Pročitaj mi članakVeć prilično daleke 1966. godine, u vreme kada je vijetnamska agresija SAD dostizala pik, objavljena je čuvena knjiga Vilijama Fulbrajta: „Arogancija moći“. U njoj je on generalno osudio pristup Vašingtona međunarodnim odnosima (iako je ponaosob slučaj Vijetnama bio u prvom planu), koji se zasniva na arogantnom ubeđenju da Amerika najbolje zna šta je dobro ne samo za nju već i za ceo svet, te to, gde god je u stanju, jednostrano daje sebi pravo da nameće silom.
Iza licemernih priča o uzvišenim vrednostima, naravno, često su se krile (i dalje se kriju) puki ekonomski ili neki drugi interesi. Njih, u kombinaciji sa sopstvenim ideološkim uverenjima (srazmera ta dva faktora se menja zavisno od toga da li su nosioci američke administracije nastrojeni tzv. idealistički ili realistički), SAD „promovišu“ sredstvima meke i klasične moći, ne razmišljajući o tome šta drugi narodi stvarno žele ili im koristi. Niti ih brine to kakve patnje za njih proizlaze iz američkih „intervencija“ ove ili one vrste. Sve se vrti oko stare, do krajnosti krvave, imperijalne politike, koju su vodili Cezar, Džingis kan, Napoleon, Hitler i drugi veliki osvajači.
I pre Drugog svetskog rata Amerikanci su tako postupali u Zapadnoj hemisferi i nekim drugim prostorima gde su za to imali mogućnost (npr. na Filipinima). No, od sredine 20. veka, proporcijalno svojoj nabujaloj moći, pomislili su da je ceo svet postao njihov. Uspesi Sovjetskog Saveza na polju razvoja i proizvodnje nuklearnog i drugog naoružanja, brzo su im pokazali da nije baš sve tako, ali to je pre bio korektivni faktor američke arogancije moći, nego što je na nju time stavljena tačka. Vašington je shvatio da ne može baš svuda i uvek da postupa kako hoće, ali se osnovano držao toga da je glavni mafijaš u gradu koji kontroliše najveći deo njegovih kvartova. Sa raspadom SSSR-a to je dobilo još veće razmere koje je jedino i dalje postojeća ruska nuklearna moć donekle, i to asimetrično, ograničavala.
Ono što danas radi Tramp nije ništa novo u tom smislu, samo je totalno neprikriveno. Kod Donalda nema laži, niti prevare, već su batine do kraja ogoljene. Nasilnik je ali bar nije licemer. Kaže i da ne trepne, da je iz strateških i privrednih razloga njegovoj zemlji potreban Grenland, te da će ga zato pre ili kasnije oteti. Pošalje specijalce u Venecuelu da kidnapuju njenog predsednika jer nije spreman da izađe u susret naftnim pretenzijama američkih firmi. Preti brojnim državama napadom ili sankcijama, pa i aneksijom kao kada se radi o Kanadi, ako imaju nešto što Bela kuća želi a nisu spremne da joj to daju.
To sve s pravom zaslužuje osudu, ali je bedno kada morališu oni – od američkih do EU, pa i naših marginalnih kvazi-liberala – koji nemaju ništa protiv evroatlantske arogancije moći zasnovane na brutalnostima globalnih razmera, već im samo smeta to što ona sada nije sakrivena iza paravana skrpljenog od nameštenih osmeha, lažne humanosti, fejk međunarodnog prava, nepostojećih „principa“. I uz to što je geopolitička arogancija kojom se bavimo, sve maje evroatlantska, a sve više zasebno američka.
Koliko to jadno izgleda, najbolje vidimo po ponašanju NATO struktura, koje su privremeno, zbog američke pasivnosti i usredsređenosti na unilateralno zadovoljavanje svojih potreba, umnogome pod EU kontrolom. One gorljivo osuđuju Rusiju zbog napada ne energetske objekte Ukrajine u jeku zime – što Moskva do nedavno nije masovno radila da ne bi ugrožavala stanovništvo te zemlje – kako bi u onome što deluje kao finale rata, oficijelni Kijev bio prinuđen da aminuje mirovne uslove koji su prihvatljivi za Rusiju. Ono što Kremlj radi početkom 2026. Brisel naziva monstruoznim. Međutim, i sam je podržavao slično 1999. godine, usmereno protiv Srbije.
