоректан. Тако је препустила Јермене својој судбини. Слично као што су заштитне снаге УН у Српској Крајини (УНПРОФОР), под неким соломонским изговорима, 1995. мирно посматрале нелегални упад хрватске солдатеске у њу, те са тим скопчани егзодус српског становништва, поступили су и Руси у НК у септембру 2023. године.

Поражени и понижени Јермени, на начин који ипак није пребрз да не би још више угрозили свој положај, удаљавају се од тада од Русије. То је резултирало недавним убацивањем Вашингтона у кавкаски простор, где САД наступају као посредник између Јерменије и Азербејџана.

Али за руску дугорочну позицију на Кавказу нешто је још горе од тога, а то је гашење пламена јерменске русофилије. У Азербејџану она није ни пре постојала, без обзира на, већ како када, рационалну спремност Бакуа да са Русијом одржава солидне односе (што је сада, најблаже речено, све мање случај).

У Грузији, без обзира на закулисне споне Кремља са актуелном владајућом гарнитуром, и те како су у вези са питањем Абхазије и Јужне Осетије изузетно ојачале русофобне тенденције.

Ствари су по први пут у историји, у том правцу кренуле и у Јерменији. Становништво Нагорно-Карабаха – које је парадоксално платило највећи цех онога што се десило – било је најпријателкскије настројено према Русији било где у свету ван њених граница (према разним испитивањима такве ставове имало је 98-99 посто његових житеља), а у самој Јерменији проруски је било опредељено преко 80 процента становника (више него и у Србији када је наша русофилија била у зениту).

Сада натполовичан део Јермена (укључујући и прогнанике из НК) подржава прозападну геополитичку преоријентацију своје земље. САД су по популарности претекле Русију, а већина Јермена би гласала за улазак њихове земље у ЕУ ако би то било могуће, те што скорији излазак из руског ОДКБ-а. Иако јерменска русофобија још није преовладала, русофилија је прешла у историју.

Ствари ка томе иду и у Србији. Национално оријентисани а антирежимски опредељени грађани – који су и те како бројни – увелико су се, и то оправдано, разочарали у Русију. Нико нормалан није се клео у њене демократске капацитете и привредни благотворан утицај (изузев, и то донекле, у енергетској сфери) код нас, али је постојала вера у приврженост Москве развијању геополитичких веза са српским народом. Али то је постало фарса с обзиром да је Вучић починио косовску велеиздају.

Како поверовати да је Русија стварно на позицијама подршке целовитости Србије, ако подупире онога ко западним силама предаје Косово и Метохију како би избегао да га суоче са нарко и другим неделима о којима, очито, имају штошта да кажу?

Вучић ће пре или касније пасти, а са њим ће се растурити и његова пропагандна машинерија. Онда ће и режимски русофили – како „интересни“ тако и искрени – ући у период збуњености и расула. Из њега ће изаћи много мање људи са проруским афинитетима него што их је сада случај и у сегменту грађанства о коме је реч. Тачка на причу о српској русофилији – и са тим рушење најбитнијег стуба руског утицаја код нас – биће стављена.

Ако је званична Русија дефинитивно прихватила да се налази на челу државе која нема више претензије суперсиле (па и упоредног битног фактора у више глобалних региона), већ се ограничава на значајнију улогу на постсовјетском простору а у ширим размерама на место у кинеском пратећем оркестру, онда може и да се схвати оно што сада ради са Вучићем. Игра на карту која јој са што мање ангажовања омогућава да краткорочно извуче што већу корист и онда да за колико може прода своје преостале балканске позиције.

Ако ипак жели нешто више од тога, онда је кренула потпуно погрешним путем. У Србији ће проћи и горе него на јерменском простору који ипак остаје у њеном дворишту. Жао ми је и због Срба и због Руса, и ради садашњости и будућности као и наше заједничке прошлости, ако ствари до краја испадну тако, али оно што Кремљ ради у вези са Вучићем, све гура у таквом смеру. Оно што целокупна НАТО пропаганда није успевала да уз велике напоре реализује годинама, руска политика себи (дугорочно гледано) и нама на уштрб, одрађује у кратком року! Можда још има шансу за велики преокрет, али и време и српско стрпљење за њу – истиче!

Izvor: Magazin Tabloid

Oznake: , , ,