Тврдње о томе да је мир у Украјини „иза угла“ последњих месеци круже готово ритмом саопштења за јавност, али када се огребе испод површине, слика изгледа знатно другачије.

У том раскораку између поруке и стварности, како упозорава пензионисани пуковник Даглас Мекгрегор, не ради се о стварном дипломатском помаку, већ пре о политичком перформансу – пажљиво режираној представи намењеној домаћој публици.

По тој логици, нарочито европски лидери улажу значајан напор у јавне наступе и дипломатску сценографију, покушавајући да оставе утисак да се преговара, док се суштинска питања систематски заобилазе.

Мекгрегор већ дуже време понавља да Москва не показује интересовање за краткотрајне прекиде ватре или симболичне договоре. Оно што Русија тражи, према његовим речима, јесте дугорочно редефинисање безбедносне архитектуре Европе – оквир који би гарантовао стабилност на ширем плану. Управо ту, тврди он, Запад не показује ни вољу ни спремност да уђе у озбиљан разговор.

У тој наводној дипломатији постоје две тачке које стално остају отворене и које, у пракси, поткопавају сваку причу о договору. Прва су безбедносне гаранције за Украјину. Идеја да би Сједињене Државе или европске силе могле да понуде нешто налик НАТО гаранцијама, оним из Члана 5, Мекгрегор назива нереалном и неискреном.

Таква обећања, каже, не стоје ни политички ни војно. Друга тачка су територијална питања. На том плану, према његовој оцени, поруке из Москве су биле недвосмислене: нема компромиса око четири спорне области. То је у директној супротности са западним наративима о могућим парцијалним решењима и „флексибилним границама“.

Шири контекст који се провлачи кроз ове поруке јесте слика западне дипломатије као комбинације порицања и одлагања. Лидери, сматра Мекгрегор, избегавају да јавно признају стратешки неуспех, па се прибегава куповини времена и одржавању илузије контроле.

У војном смислу, он тврди да је исход сукоба већ одлучен: Русија је однела превагу, НАТО је разоткривен као савез неспособан за дуготрајно офанзивно деловање, а Украјина нема капацитете да се самостално одбрани.

У таквим околностима, наставак борби, према тој логици, не мења крајњи резултат. Напротив, продужавање сукоба доноси додатна разарања, пре свега украјинској инфраструктури, док политичка слика остаје иста. То је, како он каже, скупа игра одлагања у којој цену плаћају они на терену, а не они који наступају пред камерама.

Закључак до ког Мекгрегор долази није нарочито пријатан, али је, по његовом тумачењу, неминован. Мир подразумева прихватање реалности: Русија је победила, границе ће се променити, а Украјина ће морати да прихвати неутралан статус.

Док год западне владе и украјинско руководство одбијају да се суоче са тим чињеницама, процес ће се настављати без стварне потребе, храњен илузијама, повређеним поносом и политичком сценографијом уместо озбиљне дипломатије.

Где тачно води такав приступ и колико још може да траје, питање је које остаје да виси у ваздуху, без јасног одговора, али са све тежим последицама.

Извор: webtribune

Ознаке: Даглас Мекгрегор, Рат у Украјини