Kako to pokušava da „pomiri“? Prosto: brisanjem istine! Vrh NATO bloka je odlučio da od očiju javnosti budu sklonjeni dokumenti koji svedoče o onome što je radio. Tako je ovih dana sa zvaničnog sajta Severnoatlantske alijanse uklonjen tekst iz vremena agresije na Srbiju, u kome stoji: „NATO nastavlja sa napadima na energetske objekte Srbije. Ako to nanosi štetu civilima, ako zbog toga nemaju vodu i struju, to je onda problem Slobodana Miloševića. Neka prihvati pet uslova NATO-a i prestaćemo sa tim. Struja omogućava funkcionisanje sistema komande i kontrole. Ako predsednik Milošević zaista želi da čitavo stanovništvo ima vodu i struju, onda sve što treba da uradi jeste da prihvati pet uslova NATO i mi ćemo da obustavimo operaciju. Ali, sve dok to ne uradi mi ćemo da nastavimo da napadamo te ciljeve koji obezbeđuju struju za oružane snage.“
Zvaničnici vodećih EU članica takođe odbijaju da odgovore i na učestala novinarska pitanja koja se odnose na različita tumačenja iste situacije u vezi sa razaranjem kritične infrastrukture za život ukrajinskih civila ove 2026. i već udaljene 1999. za opstanak srpske dece, žena i ostatka populacije koja nije bila uključena u sastav oružanih snaga (koje takođe nisu bile legitimna meta s obzirom da napad na Srbiju nije bio odobren od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija). Identično postupaju i kada se pomene njihovo priznanje kosovske secesije i promovisanje albanske separatističke tvorevine na prostoru Kosova i Metohije, koje je prema međunarodnom pravu (što je potvrđeno i Rezolucijom 1244. SB UN, koju su podržale i NATO sile posle agresije) nesumnjivo deo Srbije. I to sa korenima u vremenima kada na Grenland, verovatno, još čak nije ni zakoračio nijedan Danac.
Ukratko, EU nema ništa protiv onoga što načelno radi Amerika, već je samo protiv toga kome i kako (bez fejk principijelne maske) ona to čini. Sada kada su se EU interesi našli pod njenim otvorenim udarom, u Briselu besne, kukaju, plaču. Kako je ironično rekla šefica nemoćne briselske diplomatije, komesarka Kaja Kalas, zbog onoga što Tramp sada radi sa dramatičnim posledicama po ceo svet, možda je došlo vreme da sa drugim EU prvacima počne mnogo da pije (alkohol). Do sada kao nije to radila, a sada razmišlja da se prihvati flaše.
To nam svedoči da je od arogancije moći jedino gora arogancija nemoći. Uz sve drugo ružno, još je i mizerna. EU tzv. sile su navikle da dobijaju šta iz ideoloških ili pragmatičnih interesa hoće, na krilima američke moći. Nju su, da ne zaboravimo, dok im je išla u prilog, obmanama preparirale da deluje kao odraz principijelne borbe za boji svet, a ne izraz banalnih neokolonijlanih ambicija. Sada je tome došao kraj. Tramp sa isukanim mačem i arogantnim stavom neskrivenog moćnika – odbacujući savez sa onima koji mu ništa ne donose – na sve strane preti pa i otima, kako bi dobio ono što želi. Onemoćala EU na to nema čime da odgovori. I Francuska, koja raspolaže izvesnim brojem nuklearnih bojevih glava, običan je pevac u globalnoj areni, a tim pre su marginalne druge, veće i manje, „ujedinjene“ evropske nacije. U takvim okolnostima njihovim liderima uistinu nije ostalo niša drugo nego da piju kao smukovi. Oni koji su do juče mislili da na tuđoj grbači sve mogu, danas nisu u stanju ni sebe da zaštite, pa arogantno bleje i nemoćno negoduju.
U takvu Evropsku uniju, naši evro-fanatici bi hteli da po svaku cenu uđe Srbija. Imamo mafijašku vlast koja misli samo o sebi i ništa ne čini da u promenjenim geopolitičkim okolnostima Srbija iskoristi potencijale koje je imala na osnovu svoje politike balansiranja i nesvrstavanja (što je načelno bila dobra politika, ali je problem što je neiskreno i nedosledno vođena). Samoživim šibicarskim odnosom prema Trampu i Putinu, Vučić je definitivno prokockao šanse da iskoristimo mogućnosti koje proizlaze iz ubrzane promene globalne arhitekture. Opet, veliki deo onih koji bi da ga zamene – autistično ili kvislinški previđajući implikacije urušavanja Evroatlantskog bedema (nalik onome što je Milošević uradio ignorišući značaj pada Berlinskog zida) – hteli bi da učinimo nešto slično tome da je general Milan Nedić u drugoj polovini 1944. prihvatio dugogodišnje nemačke zahteve (koje je hrabro odbijao dok je Treći Rajh bio na vrhuncu moći) da simbolički bude formirana i upućena u boj protiv Sovjeta ili zapadnih saveznika, neka srpska SS jedinica.
Posmatrajući SNS kartel i naše žute NATO i EU fanove (koji iz nekog razloga, za razliku od velikog dela svoje političke sabraće, nisu primljeni u naprednjačku interesnu zajednicu, pa su sada na nju jako besni), u svetlu geopolitičkih dešavanja i nepostojanja realne i produktivne vizije prilagođavanja Srbije istima, jedino nam ostaje da se setimo izreke koja se odnosi i na prve i na druge: „Od zla oca i još gore majke“. Svi oni, po pravilu su, antisrpski šljam. Polazeći od toga moramo odlučno da se borimo da Vučić ode a da razni EU poltroni, od onih iz redova prozapadnih partija do pojedinaca i grupa infiltriranih u studentski pokret, ne dođu na vlast. Ako se to desi neće nam pomoći ni to da zajedno sa Kajom Kalas pijemo od jutra do mraka.
Konačno, ako je u alkoholu „spas“, onda bolje da se napijemo pa skupimo hrabrost da se odupremo onima koji žele da dotuku naš suverenitet i teritorijalni integritet, pa šta nam Bog da, nego da se samodestruktivno tešimo alkoholom u društvu odrtavelih evropskih političkih baba i deda, koje je vreme definitivno pregazilo!
