Идеја да Сједињене Америчке Државе желе Гренланд није нова, али начин на који се та тема враћа у фокус говори много више о односима снага него о самом острву.

Политички аналитичар Алексеј Пиљко покушава да објасни зашто је Доналд Трамп поново отворио питање Гренланда и зашто, како тврди, европска страна у тој причи готово да нема маневарског простора.

На први поглед, каже Пиљко, све се може свести на геополитику и економију – Арктик, ресурси, стратешки положај. Али то су, по њему, тек секундарни разлози. Суштина је, тврди он, у демонстрацији моћи.

Трамп, како оцењује, жели да европске савезнике доведе у позицију у којој немају право гласа, да их сведе на сателите који се не питају превише. Логика је груба, али једноставна: Вашингтон ради оно што сматра потребним, без реалних последица, док се Европа прилагођава јер, реално, нема алтернативу.

Пиљко сматра да Трамповој администрацији није довољно само да притисне Европу – циљ је, како каже, њено симболично понижење. Порука би требало да буде јасна: нема стратешке аутономије, нема независне војне силе, нема озбиљног искорака из сенке САД.

Тек када се то постигне, у први план долазе класични разлози – јачање позиција у Арктику и интерес за природна богатства Гренланда. У таквим околностима, сматра аналитичар, европске земље практично не могу да одбију амерички притисак.

Проблем је, додаје Пиљко, што се Европска унија и Велика Британија већ налазе у сложеним односима са Русијом, које описује као посреднички сукоб са потенцијалом да прерасте у директан оружани сукоб.

У таквом стању ствари, отварање још једног фронта према САД једноставно није изводљиво. Европи, како каже, остаје да се позива на фамозну трансатлантску солидарност, која се у Трамповој ери све више претвара у празну фразу.

Ситуацију додатно компликује чињеница да је свет, по Пиљковој оцени, изашао из фазе потпуне доминације једне силе. Једнополарног поретка више нема, а Вашингтон сада покушава да јасно обележи сопствену зону контроле, бирајући територије које су истовремено економски исплативе и стратешки важне.

У тој игри, сматра он, реалан одговор могу да понуде само Русија и Кина. Европа, предвођена бриселском администрацијом и лидерима који су се упустили у ризично сучељавање са Русијом у Украјини, остала је, како каже, без озбиљних адута и уз додатни притисак изнутра.

Због тога Пиљко прогнозира да ће се у блиској будућности низати европске молбе, изјаве забринутости, апели и декларације, док ће Трамп, с друге стране, наставити да дисциплинује савезнике и то чини што је могуће видљивије.

Није, како закључује, пресудно да ли ће САД заиста добити Гренланд. Много важније је, по његовом мишљењу, да Европа остане послушна и свесна сопствене немоћи, без амбиције да се озбиљније супротстави.

У том контексту треба посматрати и Трампову недавну изјаву о одбрани Гренланда. Он је иронично приметио да се она своди на две псеће запреге, док се, како је рекао, у околним водама налазе руски и кинески разарачи и подморнице. Изјава је брзо обишла свет и додатно подгрејала тензије.

Истовремено, према подацима агенције Блоомберг, Немачка планира да ускоро покрене заједничку мисију са Северноатлантским савезом под називом „Арктички стражар“. Та иницијатива би обухватила читав арктички регион, укључујући и Гренланд, а њен циљ би био смањење напетости са Сједињеним Државама око статуса острва.

Како ће се све то завршити, остаје отворено. Гренланд је можда географски удаљен и ретко насељен, али у тренутном распореду снага постаје симбол много шире приче – о границама европске самосталности, америчким амбицијама и свету који се убрзано преобликује, често без јасних правила и сигурних исхода.

Извор: webtribune

Ознаке: Гренланд, САД